Vrsta biljke koja je ime dobila po tome što u kasnim večernjim satima ima naviku da malo mrda svojim listovima kao što to švaleri čine kad se šunjaju oko kuća.
- Jao Micka, pa ti imaš švalera....
- Otkud znaš, nisi valjda nešto rekla onom mom?
- Ma ne to Micka nego biljku švalera... A za onog bradatog zna i susedno selo a 'de neće onaj tvoj nesrećnik...
Lik koji je jako nepredvidiv kad popije, kao da ima neku žičku u vugla koja u svakom trenutku može da se otkači i napravi veliki problem.
Mare: Auuu brate ko te nagrdi toliko?!
Šomi: Ma ćuti brate, zapili se sinoć u Maloj Moštanici i Mićku opet otišo flet kabl u vugla... Celo selo nas jurilo, još smo dobro i prošli...
Osoba koju baš ne gotivite kao gosta iz, verovatno, opravdanih razloga. Znajući za taj antagonizam, ta osoba obavezno poziva vaš telefonski broj pre nego što dođe u posetu.
Fiksni telefonski broj. Sa svog mobilnog telefona. Stojeći na stepeništu ispred vaših vrata.
- E, Rale, jeste kući?
- Jesmo, Mile, ali idemo za pola sata do mojih na selo...
- Odlično, meni je taman pola sata slobodno za kaficu.
- Mile, bre, tebi treba dva`es` minuta da dođeš...
- Ma tu sam ja, zovem ispred tvojih vrata....
Jako, jako opuštena situacija.
-De si matori, kako je?
-E'o tebra kao na noši, matorci spičili na selo, ostavili kintu za klopu i broj vatrogasne službe za nedajbože. Ima svih 500 kinti da dam na kurve i kontracepciona sredstva!
Najveći mogući stepen neizdrživosti situacije, bilo zbog neprirodnih, bilo zbog prirodnih faktora. Životinje i biljke bi davno odustale jer su mudre, čovek ne odustaje.
- Brate ala ti je `ladno u ovoj štenari!
- Nemam dimnjak da ložim, a struju mi isekli, ali brate stan u centru! To nema cenu!
- Jebi se ti, ovde bi i pas crk`o! Ode ja u moje selo da se ogrejem.
Prvi televizor u selu.
Leto. Mesec juli. Dan treći. Godina sedamdeset peta. Mladć od dvadeset i nešto leta vraća se svome rodnom selu, iz koga se ne tako davno otisnuo u beli svet, ne bi li postigao nešto po čemu bi ga selo pamtilo. Oduvek je maštao o tome, i eto sad ponosan, uzdignute glave hita ka rodnoj grudi noseći sa sobom čarobnu kutiju.
Selo k’o selo, svi su u nekom poslu, neko na njivi, neko se bakće oko stoke, domaćice pakuju ručak u košare i kreću na njive da nahrane svoje izgladnele muževe. Poznato lice stiže u selo, a vest jako brzo prenose seoske plotare.
Misteriozna kutija postaje glavna tema, a dom našeg junaka centar svih zbivanja. Dolazi veče, kuća postaje pretesna za sav živalj koji se okupio. Ljudi donose šamlice sa sobom, jer nisu svi te sreće da zauzmu najbolje pozicije. Kutija se jako brzo našla na prozoru zbog velike posećenosti, sve je krcato kao na Engleskom stadionu. Sve oči su uprte u kutiju, zagledaju je sa svih strana, pipanje naravno, nije dozvoljeno, mada je veliko pitanje da li bi neko bio dovoljno hrabar za takav potez.
Devetnaest i trideset o’ clock, slika se pojavljuje na ekranu, dilirijum u publici, počinje dnevnik. Neverica. Masa širom otvorenih usta i raskolačenih očiju gleda i ne veruje. Živ čovek (voditelj) izgovara: ’’ Dobro veče dragi gledaoci’’ . Hipnotisana publika odgovara u glas: ’’ DOBRO VEČE’’ .
Veoma iritantno pitanje koje najčešće postavljaju kojekakvi ziljavci, muškog ili ženskog, češće ženskog roda, jer kada bi one propustile more jedne godine, to bi bilo ravno katastrofi, neko bi morao da najebe zbog toga...
Znači, za njih ne postoji pitanje "da li ćeš na more", kao kod većine normalnih ljudi, nego - oni idu na more, pa taman otac i majka prodali kravu...
ZILJAVA DRUGARICA: "Ming, gde ćeš na more ove godine...?"
JA: (pecnut retardiranim pitanjem) - "U selo kod ćaletovih roditelja."
ZILJAVA DRUGARICA: "Stvarno...? Ćale ti je odrastao na moru...?
JA: (gotovo...proključao) - "NE, ĆALE MI JE ODRASTAO NA SELU..."
ZILJAVA DRUGARICA: "Dobro, što besniš odma' jbt..."
Deskripcija vrhunskog jebača koji ženama pruža potpun tretman tako da, kada ode, mogu samo da nazovu najbolju drugaricu ili tetku u kuršimlijskoj banji na terapiji blatom da se pohvale i izazovu zavist. Tiho dodje, tiho ode, a u medjuvremenu napravi buku ravnu onoj u blizini tupog cirkulara.
Ispeče-pa ne kaže ništa, dvaput meri-šest puta jebe.
-Bio mi sinoć Njori. Nismo reč progovorili. Pozvonio, skinuo me i nap'o k'o malarija selo u Bocvani. Popravio mi raspoloženje i odagno muke, decu da imam sam zaboravila. Na kraju me obukao, stavio rajf i ostavio da sisam palac. Poneo i djubre da baci kada je odlazio. Žurio, imao odvesti turu sitnog šljunka za Negotin.
-TU-TU! TU-TU!
Dakle to nije predmet, jer jedina stvar koja zaustavi u mlađanog muškarca libido jesu makaze, već je to zapravo skup određenih događaja i predmeta koji dovode do zadražavanja nevinosti, elem :
- vrlo visoka komšijina ograda koju ne može prekočiti, sa pit-bulom Roverom koji brani komšijinu ćerku
- da odrasta u mestu gde su sve žesnke deset godina starije i već odlaze sa svojim dragim vlasnikom BMW-a u Francusku
- da jedini način na koji može da se zanima jeste da ode u igraonicu koja je deset kilometara od kuće koja ima Dial-Up, pa da jadnik nekako nađe neki porno sajt
- da mu je jedino mesto gde može uloviti žensko jeste omanje selo ispod neke planinčuge gde ga niko neće voziti jer su tu vukovi i medvedi usled izolacije napredovali do te granice da već nose mašinke i pljačkaju kola
- I najvažnija stvar : da on lako odustaje, ako lako odustaje ove situacije opisane odozgo čak nisu ni potrebne za njega jer je suviše lenj da se juri za ženskim svetom, čak i da je student u BG-u
Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...
Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.
Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.
Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.
Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...
On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.
Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...
Našli su ga smrznutog te zime. Palio je nekakve papire da se ugrije. Tek su kasnije shvatili da su ti papiri bili nekakvi stari novci, koji bi danas bili neprocjenljivi. "Spalio pare, koja budala" govorili su. Nisu shvatali da je sa svakom novčanicom zapravo otplaćivao još po jedan minut od Smrti, čija je oštra kosa visila nad njegovom glavom. Niko nije znao njegovu priču, ni ko je, ni odakle je. Tek se jedna starija žena sjetila mladog djeteta sa zelenim rancem koji je davno otišao u svijet. Za srećom, hljebom ili čime li već...
