Bog: Sad sam lepo napravio Adama od praha!
Adam: Hu, hu , ha, ha , ho, hu :zbunjeno, tupog pogleda, maše rukama i čupka Boga za bradu:
Bog: Ih...zezn'o sam se. Nisam stavio tačku na kraju kad sam programir'o ovog. Ajd sad da mu prvo napravim društvo pa ću onda da zavirim malo u koncept. Mmmm...eh, da od rebra ću da je napravim, al' da ne bude isto ko on....oduzeću malo ovde i ovde...a dodaću ovde..e, i ove tačkice, taaako! Adame, ne čupaj me jebo te Bog, to jest ja!
Eva: Muuu...muuu..
Adam: Hu, hu...
Bog: Šta sam sad zajeb'o? Đe su mi specifikacije? Da ih nisam ostavio na zemlji kad sam skupljao prah za Adama...nema...da nisu zapele za rebra kad sam pravio ovu...Ah, evo ih iza nogu...da vidimo...

Tvoj rođendan.

Stric: Sinovac, da si živ i zdrav, na 100 evra, kupi čokoladu.
Ti: O, pa hvala, striko.

Smor drugarica: Srećaaaan rođendaaaaan! Izvoli poklon.
Ti: Jao, Denim...baš lepo, imam 12 neotvorenih. Fala ti u svakom slučaju.

Drugarčina: Brate, da si mi živ još toliko. Sećaš se da ti je falila jedna sličica da kompletiraš album Italija 90.? GLEDAJ!!!
Ti: Rudi Feler, jebote!!!! Volim te, majku ti jebem! Hfala do neba.

- Dobro bre, Slava nam se bliži, sediš danima ispred televizora ustani, privati se nekog posla. Ko konj si za praznim jaslama jebo ga lebac, samo klimaš glavom, i ržeš na sisate plavuše koje prolete u kadru.

- Evo ljubavi sad ću, njihahahah...

Trojanac - Iglam Zumu-iglam Zumu-iglam...KLIK...KLIKLIKLIKLIKLIKLIKLIKLIK....- Windows has encount... plavi skrin na 98...znaš unapred šta piše...FATAL ERROR!
Komšinica - Ju dete, pa sam ti rekla da ne diraš čikin kompjUtor!
Ja - Ma nema veze, ništa strašno. Ma pusti dete neka se igra...(da se nosiš i ti, sisuljo jedna i taj tvoj balavi haker u tri lepe...)

A - Pazi onu s leve strane, kako bi je rado posedovao!
B - I tata bi sine!!
A - Glup si...
B - Kako ćes tako svom ocu?
A - :SSSSSSSSSSS

-Ljudi, gledajte mene, gledajte mene aaaa vid šta ja znam.
-Dobro, bre, divan si, aj sad sedi i vežbaj malo.

Posle sahrane komšije Pera

- Deda: Ode i crni Pero na onaj svet!
- Ti: Dobro deda, šta ćeš, samo neka ide po redu..
- Deda: Ma jebeš ti taj red, kad sam ja na redu!

BRE!!!

- Jarane što se ti meni ne javi na telefon juče?
- Ma iš'o sa nekim jaranom kod njega na selo pa nije bilo dometa!
- Jebo te pa kakva je to vukojebina kad nema mreže?
- Gore od vukojebine, ja mislim da tamo i Ratko pije kafu!
- Hahaha, jesi i zaglavio, nema dalje...

Subjekat star 7 godina.

- Daj mi da vidim taj autić, Mileta...!
- E, ne dam baš!
- E, jedi govna, znaš!
- Mamaaaaa...!!!Rek'o mi Joca da jedem goooovna...!!!

Subjekat star 10 godina.

- Mileta, 'oćeš s nama u igraonu popodne...?
- Ma, ne znam, treba da idem i na klavir...Aj' pitaću kevu da l' smem...
- Uuuuu, koji si bot! Pa, neće ti dati ako je budeš pitao, retarde!
- Daće mi, bre - vežbao sam 3h danas Černijeve etide...

Subjekat star 15 godina.

- Halo? Brate, jes' ti? E, slušaj : nabavio Jovan cigarete - maznuo paklu, car, od ćaleta - idemo večeras na cvećare da duvanimo. 'Aj izađi negde oko...
- E, brate, ja neću moći...DRUG IZ ŠKOLE, MAMA...treba da idem nešto da kupujem u gradu...PITA ZA SUTRAŠNJI KONTROLNI IZ MATE...a posle nam dolaze kumovi u goste...JESTE, JOVANE, TO JE FORMULA ZAPREMINE ROMBA...tako da stvarno ne mogu, ćao...HOĆU, POZDRAVIĆU JE, I TI SVOJU...!

Subjekat star 18 godina,

- ...pa sam mislila da večeras, ne znam...možda dozvolimo sebi da se malo zaboravimo, a...?
- Ovaj, znaš kako...ja nisam stvarno, mislim, kako da ti kažem...ovo-ono, i tako...joj sada sam se setio da moram kući - znaš, mama mi je nešto bolesna i to, aj zdravo!

Subjekat star 35 godina.

- E, jebala te tvoja majka u dupe, znaš! Pa, zar nju moraš da pitaš da l' smeš sa rođenom ženom dete da praviš, jebotebog?!
- Što, ženo? Samo da je pitam da l' bi više volela UNUKA ili UNUKU...!
- E, bolje da sam se udala za onog Ratka piljara. Smrdela bih vazda na trulo voće i povrće al' bih barem, ako ništa drugo, redovno bila jebana!

Subjekat star 82 godine.

- ...predajemo posmrtne ostatke našeg brata Milete u Tvoje svevišnje ruke. U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin!
- MAMA, EVO ME, STIŽEEEEEEEEEEEM.......!!!!!!!!!!!

Iako bih za sebe morao reći da živim u gradu, svakako bih slagao na neki način. Nisam bio ni sa sela. Ali da bih došao do škole u centar grada bilo mi je potrebno par sati. Tada sam pešačio do škole jer nisam imao para za drugi prevoz. Bilo je i bližih škola ali želja mojih roditelja je bila da se školujem i odrastam u pravom gradskom duhu u društvu malicioznih dečaka, uobraženih devojčica i prepotentnih nastavnika. Već posle prvih par dana tada su počele noge da me bolu od hodanja, leđa su me bolela zbog teških knjiga. Patike su mi prsle i kada je padala kiša bio sam mokrih nogu po ceo dan. Bivao sam iscrpljen toliko da sam bio u stanju da prespavam pola dana u školskoj klupi.
Ono što me radovalo tih dana jeste prizor gradskog užurbanog života. Nikad se nisam zadržavao u gradu. Uvek sam imao toliko vremena da stignem u minut na čas i da se vratim kući peške pre nego što padne mrak. Samo usput, prolazeći bulevarima, trgovima i popločanim stazama uspevao sam da ga vidim. Bio je tako divan. Tramvaj broj 1. Kada bih ga ugledao osećao sam se kao pred nekakvim božanstvom. Elegantnan crveni tek dospeo iz Španije. Kada je on prolazio čitav asfalt je blago poigravao pod njim. Takav zvuk bi me naročito uzbuđivao. Onda bi stao na tramvajsku stanicu gde bi se vrata automatski otvorila par ljudi bi užurbano izašlo, a zatim bi deca uskočila u vagon hitro a stari penzioneri sa šeširima na glavi i bake poštapljene polako uz pomoć mladih džentlmena bivali ukrcani. Zatim bi se začuo karakterističan zvuk sirene na tramvaju, vrata bi se zatvorila i on bi nastavio da klizi dalje šinama. To je bio najlepši prizor u očima jednog deteta.
Moja želja za vožnjom tramvajem se pojačavala iz dana u dan, iz trena u tren. Bio sam ljubomoran na decu koja su prepričavala doživljaje iz tog prevoza. I nisam slušao o tim događajima samo bih se izgubio kada bi pomenuli da su bili u tramvaju. Mogao sam da osetim prijatan miris unutrašnjosti, i gomilu ljudi koja zadovoljno sedi na svojim mestima. Zamišljao sam kako ustupam svoje mesto kakvoj staroj baki ili mladoj devojci uz osmeh... "Ništa, ništa mlada damo, samo sedite tu. Tako." Kakva nepravda, oni su se vozili u tramvaju a meni mokre noge. Svakog dana sam odvajao po nekoliko dinara od svog obroka. Malo sam jeo i bivao iscrpljeniji iz dana u dan. Ali moja želja je bila sve jača i jača i nisam hteo da posustanem.
Bio je to lep sunčan majski dan. Nakon poslednjeg zvona koji je označavao da su časovi za taj dan gotovi. Istrčao sam do prve trafike i spremno zatražio kartu za tramvaj. Dali su mi nekakav papirić. Zahvalio sam se uz širok osmeh. Nikada ranije nisam kupovao na trafici. Samo sam u pekari pazario pogačicu sa čvarkom.
Stao sam na stanicu tramvaja 1. Dok sam čekao bio sam izgubljen od uzbuđenja toliko da sam jedva primetio da je tramvaj stigao. Kada sam pošao da uđem shvatio sam da je tramvaj pun. Toliko pun da ni jedan čovek više nije mogao da stane. Ljudi su bili sabijeni. Čudio sam se tom prizoru i shvatio sam da ne mogu ući. Ali pored moje ubeđenosti da ne može stati ni jedan čovek više, nekoliko starih penzionera je uspelo da se ugura na moje zaprepašćenje.
Ostao sam da čekam sledeći tramvaj 1. Nakon par minuta pojavio se sledeći. Ovaj nije bio tako elegantan kakvog sam zamišljao. Bio je neprijatne spoljašnjosti, trule crvene boje, prljav, polupanog stakla. Jako neprijatno je škripeo. Vrata su se uz škripu jedva otvorila. Niko nije izlazio iz njega, bio je poluprazan. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam. Pogledao sam na oznaku i pisalo je 1. Dakle to je on. Ušao sam bez razmišljanja, srce mi je lupalo. Osećao se snažan miris mokraće u njemu, dok sam koračao kroz mračni vagon, nagazio sam na nešto što bi moglo biti živo, čovek neki a možda i nije bio živ. Jako sam se uplašio kada je tramvaj krenuo i umalo nisam pao. U mraku sam ugledao prazno mesto. Kada sam seo osetio sam da je to mesto mokro bilo. Nisam imao snage da ustanem. Noge su mi se odsekle od uzbuđenja i samo sam čekao da tramvaj stane da izađem. Srce mi je sve više i više lupalo. Sledeće čega se sećam je da su mi prišla dva krupna čoveka, predstavili se kao kontrola i tražili kartu. Dao sam im papir koji sam dobio na trafici. Tada sam shvatio da to nije karta nego nekakv fiskalni račun. Uvalili mi na trafici. Kontolori su mi rekli strogim tonom da ne mogu da se vozim bez karte u tramvaju. Toliko sam se uplašio da nisam mogao ni da plačem a hteo sam da vrištim, glas mi se oduzeo. Tada je jedan od kotrolora izvario metalni bokser i krenuo da me puni pesnicama u stomak dok me je drugi držao za ruke. Nešto su vikali na mene, a sve to je snimao telefonom neki student. Posle su me izbacili iz tramvaja i udarali mi glavu o ivičnjak.
Nikad se više nisam vozio tramvajem.

- A sada jedna vest sa lokalne kulturne scene: mlada i talentovana pevačica, šesnaestogodišnja Bogdanka Mlatipičić Tanjirača, sinoć je na bini SUR "Mangulica" održala uspešan koncert pred celih devetnaest umereno pijanih gostiju. Ako je suditi po broju otisaka od prasetine masnih prstiju na njenom miniću, već sad se može tvrditi da je zvezda rođena!

- Gospodine, izvinite ako Vas uznemiram, nešto bih Vas priupit'o.
- Mmmffmff, kaži...
- Zahvaljujem na pažnji. Gde smo sada mi?
- Ne'am pojma, mislim da smo blizu granice. Ugasi to svetlo sve mi ide u oči.
- Oh, oprostite. Hoćete li mi dodati moj tablet.
- Cccc, jaoooo: u sebi: Evo, na.
- Hvala, baš ste ljubazni.
- AAAAPĆIHA!!! Uj, detemujebem...
- Vi kihnuste?
- Jok, ti si!

Lik1: Mamicu li ti jebem strebersku, opet si dobio devetku!! Nije tvoj cale za dzabe svrsavao. Bice od tebe covek.
Lik2: Hvala, brate...'ajmo na pice.

"...žena otišla od mene, dobio sam odkaz, dužan sam i bogu i ocu, ali hvala bogu, srećan sam kad pomislim da gore ne može..."

Ja (komšiji): Zoki, brate, si vid'o Crnog Mikija što je nabacio novi auto?
Zoki: Ma video sam, pun mi ga tuki, još kad prođe, a iz auta mu trešti Džej, prisere mi se! Živi čovek ciganski san!
Ja: A mojne si hejter, ti bar malo drago? Jbg, čovek je sretan k'o malo dete...
Zoki: Jeste jeste, kako nije, odoh u kuću da prizivam Hitlera iz mrtvih.

- Rode, pomagaj! Treba mi tri soma hitno da kupim ćaletu lekove za srce i pritisak.
- Uf, rode, znaš da bih za tebe dao sve, ali juče sam sve pare potrošio na radnike što su mi sređivali ogradu i garažu, imam još samo trista dinara, ako ti nešto znači.
- Neka, rode, hvala ti, znam da bi mi dao da imaš. Moram da idem, vidimo se.
Pet minuta kasnije
- Halo, naručio bih četiri porodične pice, ako može?
- Naravno, za sat i po gotovo. Samo mi dajte adresu gde je ta žurka da Vam dostavimo, hehe.
- Ma kakva žurka, palim ujutru za Minhen, pa mi ostali neki dinari da potrošim, dobro ako pojedem i tri parčeta. Đure Jakšića 60.

-Kod Miletove kafane skreneš levo, pa pored "Gurmana" desno, ideš pravo još nekih 200 metara i tu preko puta Cicine birtije ti je Zavod za socijalno!

-Hvala zemljak!