-Nišlija 1: Komšija jel si čuo da dolazi Becki simfonijski orkestar sutra!?
-Nišlija 2: Ma ima Radnički da ih delje sa 3-0 !

Прво радничко спортско друштво формирано је на иницијативу Милоша Марковића, тада члана КПЈ. Клуб се још 1921. године почео називати „Пролетер" и то је претеча касније насталог „Радничког". У то време Ниш није имао свој подсавез, већ су нишки тимови припадали Београдском лоптачком подсавезу. Кад су правила била готова и скупштина одржана клуб је требало да буде основан. Група чланова „Пролетер" отпутовала је у Београд да заврши овај посао. У групи се налазио и један од познатих играча „Радничког" Миле Стаменковић.
Власт је оптужила нишку екипу „Пролетер" да је „прокомунистичка" и да као таква не може да развија своју спортску активност. Те оптужбе стигле су и у Београдски лоптачки подсавез па се група из екипе нишког, „Пролетера" вратила не обављеног посла са следећим образложењем: Београдски подсавез не жели и неће да верифицира тим „Пролетер" под овим именом, позивајући се на Закон о заштити државе и друга акта којима је овај назив био забрањен.
Милош Марковић није посустао. По сећању савременика он је био доста гневан на овај поступак подсавеза, али се брзо дао на посао да је сва правила клуба изменио на тај начин што је назив „Пролетер" свуда заменио са „Раднички". Тако је формирана фудбалска екипа која са малим прекидима развија своју богату спортску традицију скоро пола века, са мањим или већим прекидима.
Како је клуб основан 24. априла 1923. године, ова се година узима као година настанка спорт клуба „Радничког" из Ниша.
Екипа „Радничког" у свом почетку тренирала је у малом дворишту Радничког дома а нешто касније на старом вашаришту, односно на простору где се данас налази стовариште предузећа „Огрев" у близини Машинске индустрије Ниш. У почетку екипа није имала тренера већ је капитен тима био задужен и за тренирање својих играча. За време тренинга обавезно је присуствовао и један члан управе клуба.
У почетку „Раднички" није имао довољно искуства и технике у игри, па су га раније формирани клубови, као „Синђелић" или „Победа", побеђивали и са више голова разлике. Све је то било кратког века: убрзо је „Раднички" на зеленом пољу постао равноправан противник свим клубовима и почео да бележи победе. „У недељу је "Раднички" сигурно и заслужено потукао свог противника. „Победа" је у првом делу игре играла очајно слабо и да је противник био присебнији и одлучнији пред голом резултат би био катастрофалнији … „Победа" је морала да капитулира пред одлучном одбраном „Радничког"... писао је један спортски лист 16. октобра 1927. године.
Тим „Радничког" наступао је у зеленим дресовима а на левој страни, у белом пољу, налазила се црвена звезда петокрака као симбол припадности радничком покрету.
Посредник клуба је у почетку био Милош Марковић а по његовом одласку Драгиша Никетић, оба истакнута радничка борца. Између осталих, чланова управе били су и Младен Ђорђевић Маџа и Раша Анђелковић, економ. У екипи „Радничког" играли су као активни играчи познати револуционари Јосип Колумбо и Станко Пауновић.
У првенству моравске жупе, а после јесење сезоне за 1927/28. годину. „Раднички" је освојио прво место. Било је то почасно звање и спортска слава играча „Радничког" који су ово место заузели после победе над многим тимовима из Ниша, Лесковца и Прокупља. Тим поводом писао је један лист: „Као што се из табеле види јесењи првак Моравске жупе је спорт клуб "Раднички" из Ниша. Овај млади и напредни клуб заслужно је заузео прво место. Из табеле се види да је изгубио само једну утакмицу и то незаслужено. Остале је решио у своју корист, осим што је са СК „Синђелићем" играо нерешено.
У данима завођења шестојануарске диктатуре и налета буржоазије на све манифестације радничког покрета забрањен је 1929. године и рад СК „Радничког", који је скоро девет година представљао запажену, по дисциплини и по залагању, спортску екипу.
„Раднички" ће после неколико година поново бити обновљен.
Почетком рата 1941. клуб престаје са активностима да би их обновио 1945. Након тога Раднички је у сталном успону. 1962. изборио је пласман у прву савезну лигу. 1975. године победник је Балканског купа и осваја свој први трофеј од међународног значаја. Јуна 1980. као трећепласирана екипа у националном првенству стиче право учешћа у УЕФА купу, у коме ће веома успешно наступати још две сезоне одигравши широм Европе 13 утакмице са реномираним клубовима попут Хамбургера, Наполија, Данди јунајтеда, Грасхоперса, Фејнорда, Аз Алкмара и других. 1982. године је остварио свој највећи успех стигавши до полуфинала овог значајног европског такмичења.
У својој осамдесеттрогодишњој историји Раднички је дао неколико десетина репрезентативаца у свим републичким и савезним селекцијама. Печат Радничком је дао и велики број фудбалера који су одиграли преко 200 утакмица, проводећи и више од 10 година у клубу.
У сезони 2009/10. Прве лиге Србије заузео је 15. место са 39 бода, добивши 9 од укупно 34 одиграних утакмица, тако да је испао из Прве лиге Србије у Српску лигу Исток за сезону 2010/11.
Omladinska škola IVAN BELI KRSTIĆ
Tokom 1963.godine, samo godinu dana posle ulaska Radničkog u Prvu ligu, na inicijativu Petrović Tihomira, formirana je Omladinsko-pionirska fudbalska škola.
Iz devet niških osnovnih škola odabrano je 48 pionira koji su organizovano počeli da uče fudbalsku abecedu.
Bio je to početak svetlih tradicija Fudbalske škole Radničkog koja će vremenom postati pravi rasadnik talenata, iznedriće veliki broj fudbalskih imena koji će proneti slavu Čaira, jugoslovenskog i svetskog fudbala.
Brojne generacije mladih fudbalera, učesnici su mnogih prvenstvenih mečeva, domaćih i međunarodnih turnira sa kojih su se vraćali ozarena lica i sa priznanjima koja i danas krase vitrine Fudbalskog kluba "Radnički".
Prvi veliki uspeh omladinski tim Radničkog postigao je u aprilu 1966.godine na turniru u nemačkom gradu Šplendlimgenu. U takmičenju po grupama Radnički je bio bolji od domaćina 4:1 i Berlina 2:0, dok je sa Salcburgom igrao nerešeno 0:0. U finalnoj utakmici Radnički je pobedio ekipu Frankfurta rezultatom 1:0 i zasluženo osvojio pobednički pehar. Nenad Cvetković je sa 5 golova bio najbolji strelac turnira, a Slavoljub Milenković proglašen je za najboljeg igrača turnira.
Na turniru u Parizu, u maju 1969.godine, omladinci Radničkog takođe osvajaju prvo mesto. U finalu turnira pobedili su ekipu Kaljarija iz Italije golom Pešića i osvojili prvo mesto.
Od velikih turnira i uspeha izdvajamo i međunarodni turnir "Vojvodina-Crvena zvezda" odigran 1984.godine kada su omladinci Radničkog osvojili prvo mesto. Niške nade su do trijumfa došle sasvim zasluženo. U predtakmičenju, Radnički je osvojio tri pehara i to za najbolju, najefikasniju i najmlađu ekipu. U finalu turnira omladinci Radničkog su osvojili još tri pehara, jedan prelazni, jedan u trajno vlasništvo i pehar "Politike" za najbolju ekipu. Priznanje je dobio i Milorad Janković, nekadašnji igrač Radničkog, učitelj niških omladinaca, kome je Savez fudbalskih trenera Jugoslavije dodelio plaketu kao najuspešnijem treneru. O jačini turnira govore imena učesnika. Od stranih ekipa učestvovavali su Ferencvaroš, Osasuna, Politehnika, Ausburg i Modena, a od domaćih, pored Radničkog, još i Vojvodina, Crvena zvezda, Partizan i Hajduk.
1991.godina ostaće upamćena po tome što je Omladinski tim Radničkog postigao veliki uspeh. Po prvi put omladinci Radničkog postali su prvaci države. Kao prvak Omladinske lige Srbije, niški omladinci učestvovali su u završnom delu prvenstva. Novi Sad je bio domaćin prve polufinalne grupe u kojoj je pobedio Radnički, a u drugoj grupi, čiji je domaćin bilo Sarajevo, pobedili su omladinci Željezničara iz Sarajeva. Do pobednika se trebalo doći odigravanjem dve utakmice. U prvoj utakmici u Nišu omladinci Radničkog bili su bolji od Željezničara i pobedili golom Dejana Petkovića sa 1:0. U revanšu, u Sarajevu, bilo je 1:1. Tako je pobednički pehar pripao Omladisnkom timu niškog prvoligaša. Trener niških nada bio je Vladislav Nikolić.
19.septembra 1992.godine niški fudbal ponovo ima prvaka Jugoslavije. Kadeti Radničkog, trijumfalno su završili turnir u Novom Sadu i pobedama protiv OFK Titograda, Građasnkog iz Prištine i domaće Vojvodine, ponovili uspeh omladinaca koji su samo godinu dana pre bili najbolji u državi. Kadeti Radničkog odigrali su tada tri utakmice, ostvarili tri pobede, prikazali tri sjajne partije u kojima nisu primili nijedan gol, a postigli su šest. Mladi niški fudbaleri demonstrirali su visok nivo tehničke i taktičke spremnosti uz primerenu borbenost. Trijumf za veliku radost navijača ali i za rukovodioca omladinsko pionirskog pogona Miroslava Glišovića i trenere Milorada Jankovića, Ljubišu Rajkovića i Miodraga Stefanovića.
Poslednji veliki uspeh Fudbalske škole Radničkog ostvaren je 2000.godine. Kadeti Radničkog, pod vođstvom trenera Aleksandra Jovanovskog, osvojili su Kadetsko prvenstvo Srbije. U finalu niški kadeti pobedili su ekipu Crvene zvezde rezultatom 1:0 i plasirali se na završni turnir za prvaka Jugoslavije u Novom Sadu. U takmičenju za najbolju kadetsku ekipu naše zemlje mladi niški fudbaleri osvojili su treće mesto. Bilo je to samo nekoliko primera uspeha Niške škole fudbale.
Ako kažemo da je svaka generacija znala za poneki uspeh, onda nije teško stvoriti sliku o vrednosti mladih generacija Radničkog. I tako, iz godine u godinu, stasavale su generacije mladih fudbalera na niškom Čairu.
Fudbalska škola Radničkog prepoznatljiva je po svome radu i o njoj se priča sa dužnim poštovanjem. U današnje vreme Fudbalska škola Radničkog radi po standardima velikih evropskih klubova. U svojim pogonima škola okuplja 400-450 mladih talentovanih fudbalera. Mladi talenti u kategoriji petlića, uzrasta od 8-9 godina, prijavljuju se u klub. Zatim sledi izbor najtalentovanijih koji nastavljaju dalji rad. Postoje tri selekcije petlića i po dve pionira, kadeta i omladinaca.
Trenutno u Fudbalskoj školi kluba radi sedam trenera, sve su to bivši igrači Radničkog. 14.oktobra 2000.godine otvorene su nove prostorije Fudbalske škole Radničkog. Mladi fudbaleri dobili su mnogo bolje uslove za rad i s pravom se Fudbalska škola Radničkog, uz Partizanovu i Crvene zvezde svrstava među tri najbolje u Jugoslaviji.
U znak sećanja na tragično nastradalog, velikog talenta ne samo niškog fudbala Ivana Krstića Belog, Fudbalska škola Radničkog nosi njegovo ime. Tragično nastradali Ivan Krstić Beli, zakoračio je na Čair sa devet godina, prošao školu Radničkog, ustalio se u prvom timu i postao kapiten. Na pragu svoje velike fudbalske karijere tragično je izgubio život na treningu od udara groma, na pomoćnom terenu, pored same škole. Zauvek će ostati uspomena na njega, na njegov talenat i biće primer budućim generacijama koje dolaze.