"Prelazenje ulice na Srpski" je radnja koja se izvrsava narocito u Srbiji,tako sto objekat prelazi ulicu tamo gde nema ni zebre,ni semafora na putu.Ovu radnju ne pokusavajte u drugim zemljama,zato sto ce vas policajac koji stoji na putu mozda kazniti.Nazalost jos malo pa i kod nas ce se ta takozvana radnja ukinuti,zato sto je zakonom uvedeno da se ne sme prelaziti ulica bez semafora ili zebre,tojest pojam:"prelazenje ulice na srpski"

Da u Ladu Nivu ubaciš motor od Golfa dvojke 1.6D!

Dokaz da glupost ne poznaje granice.

Osoba koja je zadovoljna samo ako je reprezentacija ili reprezentativac Srbije prvi. Drugo ili treće mesto se uglavnom tolerišu, ali ne daj Bože da nije osvojena medalja. Dojučerašnji idol postaje u očima “prosečnog srpskog navijača“, najveći ološ, a ako je timsko takmičenje u pitanju ekipa se pljuje preko svake mere. Tu je zanimljiv momenat, da se mogu čuti izjave tipa “Ja da navijam za njih, a oni se ni ne odazivaju na poziv za reprezentaciju!” (ovo poslednje se odnosi prvenstveno na košarkašku reprezentaciju Srbije, u kojoj se navodno izgubio “kult reprezentacije“). Peonta je u tome, da i treba da navijaš za one koji žele da igraju za svoju zemlju, a ko neće - vala i ne mora. Ono što “prosečni srpski navijači“ treba da ukapiraju je da se za Srbiju i srpske sportiste navija ili ne navija, bilo da pobeđuju ili da gube, a poraz je nažalost kao i pobeda sastavni deo sporta.

Neizvezeni Srpski brend je: nemogu oni mene malo da plate koliko ja mogu malo da radim.

У овом лову обично настрада десетак Лавова и десетак Јелена.

Kombinovanje nameštaja tako da se ne vidi gde je zid otpao i vlaga povukla.

Onaj koji odvaja masno s' prasetine.

Poštapalica kvaziintelektualca koji voli da se gađa terminima iz Vujaklije (ne Vukajlije), naročito kada se nađe u društvu skromnije obrazovanog življa.

Poznata je priča o hrabrosti, posvećenosti i odvažnosti sprske vojske, koja je kroz istoriju imala mnogo prilika da se pokaže u borbama sa mnogo jačim neprijateljima. Uvek je pobeđivala želja za očuvanjem otadžbine i pravednim ciljevima, jednog malog naroda, koji je u većini svoje istorije vodio pretežno odbrambene a ne osvajačke ratove, i to u većini slučajeva, silom nametnute. Međutim, tu se provlači i nit muke srpskih vojnika, koja je nerazdvojni deo slavno izvojevanih pobeda. Ni jedna jedina pobeda nije mogla da prođe bez velikih žrtava s naše strane, a najveći deo te žrtve su naravno podneli vojnici, koji su svoje živote poklonili za slobodu svoje otadžbine i za neku svetlu budućnost, za koju su se nadali da će je neke nove generacije dočekati. Previše nepoznatih u jednoj matematičkoj nejednačini poznatoj pod nazivom život. U principu kad se kaže ko srpski vojnik, misli se najebao, nadrljao, nagrabusio.

Jedini preostali izvor prirodnog gasa u Srbiji na koji vlada i "Gaspromnjeft",još uvek,nisu stavili šapu.
Zajebali smo Ruse s Naftagsom,za sebe smo ostavili ono najbolje.Prrrrrrrrrrrrr!
Čist srpski prirodni gas,u srpskog punta!

U njemu se nalazi: lična karta, koja ikonica, slika i novčić iz česnice.

Moj drug Steva sa Altine (predgrađe Beograda koje je 300 dana godišnje pod vodom).

Budi se u 6:00, a da bi stigao na autobus u 6:45 mora da:

1. Pređe 7 kamenova nasumično ubačenih u baru ispred kuće (od toga tri klimaju)
2. Pređe 150 metara puta idući ivičnjakom i pritom na dva mesta izbegne komšijske džukele koje su dovoljno visoke da ga mogu da ga uštroje,
3. Narednih 50 metara vrši slalom po blatu, šljunku i barama kako vidljivim tako i nevidiljivim.

Kada sve to pređe, umesto dima i konfeta, dočeka ga gasna komora u prepunom autobusu 81...

Као српски сељак и свадба, такође се много разликују једно од другога. Како због услова тако и због много тога.

Yugo koji pali na gur.
Gura se do prve nizbrdice, a onda sledi uskakanje u trku.

Slični meksičkim samo što su meksički na stadionima, a srpski na sa'ranama, opelima, četresnicama, godisnjicama, grobolju, crkvi.... Pošto većina (velika vecina (90% - 97%)) ne zna kada treba da se prekrsti dok pop čita iz njegovog notebooka, onda kada jedna grupica krene, kreće celo groblje. I onda zaista liči na dobro smišljenu koreografiju.

Kad Ljilja(42) i Mileva(63) odu u soping na pijacu gde kupuju voce,povrce a ponekad i neko mlado prase(20-40kg),vrate se sa pijace kuci gde ih cekaju Stojko(53) i Milojko(85) i dobro ih obrade.Onda one odlaze kod svojih drugarica Stanojke(49) i Zivke(56) i one zajedno vode abrove(srpski receno) o rucku,o zalivanju njive itd.

Dva pojma koja se diametralno razlikuju. U Americi nije potrebno mnogo da čovek dobije tu "laskavu" titulu. Može da bude posvećen poslu, da drži do sebe, prehranjuje porodicu i otplaćuje 14 kredita, ali čim kolege primete da voli da popije po koji viskić javlja se sumnja. Svaku glupost koju napravi u budućnosti pripisaće alkoholu, iako bi on to verovatno i trezan uradio. Zatim, svi ono koji ga vole, ga šalju na "antialkoholičarske" terapije na kojima se 10-ak ljudi samoblamira. Kad uspe sa svog dnevnog alkobilansa da izbaci tih 4-5 viskića svi će biti ponosni na njega.

- "Moje ime je Dzon Smit i ja sam alkoholičar"

Kod nas je drugačije. Pojam alkoholičar se vezuje za zapuštenog, obično neobrijanog i debljeg čoveka. Isti taj mora da pravi žešća sranja kad se napije i to u javnosti. Takodje retko će se pripisati čoveku koji ne ide po kafanama. Dobro je poznat izraz "voli popiti", a ljudi koji vole popiti nisu alkosi već samo uživaoci. Jutro, kafa i rakija za lakše budjenje, dve- tri rakije pre ručka za apetit i litar crnog ili špricera posle, da se bolje zameša i slegne. Popodnevna dremka posle koje se cepne jedan vinjačić čisto da malo trgne. Uveče fudbal i 4-5 pivca 'ladnih jer fudbal i pivo idu zajedno (muškarci znaju zašto), a i lakše se zaspe posle. Na dnevnom nivou, to su tri rakije, litar vina, vinjak i 5 piva. Ništa neobično za čoveka koji "voli popiti". Nikom nikad neće pasti na pamet da ga šalje na neke idiotske terapije, žena bi mu srala malo zbog para koje spuca na to, ali ne može. Rakiju peče s' kumom od kumovog voća, a vino mu donosi brat iz Deronja...

-"Moje ime je Ratko Vejin i ja volim popiti"

Kada se, radi velikog očekivanja, razočaramo u naše sportiste, koji su taman krenuli dobro da igraju, napadaju i vode, ali onda iz nekih razloga (čitaj nedostatka: kondicije, discipline, sreće), krenu loše i izvuku remi, ili izgube.

Mi smo za to naravno, odmah našli opravdanje, za koje ne moramo da treniramo, srpski mentalitet.

Prema dnevnicima i vestima na našim televizijama, najbitnija stavka tokom svih prevrata, državnih udara, demonstracija i pada atomskih bombi u stranim zemljama.