Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...
Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.
Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.
Ају! Знао сам да си ти!
Ово тако јебе да се тренутно срамим да ишта више напишем! Звезду мећем!
Uzdržao bih se od priprostih komentara mojih kolega od gore i samo rekao jedno veeeliko BRAVO! +++
Definicija iz duela autora, komentari su dobrodošli, nije lepo pominjati ime autora.