Bilo je to zlatno vreme devedesetih godina, kada je zemlja živela toliko dobro, da nije imala čak ni za GSP, pa se državni biznis prebacio u privatne ruke. Tada su se pojavili "privatnici". To su bili privatni autobusi (često neregistrovane firme) koji imali zalepljen papir linije na kojoj voze. Ono što je bilo mnogo važno za njih jeste da to nisu bili GRADSKI autobusi, već PUTNIČKI sa mekanim sedištima, između redova kojih nije bilo prostora za stajanje (jelte, proizvođačima nije ni padalo na pamet da će neko da stoji u putničkom autobusu). Karte su se kupovale kod konduktera, koji su u jednoj ruci držali bele ili žute papiriće sa logotipom "firme" i naplaćivali karte za keš (pare i kusur su uvek držali u pederušama). Mora se priznati da su to vrlo zeznuta zanimanja, s obzirom da je jedan privatnički kondukter tokom dana morao po 100-150 puta da se probije s početka do kraja autobusa po uskom prolazu i jedno 500 puta da očeše jaja o naslon sedišta ili nečiju glavu ili rame. Ako prosečan gradski autobus može da primi 100 putnika, privatnički, koji je projektovan za 50, je MORAO da primi i do 250 putnika. Još jedna prednost ovih autobusa je bilo nemogućnost izlaska iz istog ukoliko se nalazite u sredini, s obzirom da je mali broj tih autobusa imao srednja vrata. Izlazak iz punog autobusa, ukoliko sedite pored prozora je bio samo misaona imenica, tako da se se ti putnici uglavnom vozili do poslednje stanice.
Privatnički autobusi su svoju eru završili kada se japanski car smilovao i podario nam čuvene "japanske autobuse - dar japanskog naroda".
Privatnički autobus, leto `97, 46 stepeni celzijusa (klima postoji ali se ne pali zbog uštede čorbe):
Kondukter privatničkog autobusa: "Gospodine gde Vam je karta?"
Gospodin: "Pa ja bih je i pokazao, ali ruka mi je zaglavljena između dva naslona još od Bežanijske kose!"
