Privatni gradski prevoznici

Било је то златно време деведесетих година, када је земља живела толико добро, да није имала чак ни за ГСП, па се државни бизнис пребацио у приватне руке. Тада су се појавили "приватници". То су били приватни аутобуси (често нерегистроване фирме) који имали залепљен папир линије на којој возе. Оно што је било много важно за њих јесте да то нису били ГРАДСКИ аутобуси, већ ПУТНИЧКИ са меканим седиштима, између редова којих није било простора за стајање (јелте, произвођачима није ни падало на памет да ће неко да стоји у путничком аутобусу). Карте су се куповале код кондуктера, који су у једној руци држали беле или жуте папириће са логотипом "фирме" и наплаћивали карте за кеш (паре и кусур су увек држали у педерушама). Мора се признати да су то врло зезнута занимања, с обзиром да је један приватнички кондуктер током дана морао по 100-150 пута да се пробије с почетка до краја аутобуса по уском пролазу и једно 500 пута да очеше јаја о наслон седишта или нечију главу или раме. Ако просечан градски аутобус може да прими 100 путника, приватнички, који је пројектован за 50, је МОРАО да прими и до 250 путника. Још једна предност ових аутобуса је било немогућност изласка из истог уколико се налазите у средини, с обзиром да је мали број тих аутобуса имао средња врата. Излазак из пуног аутобуса, уколико седите поред прозора је био само мисаона именица, тако да се се ти путници углавном возили до последње станице.
Приватнички аутобуси су своју еру завршили када се јапански цар смиловао и подарио нам чувене "јапанске аутобусе - дар јапанског народа".