Nekada ponos i dika nase zemlje, koja su, neretko jos pre naseg rodjenja, zaposljavala desetine ili stotine radnika, kada je sve vrvilo od ljudi i vozila koja su non-stop pristizala, dok je samo funkcionisanje preduzeca bilo tajna, jer se sve odvijalo iza zatvorene kapije koju su pomno motrili strogi cuvari iz svoje strazare. Danas kada vam neko kaze da je ta firma zaista nekada funkcionisala, tesko je u to poverovati, ali to je susta istina.
Medjutim, decenijama kasnije, vec u vreme u koje nase secanje doseze, kako se raspadala drzava raspadala se i firma. Kamioni i autobusi koji su nekada bili uvozeni u prostorije preduzeca na generalku, sada su sve cesce parkirani na poljancetu tu u blizini, gde su na brzinu vrsene i osnovne popravke, a glavni majstor je sve cesce dolazio da mu, ako imate, pozajmite srafciger, cekic ili burgiju. Nekada mrki strazar je sve cesce izbivao iz svoje kabine i svracao na kafu po komsiluku, jer vise nije mogao da trpi zuljanje soferskog sedista koje prinudno mora da koristi posto su njegovu stolicu, gle ironije, ukrali. Broj radnika je drasticno smanjen, od desetina sveo se na desetak, a i pristup je time postao otvoren, ako je neko zaludan pa zeli da vidi kako funkcionise firma pred bankrotom. Vremenom se stvaraju anegdote, koje su nazalost cesto istinite, o tome kako su radnici poceli da maznjavaju i ono malo inventara sto je preostalo, pa skidaju i nose kuci cak i prekidace i brave. Da bi se tome stalo na put, nocu su poceli da stavljaju katanac na vrata, ali avaj, spretni ljudi su se snasli i odneli vrata sa sve katancem. Tako da, kada je dosla vest da se preduzece konacno zatvara, niko nije bio iznenadjen, najmanje radnici koji su davno i prestali da dolaze jer niti su primali platu, niti je sta ostalo da se odnese. Obicno se za zatvorena preduzeca kaze da su ih zakatancili, ali ovde to nije bio slucaj, jer su shvatili da jednostavno nema svrhe. Strazar je po navici jos neko vreme obilazio svoju staru rutu, ali je vremenom i on prestao da svraca jer je shvatio da tu vise nema sta da trazi.
Danas je ostala samo ruina koja podseca da je tu nekad bilo transportno preduzece '9. oktobar'. Prvi put u zivotu ulazim u tu zgradu, prolazeci pored strazare iz koje je nepoznati prakticar zdipio cak i sofersko sediste. Kroz veliki ulaz kroz koji su svojevremeno ulazili kamioni i autobusi, dolazi se ravno do velike hale za popravke, na sta sada upucuje samo kanal zatrpan krsem. Odatle hodnikom stizem do kantine, iz koje su stolovi i stolice naravno odavno nestali, ali je na moje cudjenje tu jos uvek zastakljeni frizider ispred koga su radnici cekali na red za hranu. Na spratu se najpre pruza pogled odozgo na veliku halu, sa mesta koje je verovatno bilo obezbedjeno ogradom u vreme kada je to jos uvek bilo potrebno. Sa desne strane hodnika WC, u kome je samo polomljena solja svedok nekadasnje namene te prostorije, a zatim se dolazi do kancelarije u kojoj cami pokvarena fotokopirka, verovatno van svake pomoci jer bi je neko dosada vec odneo, i trosni kancelarijski sto bez fioka. I u toj prostoriji se nalazi kljucni dokaz da su price o proslom vremenu istinite, jer okacene na zidu stoje prasnjave slike nekadasnje slave: kamioni savrseno parkirani jedan do drugog, ganc novi i sveze ofarbani, slika spoljne fasade zgrade u kojoj se jedva nazire sadasnji izgled iste, i na kraju zajednicka slika kolektiva, ljudi na broju oko stotinu, mehanicari, direktori, cistacice, i naravno strazari; neke prepoznajem neke ne, neki su davno mrtvi neki su otisli ko zna gde, a na slici svi mladi, nasmejani, puni vere u bolje sutra. Te slike izgleda jedine nikom nisu trebale i ostaju tu da svedoce o nekom drugom vremenu. Davno proslom.
