Faca koju napravimo kada vidimo, čujemo ili pročitamo nešto odvratno. Česta je prilikom čitanja nekih definicija, javlja se tek u trenucima kada shvatiš da nešto nije crni humor, već samo odvratno, javlja se kada gledajući TV slučajno prebaciš na Grand, javlja se kada debeli ciga prdne u punom busu. Karakteriše je čudan položaj facijalnih mišića. Iskrenuti obrazi na spoljnu stranu, skupljene oči i ostaci smeška koji nam je bio na licu pre nego što smo shvatili da nije smešno, već samo užasno.

Izlapotina, ispisnik starca Vujadina, koji ne zna je li svima toplo il' se sam usr'o, a uspinje se da da svoj sud o nečemu.

Popizditis koji se javlja prilikom psihičkog suženja svesti.

Ono sto pomisli neko ko se nalazi na poziciji direktora/vlasnika, kada zeli da se resi neke osobe, a po zakonu to ne moze, niti mu je to lako jer ljudi vole sta doticna osoba radi.

Kad je nešto toliko dobro, sveobuhvatno, prožimajuće, nešto što nas natera da zaustavimo dah, da poželimo da se nikad ne završi, kad se javi osećaj one pozitivne jeze, ali višestruko umnožen, e tad se i dlačice na jajima nakostreše i stanu mirno.
Osećaj za pamćenje...

Narodna mudrost koja kvantifikuje iskustvom utvrđenu činjenicu kako prosečna osoba srpskog i/ili balkanskog porekla menja ponašanje i stanje svesti kad se nađe za volanom tzv nemačkih premijuma (BMW, Audi, nešto ređe Mercedes i VW koji baš i nije premijum) . Ovo izmenjeno stanje svesti se ogleda u nepoštovanju društvenih (saobraćajnih, komunalnih ...) propisa (ograničenje brzine, preticanje preko pune linije, nabijanje u branik vozilu ispred sebe, paljenje sva četiri pokazivača pravca na sred raskrsnice i.t.d.). Ali i u pokušaju nepoštovanja zakona fizike (naročito tri Njutnova ) što dovodi do konflikta sa njima, gde posledice trpe kako vozač nemačkog premijuma tako i drugi učesnici saobraćaja oko njega.

Prost odgovor kojim jednostavni ljudi objašnjavaju velika dela.

Kornjače u toku plođenja ispuštaju krajnje smiješne i nesvakidašnje, da ne kažem bolesne zvuke (>>VIDEO DOKAZ<<), tako da svaka proizvodnja sličnih zvukova, bilo tokom penetracije ili bilo koje druge radnje, automatski podsjeća na njih.

Ne, to nisu Vehabije, vec megapopularni Teksas-bluz trio iz Hjustona. Od svog osnivanja 1969, pa sve do danas, ova trojka nikada nije menjala svoju postavu. Cine je: gitarista i pevac Billy Gibbons, basista i prateci vokal Dusty Hill i bubnjar Frank Beard. Pored mnogobrojnih hitova kao sto su Sharp Dressed Man, Tush, My head`s in Mississippi, Blue Jeans Blues, Gimme all Your loving itd. itd. itd. itd, poznati su i po svom, kako se to danas kaze "STAJLINGU". Tacnije, po dugim bradama. Postoji legenda da im je firma Gilette nudila ogromne pare da ih osisaju za reklamu, ali ovi se nisu dali prodati. Interesantan je podatak da dugacku bradu imaju samo gitarista i basista, dok bubnjar, cije je prezime Beard (engl. "brada") ima samo brkove. U nekoliko navrata je spominjao da mu brada lose stoji i da zahvaljujuci svom prezimenu takodje spada u "bradonje".

Sponzoruša i arhineprijatelj svakog balkanskog mesoždera.
Nepotrebni sastojak koji obroku dodaje pridjev flafičast.
U sve se miješa.

Kaže se za devojku kojoj naslage i naslage šminke upropaste potencijalnu prirodnu lepotu.

(Spotovi Dekija Milićevića devedesetih u kojima su žene bile predstavljene kao čudovišta, istvremeno su nam otkrivali svu lepotu muških pektinusa, tricepsa i trbušnjaka.
Mi, recimo, nismo imali pojma koliko "Modelsice" dobro izgledaju u prirodi dok se nisu poudavale za Ruske i belosvetske milijardere.
U spotu bi devojke bile prerušene u babe ili muškarce sa brkovima, ili svejedno sa toliko šminke da se ne nazire ljudsko biće, ili bi im kao i ostalim pevaljkama u njegovim spotovima lice bilo toliko osvetljeno da su se videle samo zenice i nozdrve a okolo njih bi, opet, obigravala gomila nabildanih feminiziranih muškaraca...
Postići erekciju uz tako šta čak i za napaljenog tinejdžera, bilo je mišn imposible.
Dejan Milićević nesvesno je radio veliku stvar za Rock and roll, jer je ukinuo element požude koji je najvažniji u narodnoj muzici.
I taman kad su 2000-te došli šatro novi ljudi i svi smo mislili da ćemo živeti u zemlji ljubavi i Rock and Roll-a, snovi su ubrzo pali u vodu.
"Novi ljudi" su ubrzo sklopili dil sa Mitrovićem: Oni se konstantno slikaju na njegovoj televiziji , a on, umesto jednom nedeljno, svaki dan pušta narodnjake.

I tako... svako voli da gleda gole batake, guzice i sise, a uz to mu se, gratis, ispira mozak lošom muzikom.
Momci gledaju pevaljke, jer su jebozovne, a devojke se, opet, oblače i ponašaju kao pevaljke , jer to momci vole.
Sasvim suprotno od vremena kad smo, jednostavno, morali da promenimo kanal kada vidimo narodnjački spot Dekija Milićevića.
Devojke smo gledali u oči, pa tek posle, kad ih upoznamo, saznavali ostale njihove čari, jer se jednostavno tad nisu oblačile toliko provokativno k'o sad.)

Stepen gluposti koji se najčešće vezuje za ljude koji nemaju šanse da se pomere makar za korak ka umereno glup.
Nastalo usled najezde reklama za bonux, ariel, talas...
U rečniku pored izraza stoji slika Djanija Ćurčića..

Marka sportske garderobe i obuće u klasi zamalo-pa-socijala. Koliko se sećam doba šverca, Wink je madjarska firma, pa je valjda zbog toga kao brend vazda boravio u toj nekoj "nit smrdi nit miriše" zoni k'o i rodna mu Madjarska. Nekada dopreman na srpske buvljake ilegalnim putem od štekova u vagonskim plafonima i deset dojče maraka u pasoš madjarskom cariniku, danas je na našem tržištu prisutan potpuno zakonito u buticima "Wink", a ima ga i u svakom drugom koji iole drži do sebe.

Wink nikad nije važio za klasu, ali nije baš bio ni socijala. Nekako ga zamišljam kako čitav svoj život radi propadanja oslonjen rukama na ivice kanala u kome obitava socijala. Pokušava na površinu, medju elitu poput Najka, Riboka, Adidasa- ne ide, al' se ipak ne predaje i odbija da se zgovna u kanal zajedno sa šangajkama, didibaom, abidasom, abadaom i ostalim fejkovima kineskim prokletim.

Wink je i jedini proizvodjač obuće zbog kojeg nije stradala nijedna životinja- naime, nikada nisu upotrebili ni najmanje parčence prave kože kao materijal za tike. Uvek je to bila neka plastificirana guma (ili gumificirana plastika) ili pak lakovani skaj sa šljaštećim metalik odsjajem u bojama sportskih automobila.

Ko bi u društvu nosio Wink, bivao bi u njemu i prihvaćen, ali nikad u potpunosti. Uvek bi postojalo neko podozrenje ostalih obučenih u zvučno, jer braaaatee msm Wink.. ono.. svi smo čuli, al' ga niko ne fura. Čak se i socijala radije odricala toga da prelazi u viši rang postepeno, dakle oblačenjem u Wink tokom nekog perioda, već bi do trenutka kada ne kupe original šetali kineze jer nositi Wink je blam gori i od samih kineza.

podrazumeva termine upotrebe daljinskog upravljača od strane ukućana. Zna se da od 19-20h ćale gleda Slagalicu i Dnevnik, u 21h keva i baba gledaju Onura i Šeherzadu i drugu tursku kompaniju (Latinoameri više nisu iN), za ćerku je rezervisan termin za GossipGirl, a sin, naravno, noćni program. Kad je u pitanju neka važna tekma, onda nastupa prinudna promena kućne TV šeme.

...Pa da im lepo kaže istinu.
Svedoci smo silovanja od strane raznih nam dobročinitelja, a da isti imaju takvu životnu esenciju u liku istinskog prijatelja, on bi im rekao gde greše.

Skepsa koja se razvila usled čestog ponavljanja - vuk, vuk - pri čemu su ljudi oguglali i ne padaju tako lako na šuplja i zvečeća obećanja i čokoladne rečenice.

Vecina nas koji smo rodjeni sedamdesetih ,pamtimo,kad je kod nas poceo da se emituje MTV.Tada smo na MTV-ju gledali spotove Elis Kupera,Whitesnake-a,Bon Dzovija.....jednom recju,pustali su dobru muziku.

Početak svake druge rečenice kod privatnika koji bi hteo da radis ne kao rob vec kao robot, ili večito pridikovanje starije rodbine koja misli da bi posao koji radiš oni uradili pet puta brže (mada u vecini slucajeva to je veoma daleko od istine ) !

Ova grupa rekreativaca će skoro sigurno od vašeg deteta napraviti iskrenog vernika, a proces se odigrava na sledeći način:
Kada ova grupa ljudi kroči na teren dočekuje ih razularena masa ljudi koji skaču i divljaju i prozivaju suparničke navijače. Prvi kontakt sa uzvišenim se dešava prilikom intoniranja himne republike Srbije, čiji tekst uglavnom možete naći na leđima navijača ispred vas.
Već posle 20 minuta provedenih u gledanju lopte koja nekim čudom veoma izbegava igrače ove reprezentacije, ista ta grupa ljudi uspostavlja drugi kontakt sa uzvišenim u vidu pesme "Pomozi Bože". Bog bi možda i pomogao da i sam nije u stanju zbunjenosti.
Nedugo zatim većina na tribinama počinje da se krsti posle svakog kontakta naših izabranih sa loptom. Krste se malo zbog činjenice da su upravo videli nemoguće (neki suludi pas, promašen gol sa 2 metra, sada već učestalu pojavu igranja rukometa u sopstvenom šesnaestercu...) a malo i prizivaju da se čudo dogodi te da ga ovi naši munu među stative protivničkog golmana.
Kanal do Boga je i dalje zapušen, pa je oko 60. minuta velika većina okupljenih već duboko zamišljena, pokušavajući da, u sebi, uspostavi ličniji kontakt sa silom odozgo. Tu je svaki od ovih u stanju da obeća svašta ako eto samo ovaj put pobedimo. Biće dobar, učiće vredno, naći i posao ako treba, neće krasti, prizivati smrt krave iz komšiluka...
Kraj. Opet se krste. Rado bi stavili u praksu tretman monaške lopate po dupetima rekreativaca koji su, naravno, dali 150% svojih mogućnosti.
Bože me sačuvaj...

Fizička karakteristika koja određuje nečije materijalno bogastvo. Naravno krucijalna stvar u svemu tome jeste to da vam se proporcionalno sa dubinom džepa povećava verovatnoća da jebete.