Doktor Džekila, u Srbiji, predstavlja svaki naizgled nemoćni deda ili baka, sve dok u njihovom prisustvu neko ne pljune po bivšem režimu Slobodana Miloševića. Istog momenta, dolazi do jezive metamorfoze... Oni postaju Mr. Hajd...
Autobus. Penzoši sede, radnici stoje... Dvojica radnika razgovaraju o lošem materijalnom stanju u kom se nalaze...
Radnik: "Ma sve je počelo od onog Miloševića, vrag ga odneo..."
Dr. Džekil: "Ma nemojte, a šta vam je on kriv, ostavite čoveka, ni mrtvom mu ne date mira..."
Radnik: "Pa on nas je i doveo d'ovde, pre ovih sada..."
Dr. Džekil - Mr. Hajd: "Šta znate vi balavci, šta je trebalo d'uradi...? Da liže američko dupe, jeb'o vas i Klimton i Ho'bruk obo'icu...
Radnik: "Ajde bre čiča gledaj svoja posla, jel' te neko nešto pit'o...?"
Mr. Hajd: "Nemoj ti mene da ućutkuješ govedo jedno, jesi čuo? Ja kad sam se borio protiv ustaša ti si u gaće piš'o, đubre jedno balavo..."
Narednih 15 min. se čuje samo Mr. Hajd, a radnici su izašli iz autobusa posle trećeg minuta, samo da ga ne bi razbili od batina..."
Greota, stariji čo'ek...
Postupiti krajnje neočekivano, prkosno i hrabro, naročito u opasnoj situaciji poput ove u naslovu. Ljudi koji to čine, ili dižu balvane malim prstom ili imaju jaja do zemlje.
Međed (jeste, baš meĐed) sa druge strane, ispred sebe vidi samo budalu koju će ubrzo da rasparča, što često i biva.
Stanimir: O Radovane, pa đesi čo'eče. Nema te sto godina u kafani. Što s' se to snuždio ko pokislo prase?
Radovan: Ma bježi u tri lijepe, onog mog malog prebio neki Jovo. Bar je tako zvučalo. Nisam ga ništa razumio od gipsa i zavoja preko usta.
Stanimir: Pa šta mu je skrivio?
Radovan: Pa ništa, ovaj moj mali kuronja, nešta ga nerviro i ovaj mu lijepo reko "Mali smiri, odalamiću te, ne'š se sa zemlje više podići."
Stanimir: Čekaj malo, da nije Jovo Rusvaj?
Radovan: E, moguće. Nego, ovaj moj poč'o nešto da mu sere, veli šta ti, đe ti, nema te više, poš'o da ga udari. Ovaj ust'o, šin'o mu šamar. Sa zemljom ga sravnio.
Stanimir: Jes, Jovo je. A i ovaj tvoj kreten diže ruke na međeda.
Radovan: Jes, i eto mu kreveta u Tuzli na Kliničkom. Šta 'š...
Leto, prešlo preko polovine, terena.
Popio si neku sitnu uvredu, ispao si magarac, svi su bili protiv tebe u jednom trenutku a znaš da si bio u pravu ili si bar tako mislio, zabolelo te to, ostavilo trag a sasvim neka nebitna stvar, dobri si ti to drugari, nema tu zle krvi, al eto jednom, nešto bio težak dan, svi uskurčeni, i ti isto, i plop, nešto je krenulo, nešto se odvrnulo, ušao je đavo u srce Judi, kom Judi, ko je izdo, ne znam dijete, ali krenulo je, tako sitno, gotovo neprimetno, neka grudva je krenula padinom da raste, spremaš osvetu, postaješ zao i erik katmen, spremaš prefinjenu osvetu, sećaš se kad ti je on dao korektnu zazu a zadržao elitni sweet za sebe, ovaj drugi kad te pištoljem na metkiće pogodio u čelo namerno, a ovaj treći da ti nije bacio loptu kad si bio sam, a eto imaš tog brata od tetke, igrao u Zastavi, mlađe kategorije, visok taman da niko ne mož da ga čuva, sa dve fore sa tri treninga, roling radi bez greške i apsolutno nepotrebno, dovodiš ga i kažeš pederski e mi imamo trojku, priključivši nekog nebitnog lukovskog kao trećeg i kreneš, deljete redom, vidiš im namrgđene face, uživaš u pobedama koje se ređaju 21:13, 21:15, 21:11, ne mašiš ni ti, svi u protivničkom timu nadrndani samo što ne izbije svađa između njih sve dok... posle pete pobede ne vidiš da se mire međusobnom mržnjom prema tebi.
Eto, ispuco si svoje, osvetio se, bilo ti je slatko, oni odlaze da kupe piće, sok se još pio tada, step, frutela, ili otrov treći neki, a tebe ne zovu, čak i Lukovski ide s njima a ti ostaješ sa svojim bratom od tetke da mu dodaješ loptu da se on iživi i zakuca pedestri puta na vašem trošnom košu gde su iza na tabli vaša imena ispisana visoko malo izbledela od kiše i sunca. I gledajući po malo tužno u ta vaša združena gnežđena imena shvataš da s ovom pritkom i buzdovanom nemaš šta da pričaš i razmišljaš koliko je glup i kako samo da odeš kući, dok ti i on, sa otkinutim obručem u rukama, ne kaže e brate odo i ja sa njima na sok dodaj mi taj top pauer - to ti je obična voda unutra - to je brate TOP PAUER ćale mi kupio.
Postoji i druga varijanta: obična si jajara koja voli uvek da pobedi i zato je dovela tog profi košarkaša umotanog, ko mumija, u znojnice, sa pravilnim zagrevanjem i istezanjem pre meča a na prašnjavom terenu saplitanja o svinje.
Neka laž bi od ovoga napravila bog zna šta, trenutak prestanka detinjstva i te gluposti ali jednostavno verovatno se posle dva dana sve vratilo na staro, jebiga, upućenost jednih na druge drži ljude zajedno a misliš možda i nije bilo loše pokazati zube, pokazati čvrstinu, šta znam, prvobitna akumulacija sebičnjaštva iz koje se posle brzo ružno rascveta ono što se zrelošću zove, mada mislim da je trebalo to na drugi način da odradiš, nekako mi je ovo funjarski, dovesti Marjanovića među Piksije, nekako je bezveze, možda bolje da si ispao džek, možda i nije da ne bi ispao budala, jbg ko zna, šta sad, ništa nije idealno, nije ni bitno, večeras opet pićete kod tebe, čega se ti sećaš brate.
Zdravstvenog ili životnog... nije bitno. Rastajanje od korena za prstohvat vilinskog praha gradske vile. Prećutkivanje istorije bolesti u porodici, jer pradedina tuberkuloza zarađena prelaskom preko Albanije nije ništa vrednija od lažnog osećaja pripadnosti nekoj celini koja danas samo bruka istu onu kaldrmu kojom su nekada kročila gospoda s dobrim cipelama i jakim karakterima. Pokušaj dodvoravanja Nejakim Urošima s ciljem nasilne kvaziurbanizacije ličnosti izgubljene između dva sveta. Zaboravljanje dede, izuzetnog posleratnog hirurga, samo iz razloga što je tvoju babu upoznao služeći vojsku u Bujanovcu; ili u krajnjem slučaju, jer je tamo i živeo.
- Dobar dan, izvolite sesti. Kao što te upoznati, nama treba mlad, perspektivan, ambiociozan i nadasve prijatan turistički vodič da pokaže strancima divne čari ovog grada.
- Razumem u potpunosti i spreman sam da radim taj posao, pod uslovom da ispunjavam zahteve.
- Dakle, Neđo Jove Šegrt, rođen u Biočiću. Radio već...
- Samo to za Biočić, otac je tamo Vojsku služio u onoj staroj državi. A majka je radila kao referent u Vojsci. Inače, majka je iz okoline Beograda, nema 50 kilometara odavde. Ma, kakvih 50, 35 vazdušnom linijom, plafon!
- Aha, znači imate iskustvo u radu s ljudima i dobro poznajete naš grad?
- Da, imam iskustva. Takođe, govorim engleski i italijanski jezik. Čak se donekle služim i nemačkim. Radio sam u Risovačkoj pećini kratko vreme, ali nisam se tu zadržao pošto ciljam na više.
- Riso..šta? Gde je to?
- To je blizu Beograda, 50-tak kilometara, mada sam imao problem sa šefom. Bio berekin, jeb'o majku svoju. Stalno nam posle radnog vremena nije dao da idemo ća.
- Šta nije dao?
- Ovaj... ništa.
