Samo spominjanjem ove rečenice pred gomilom, ograđuješ se od laži koje ćeš upravo izgovoriti i ukoliko upali blef, možda i ispadne da JEBEŠ.

Nemač pojma što se muzike tiče, potpuni nepoznavalac ičega dobrog u muzici.

Prve reči tek rođenog Crnogorca

Чисто реторичко питање које се често може чути на сахранама.

Pitanje koje se koristi u svakodnevoj komunikaciji, mahom prilikom stresnih događaja. Uglavnom svoju upotrebnu vrednost nalazi u trenutku kada se nađete u situaciji kada su svi ili okrenuti protiv vas ili se vama čini da su se svi urotili protiv vas iz samo njima poznatih razloga.
Najviše prikladan za osobe koje ne umeju da kažu "ne" i čija se dobrota često eksploatiše.

1) Начин да поставиш питање "где је тоалет?"
2) Још један од надимака за популарног Јовицу; илити Џи-Ви-Си, произвођача електронике, познатог и по томе што је био спонзор Арсеналу, отприлике из периода владавине Дениса Бергкампа, касних деведесетих.

Suptilan način da ne odbijete nekoga, istovremeno mu stavljajući do znanja da je velika verovatnoća da nećete doći.

Када нас толико мрзи чак и да изговоримо ову реченицу , а да не причамо о томе колико нас заправо мрзи да "идемо да видимо"

Уобичајени поздрав двојице црногораца у Србији.

Izraz domaćina najčešći god nenajavljenih gostiju koji su dosli da naruše kućni mir. Ustvari znači e j*** te otac baš si našao momenat da dodješ

Opasno pitanje postavljeno u redovima za čekanje, koje te može, ukoliko na njega ljubazno odgovoriš, uvući u još opasnije priče o svim zdravstvenim problemima jednog čoveka, njegovim sestrama od tetke, nećaku, ćerki koja se udala za čoveka čiji ujak radi na benzinskoj pumpi (kako, bre, ne znaš kojoj, pa onoj gde su skoro davali gorivo na bonove, državna pumpa, kod Mikine trafike). Uglavnom ga postavljaju penzioneri, najčešće u nekoj zdravstvenoj ustanovi da bi ubili vreme i Boga u vama.

Logično pitanje koje se u Vojvodini uputi svakoj budali, idiotu, polupismenom kretenu koji neće propustiti bilo kakvu priliku da naglasi kako je Beograd, ta strašna kasica-prasica i ala od grada kriv za sve, od nezaposlenosti do puknutog kurtona, kriv za rupu na asfaltu, kriv za nedovoljno slanu supu, kriv što je u kritičnom momentu sranja nestalo toalet papira u kući, kriv što je nebo plavo a trava zelena, kriv za alergijsku kijavicu, kriv za španski krastavac i nemačke, ešerihijom koli, raspadnute bubrege, kriv što komarci piju krv, i naravno kriv što Mađarska nema more.

Ono što kaže voditelj na radiju kada ga je blam što pusta jednu pesmu 17 puta dnevno.

Rečenica koju koriste đaci kada se profesor tokom svoga predavanja zanese i zaboravi da drži čas od samo 30 minuta.

Upozorenje koje je u kulturnijim vremenima služilo kao zamena za seksualno uznemiravanje majke neistomišljenika.

Po bontonu, ono što bi trebalo da se kaže sagovorniku koji je kinuo. Ako ikad to i čujete, odgovorite sa - Hvala što primetiste. Osećajte se makar jednom u životu kao pravi engleski džentlmen ili kao princeza.

Pitanje koje u nedoumici postavljaš samom sebi dok gledaš kako rasna crnčuga nabija do kraja svoj 32cm dug palamar u epski usku pičku partnerke.
Da li zalazi u sistem organa za disanje? Može li doći do povrede dijafragme ili pomjeranja trinaestog para rebara?

Jedan od boljih načina da iole mudar čovek stavi do znanja svojim sagovornicima da su ispod njega po nivou inteligencije.

Narodna mudrost kojom se nastoji odvratiti uglavnom mlađu čeljad od pohoda u okolne kafane, kladionice ili ne daj Bože, još neke udaljenije lokacije. Tvrda negacija svake, na prvi pogled, bespotrebne radnje.

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...