(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6)
I, eto, prošlog puta stigoh sa ovom epopejom do dela kada je Srbija napokon oslobodila sve teritorije koje je smatrala svojim, i još se pripremala za ujedinjenje sa Crnom Gorom i svima koji to budu želeli. No, ne lezi vraže!
Srpska vlada nije bila blesava: kada vam neko duž granice gomila trupe, koje pritom povremeno pucaju po vašoj pograničnoj straži, normalno je da preti da izbije (još jedan) rat. Jedino što su Pašić i ekipa mogli da urade, jeste da ne daju nikakav povod. No, baš kao što ni na stadionu vođe navijača ne mogu da kontrolišu sve budale koje bi sudiju i protivničke igrače gađale novčićima, mobilnim i upaljačima (zbog čega voljeni klubovi moraju da plaćaju visoke kazne), tako ni srpska vlada nije mogla da kontroliše sve svoje građane. A naročito ne Srbe izvan Srbije.
Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.*
Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.
