Stanje uzjebano krizom nakupljenih godina, često dijagnostikovano kod sredovečnih muškaraca Balkanskog poluostrva. Za razliku od težeg oblika srodnog oboljenja, poznatog kao Mile Kitić sindrom iliti sindrom sredovečnog kul-šmekera, gde se na prvu ističe jašarstvo u cilju prikrivanja staračke kostobolje i upitnog funkcionisanja bobana, Šerif Konjević simptomi se ogledaju u na finjaka prikrivanju teškog rurala kulturica picanenjem prosede kosice, šiljenju solufa, trimovanju kozje bradice, oblačenju firmiranog odela, jednobojne rolke ili Gant košulje pastelnih boja, i obaveznih bez-dioptrijskih cvikera bez okvira. Nešto kao Džordž Kluni, al' blago-džigerastija distribucija za našu raju. Ko zna stil* ovog pevača, kapira o čemu pričam.

Sa osmehom kreditnog službenika, voli da iskaže kako je i u pedes'petoj ostao onaj isti bosonogi siromašni dečak iz Donje Grabine, pun snova, ideala i dečačke naivnosti. Stvorenu sliku veoma uporno održava i gradi: bijeljinski švercer bakarnih cevi nije bijeljinski švercer bakarnih cevi nego poslovni partner, a krkanje ćevapa u "Aščinici kod Šanage" nije krkanje ćevapa u "Aščinici kod Šanage" nego poslovni ručak. Ali maska, iako groteskna, radi posao, naš svet je oduvek bio lakoveran i zaboravan, a zbog čestog stida na svoje seosko poreklo uvek je bivao hipnotisan kravatama i glagoljivošću. Elem, to tako i potraje, sve dok ga neko ne vidi kako Rekstonom kupi maloletnice ispred srednje trgovačke ili na svadbi ožderan od vinjaua spusti gard, uštine mladinu sedamnaestogodišnju sestru i naruči nešto od Fazlije, za svoju dušu. Naivnog dečaka.

Nivo Šerif Konjević sindroma je direktno proporcionalan proizvodu zabačenosti vukojebine rodne grude i brzine stečenog kapitala na mufte.

Trajno okoštavanje zgloba lakta u položaju pogodnom samo za nošenje firmiranih cegera i čačkanje nosa. Podseća takođe na bogomoljkin kung-fu borbeni stil. Najizraženiji kod pripadnica ženskog roda koje ne umeju svoje torbekanje težine borbenih ranaca da nose u ruci ili oko ramena nego ih okače o lakat. Medicina još uvek traga za odgovarajućim lekom.

Pojava karakteristična za, kako je već pomenuto, pripite, polupijane, pijane, prepijane, a ponajviše obeznanjene ljude, podrazumeva se, izraženija je na pojedinim veseljima. Naime, količina alkohola u krvi je proporcionalna količini predmeta koju će osoba na sebe okačiti.

Šta navodi konzumenta alkoholnog pića na ovakvo ponašanje i pravljenje od sebe ciganskog štanda na vašaru, do dana današnjeg nisu ustanovili ni naučnici sa univerziteta u Masačusetsu.

Pored već ustaljene čaše koja se stavlja na glavu, kod onih smelijih i pijanijih i flaše, kravate koja se odvezuje sa vrata i vezuje oko glave, kojekakvih "havajskih" ogrlica prikupljenih sa promocija jegera, dedamrazovske kape prepune prašine, iskopane u nekom uglu sobe u sred jula, na meti ovog pijanog ljudskog magneta mogu se pronaći najrazličitiji predmeti. Sindrom je izraženiji kod muške populacije, mada ni ova "lepša" ne zaostaje u čivilučenju. Imunih skoro da nema!

Jako redak sindrom.

Simptomi: Mrziš sve što vole drugi oko tebe. I to:

-Ako ljudi oko tebe gledaju "Grand", ti ćeš pod uticajem ovog sindroma govoriti sve najgore o "Grand"-u.

-Ako ljudi oko tebe suviše govore o Fejsbuku ili Majspejsu i o sličnim sajtovima, ti ćeš im govoriti sve najgore stvari oko toga i možda ćete ih podsmevati što ne mogu da nađu prijatelje u stavrnom životu, a ne preko neta.

-Ako svi govore o tome kako je lepo izlaziti u diskoteke i na splavove, vi ćete im omaložavati muzički ukus. Jer "već sam bio tamo i više nikad ne dolazim kad sam čuo kakvu muziku puštaju"

-Ako drugi igraju igre na sreću, vi ćete im govoriti kako nemaju šanse da dobiju i podsmevaćete se.

I tako dalje...

Uglavnom, sve se svodi na hejtovanje aktuelnih brendova i podsmevanjem istih.

Najviše metaci boluju od ovog sindroma.

Izgovor da nekoga opsujete iz dna duše.

Neka dečija radoznalost i znatiželja u nama koja nas tera da pogledamo iza sebe kad ustanemo sa WC-šolje, da vidimo šta smo doneli na svet, ili kad izduvamo nos, da pogledamo u maramicu... i sve to bez imalo gađenja - čak šta više sa nekom majčinskom naklonošču pa makar i prinos bio ružan kao osmi putnik.

Poznati mag na terenu, veliki Rambo, nikad priznat od strane FSS ni od strane cele Srbije. Velikan koji je ekipe iz Brazila svojom igrom dizao sa dna tabele sve do samih šampionata, čovek koji ime svoje otiske pored otisaka legendi kao što su Kaka, Zico, Ronaldo...Živa legenda igračima Flamenga, nezaboravna ikona. Čovek koji je dobio šansu da igra za Brazil ali je odbio jer isuviše voli svoju zemlju, rodnu grudu i nikad nije zaboravio Srbiju kao što je ona zaboravila njega. Nikada nije zaigrao nijednu utakmicu za reprezentaciju, pa čak ni prijateljsku iako je to najviše zaslužio od svih. Sindrom poznatog Ramba važi za sve koji su otišli u inostranstvo nadajući se da će da se vrate i pomognu zemlji koju vole više od sebe, ali zauzvrat nisu dobili ništa.

Gadniji od vijetnamskog, uvrnutiji od štokholmskog...
Totalna psihološka i emocionalna konfuzija. Sindrom se u različitim okolnostima, različito manifestuje, pa će se tako jedna osoba obolela od ovog sindroma, svakog 25.maja ( dan mladosti ) sa suzom u oku setiti onih lepih vremena, kada je u žutim helankama na stadionu JNA, ruku pod ruku sa braćom Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima,Makedoncima i Bosancima, u čast rodjenja druga Tita, pevao i igrao. U slučaju da mu tog za njega veoma emotivnog dana, pomenete bilo šta negativno vezano za taj period, on može postati verbalno agresivan i uvući vas u dugotrajnu i zamornu raspravu o zemlji iz njegovih snova ...
Sa druge strane će ta ista osoba na primer 4.avgusta svake godine (dan početka akcije oluja), doživeti neopisivi izliv gneva prema svemu što dolazi iz do juče bratske mu Hrvatske. Zaboraviće sve ono što je grčevito branio 25.maja te iste godine, a pored oluje setiće se i 1914-te, Jasenovca itd. A onaj ko mu tog dana pomene bilo kakvu asocijaciju na tu njemu nekada bratsku zemlju, može biti i povredjen...

Све под конац. За десетку. Гледајући са стране, живот сређен као фризура Бошка Јаковљевића пред улазак у студио. Веома миран, квалитетан начин да се проведе један век у весељу, наравно ако опет не заратимо са Немцима и бијемо се са Бугарима, те планер заврши у првој линији ударничког батаљона српске војске или у ћорци, где ће му остали затвореници масирати гузове загорелим паламаром у случају да одбије војевање боја.

Све зависи од њега, само виша сила може да га поремети, небитно да ли се ради о земљотресу, паду атомске бомбе или грешкама у нотесу. Осећа се сигурно, зна шта га чека. Мало шта може да га изненади. Спреман је на све. Самоуверено хода кроз живот у стилу Косача у старачком дому. Испланирао је и ерекцију и време за шамарање мајмуна, а затим и кишећење истог. Њему нико ништа не може. Он је изнад осталих. Караконџула на крају сваког нивоа.

Не схвата спонтане. Не схвата оне без блокчета. Будала памти, а паметан пише. Он се плаши несигурности, плаши се изазова. Плаши се да ће зајебати ствар и упасти у депресију. Да ће се сурвати низ литицу гована док му се други смеју држећи се другом руком за нос. Он је победник.

Ал' за мало.

Imaju ga osobe koje su nepomične kao biljka. Sede u odredjenoj prostoriji(ucionici,kancelariji,ćeliji,kabini...) i sve nemo posmatraju upijajući svaku reč osoba koje su iole žive

Twlight sindrom je bolest koja je uzela maha svugde u svetu a ubrzano se siri i kod nas. Oboleli od ove nove pandemije su razlicitih statusnih grupa.. od ziljavih klinki do fakultetskih strebera,od 13 pa do 30 godina,od nevinih pa do krajnje raspustenih devojki. Sve pocinje kao bezazlena stvar.. drugarica joj preporucuje da pogleda twlight jer je film odlican a glumi i neverovatno sladak glumac(NOT). Ona iznajmljuje film,a ako se radi o nerd ribi skida ga sa interneta. Gleda ga,na kraju filma pusta replay,i nakon 4,slovima cetiri,uzastopna gledanja shvata sta je smisao zivota. Zove drugaricu i prica o filmu pet sati,iako sam film traje 2 sata.. odlazi na fejsbuk i stavlja neke od tvlajt ziljavih statusa tipa "bite me robert" "mm r0berte d0dirni mi wratitj" itd.. a za kraj razgovora drugarica joj preporucuje da procita i knjigu,e tu nastaje totalni haos. Iako se neke od riba u zivotu nisu susrele sa citanjem nekog stiva,u ovoj nameri postaju ozbiljne,sve ce procitati knjige za dva tri dana,i onda ce opet da zove drugaricu pa ce o istima pricati sest sedam dana,pa ce onda da se dogovore da opet pogledaju film,i na kraju izlozice neku drugaricu,kako se lanac nikada ne bi zatvorio.

Mentalno stanje koje karakteriše nemoć da se oslobodimo neke melodije (pjesme) koju smo u stanju po čitav dan da iznova prepjevavamo što u sebi što naglas

Teško izlječiva bolest od koje svake sedmice oboli jedan gimnazijalac. Prvi simptomi su ispravljanje pojedinih sagovornikovih jezičkih pogrešaka. Kad bolest dođe u progresivno stanje, zahvata ne samo sagovornika, već sve ljude oko oboljele osobe. Uskoro se počinju pamtiti vrijednosti triginometrijskih funkcija za pojedine uglove i korijenovi brojeva do 10, u nekim slučajevima, do 20.

Bolest koju u Srbiji verovatno nikad neće otkriti CRKNI PEDERU!!!

Kurtizana-inteligentna, otmena zena sa dobrim vestinama komunikacije, svesna da ne postoji savrsen muskarac, iz svojih romanticnih ljubavnih avantura izvlacila je materijalnu ili neku drugu korist, iz tog razloga osudjivana i svrstavana u drugi kos od ostalih ljudi, uglavnom ljubomornih zena. Koliko zena danas ima koje spavaju sa svojim sefovima zarad dobijanja vece plate, lakseg posla ili unapredjenja? koliko zena ima koje varaju svoje muzeve jer oni nisu u mogucnosti da ih vode na letovanje, zimovanje ili donesu kilo kivija kuci posle posla? koliko zena vara svoje muzeve jer oni nisu sposobni da ih seksualno zadovolje? odgovor je MNOOOOGO. cinjenica je da zene vole moc a mnogi muskarci to nemaju posebno u siromasnim zemljama, tesko je napraviti moralne granice danas i reci za nekog da je kurva, ta rec ne bi trebalo da postoji. Pogledajmo istini u oci, ono sto picka napravi za noc mnogi muskarci sa deset prstiju nisu sposobni za zivota da naprave. Pogledajmo samo primer monice lewinsky ili rebecce loos. kurtizana sindrom je svugde oko nas zato ne budi iznenadjen ako te zena izvede na veceru sa novcem od "trinaeste plate" ili ako ti kupatilo renovira majstor ispod cene eventualno za dzabe, na kraju dana ti si baja koji dobija picke za dzabaka.

Ultra napaljeni osećaj u mladića ametera, koji je "juče" krenuo u teretanu. Početni stadijum je foliranje i prodavanje vazduha. Kreće sa rečenicom "Dodaj mu ovo , juče sam mu jebo kevu u teretanu, mnogo sam snažan!!! Ali me uvatila upala, sve me boli, umirem" To je neophodno, jer lik mora da stavi do znanja svima oko sebe , da je krenuo u teretanu! Kad ode tamo, radi samo ruke..... biceps,tricpes, biceps, triceps...i onda, kada letimični ženski pogled, predje preko njegove telesne muskulature, dobije takvu snagu i volju ....oseca kako bi mogao 150 da izbaci na benč.....ali nažalost ...ipak samo 30-ak kilograma....to mu je plafon! Elem, to ga ne sprečava da se svuda po gradu hvali kako je najjači , i fura zon "Pipnii, pipni kad ti kažem, da vidiš sta je teretana napravila od mene, kao da sam se od stene odvalio"!!! Pre grada ode u teretanu, ponese košulju za grad, napumpa se u teretanu, obrise smrdljivi znoj, nabaci neki kul parfem i spreman je za grad. A onda, dok je za pultom, stavi lakat na pult i konstantno se stiska, kako bi se bicpes lepo ocrtao. I uglavnom, gym sindrom prestaje, kada osoba, prestane da se hvali kako pije frape od jaja+mleko+banana+čokolada...posle toga ide stvarno i pravilno vežbanje! Najkritičniji uzrast je srednja škola. Preko srednje, je podnošljivije!

Osoba ili grupa ljudi koja pati od ovog sindroma u stanju je da po 100. put ponovi neki dogadjaj jednom te istom sagovorniku, isto kao što i RTS po 100. put ponavlja serije kao što su Porodično blago, Srećni ljudi, Stižu dolari i sl.

Устанеш око 11. Одеш и скуваш кафу. Сам, дакако, јер су сви други укућани на послу.

Ти немаш посао, јер не можеш да радиш тек било шта, а за оно за шта јеси квалификован треба веза или паре. Кад немаш маторе који имају везе ко твој друг Станко. Кретени једни! Цео живот се нешто као бакћу, а један пишљиви посао не могу да ти среде, да радиш ко човек, да будеш свој.

Срчеш кафу и полако се будиш. Размишљаш да би стварно требало да седнеш већ једном да кренеш да учиш за тај испит. Ипак имаш 28 година, а остало ти је шест испита до краја факултета, треба и то дати, кад си већ ово до сада.

"Јесте, стварно би требало, и имам и воље да учим, али мени није добро!"

Наравно да није. Гледао си онај сајт са симптомима и дијагнозама, и, судећи по свему, имаш или лоше срце или ти је кондиција слаба. Могла би да буде и кондиција кад по цео дан седиш у кући, али шта ако је срце? Кад мало брже ходаш или кад мало дуже ходаш, почињеш да губиш дах и мораш да станеш, није се са тим зезати. Ипак не би требало да се напрежеш превише. Теби је најтеже.

Телефон звони, друг те зове. Нашао је сезонски посао. Каже да се рмбачи, али зато за пар дана можеш да зарадиш стотинак евра.

"Па јеси ти нормалан?! Знаш да ме кичма зеза бре! И ти ме зезаш са таквим стварима, ко да ја не бих волео сто евра да имам сад у џепу! Ајде здраво бре!"

Неразумни скот! Као да му ниси причао сто пута док сте пили пиво по парковима како, судећи по свему што си видео на Интернету, имаш кичму која је у процесу дегенеративних промена. А откад је Ђинђић наредио докторима да стегну здравствени фонд, теби неће да констатују да си болестан. Свуда иду паре, политичари имају по петсто хиљада плату, ал кад треба за некога ко је стварно болестан, онда нема, нек цркне.

Само када би могао да одеш из ове смрдљиве земље! Сви су корумпирани, нико се не брине о твојој добробити! А морао би неко нешто да уради, и да гледа тебе, ипак си ти грађанин ове земље. Дужни су да се брину о теби, зато су тамо где су. Стока једна!

Зове те мајка, пита да ли си сео да учиш. Издереш се на њу. Дабоме. Ко да не зна да ти није добро. Ко да јој ниси сто пута објашњавао који посао треба да ти нађе. Ко да ти волиш да седиш у кући по цео дан, да те они малтретирају по цео дан и ниподаштавају те. Ко да ти сад не би волео да имаш плату од једно четрдесет хиљада, па да ти је све потаман.

"Уххх, што немам неку шему да одем из ове смрдљиве земље, да нађем неки добар посао тамо где ће знати да ме цене!"

Komponuješ muziku za „Ko to tamo peva“, najgledaniji srpski film ikada, i za još stotine filmova, pozorišnih predstava, TV serija. Još tu ima nekoliko hiljada balada te stotinak dela ozbiljne muzike. Onda umreš, a kada tvoje ime kucaju u Guglu prvo im izađe odrednica „recepti“, pa se svi sete beskrajnih i bespredmetnih dijaloga sa kuvarom Andrašem o nivou ljutine mađarskog paprikaša.

Valkire, kaže wikipedija, nije da sam stvarno obrazovan, da su to neke premoćne ribe što vode pale ratnike u Valhalu da tamo loču, žderu i jebu uz jednookog Odina sve dok vuk ne uđe međ' ovce i dođe sudnji dan. Ragnarok se to zove, valjda.

E sad, te Valkire imaju poseban modus operandi, kad neki delija zagine u svijetlome boju sa mačem u ruci one siđu sa neba u vatrenim kočijama i obrati pažnju sad, ZASENE sve ostalo svojom moći i lepotom. Natovare rahmetli vojnika i odvezu ga na bahanalije sa Torom i ekipom.

Ako si obratio pažnju skapirao si poentu, Valkire zasenjuju. Objasne sve samom svojom pojavom, nije da moraju da pevaju i pokazuju sise kao sirene da bi navukle zagorele mornare na stenje. One dođu, kobjasne i odu.

Da se manem mitologije i jednoroga, sine, ima i takvih žena. I to kakvih sunce ti jebem. One ne da poseduju "ono nešto", faktor iks ili koji kurac već, nego ga imaju na tone. Unajmljuju kamion sa prikolicom da im ga vuče koliko je masivan. Nije to lepota, nije ni inteligencija, ma ne pomaže tu ni guzice i čmara ni diploma filozofskog fakulteta, jednostavno takve su. Dođu tako, ozrače te tim Valkira sindromom i ostave te rastegnute vilice do poda, onda ti se obrate pa na pitanje "Imaš upaljač?" ti odgovoriš "Imam tri 'ektara njive".

U stanju su da najmoderniju, po svim sadašnjim standardima "prepičku" spuste na nivo ovce oguljare tipe Suzane Mančić samo svojim prisustvom. Kao što pre rekoh, prepička se lomata, maše pičkom k'o Titov pionir zastavom 76', slomi se da pokaže kako se na nju svršava, onda dođe Valkira, kobjasni šarm i seksipil i ode kući da zavija sarmu, ili da gleda Žikinu šarenicu.

Koji je taj faktor iks ne znam, nisam pismen da to objasnim ali zato znam da ću zdušno da balavim po podu na ovakve pojave dok sam živ.