Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi. Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Zakon Srbije kaže da se srednjoškolske ekskurzije mogu organizovati u inostranstvu tek u 3. i 4. srednje, tako da, eto šanse da se gomila tinejdžera prošeta po Evropi i upozna se sa blagodetima ( čitaj: odvali se od alkohola ) Grčke, Italije, Francuske, Španije ili Češke.
Ekskurziju razredni starešina najavljuje početkom godine obaveštenjem da se ide za mesec dana i da sve to košta samo četrdeset i kusur 'iljada, plus dnevnice od nekih 30, 40 evra. Na đacima je da raspodele dva gratisa, oni se međusobno pokolju oko toga, pa razredna na kraju uzme stvar u svoje ruke i podeli gratise na 20 i kusur dela. Sledi nekih mesec dana nabavljanja pasoša, vađenja viza i drkanja oko raznih drugih papira, kao razlog neznanja prilikom ispitivanja đaci se pravdaju sa: "Spremam se za ekskurziju", iako klinac samo ladi jaja dok se ćale i keva lome da potegnu veze i izvade pasoš na vreme.
Dan uoči puta u kofere se pakuju grickalice, sokovi, 15 pari čarapa, 16 para gaća, gomila majci, pantalona. Opšte rasulo u kući.
Polazi se sa nekog parkinga u 5 ujutru, noć pre toga kol'ko god da se trudiš, nema šanse da spavaš više od pola sata. Putuje se ceo dan, staje se nekoliko puta, na prvoj benzinskoj pumpi troše se prve pare - odeljenski pušači kupuju po boks "Marlbora", kol'ko da potraje prva dva dana.
Stiže se u hotel oko 8 uveče, tačno na večeru, tu će razredni starešina svima da podeli po ulaznicu za diskoteku koja je ujedno i žeton za besplatno piće.
I ETO! Napokon, posle ko zna koliko hiljada kilometara puta, vrhunac ekskurzije - prilika da se svi kolektivno masakriraju od piva, balantajnsa , Džonija ili Džeka; ćaletova prepečenica je svoju ulogu odigrala još u hotelskoj sobi. Odeljenske face noć će provesti valjajući se u svojem izbljuvku, ali to je fora , šta bi inače prepričavali svojim ortacima kući? Napije se i po neka riba, zakrljaju se neki iz odeljenja, razredne starešine ne podignu ni glas na njih, navikli su, jebiga.
I tako sve, puta 6. Kinta se sprca do trećeg dana u najk šopu, na alkohol i suvenire. Drugi dan se pije u sobi, treći dan u diskoteci, četvrti u sobi , peti u sobi, dok se šesti dan pije opet u diskoteci i to najžešće zato što se sutra pali kući.
Deca se vraćaju kući sa gomilom snežnih kugli u kojima su razni Koloseumi, Ajfelove kule i Krivi Tornjevi, razglednicama iz Paralije, sombrerovima , novim patikama i dresovima Juventusa, Milana, Olimpijakosa ili Panatanaikosa.
Kada se prepričavaju utisci redosled je: šljokali smo, šljokali, zezali se, šljokali, kupovali, šljokali, zezali se, šljokali u sobi, kupovali, šljokali. Na pitanje: "Pa dobro, kakav je Koloseum?" odgovara se sa: " Pa ništa posebno... ali znaš kak'e sam tike uz'o u Rimu taj dan, 50 evra, džabe!"
