Ne, ne mislim na ljude iz Srbije kojima je ćale bio ambasador u Keniji, ili kojima je keva radila na naftnoj bušotini u Etiopiji. Igrati košarku u šestoj beton ligi u izlizanim džordankama, ili zapaliti kantu ispred zgrade uveče, kako bi bio veći "trip" za igranje ove plemenite veštine, odlikuje ove ljude. Kako je i pokojni Majkl Džekson težio da prebegne na svetlu stranu sile, tako se i oni oduševljavaju crncima, i ponekad se zapitamo da li bi im čak dali da ih oplode. Od pornografije preferiraju interrejšal.
-Eno ga Dare crnac, sad će da nas ozrači. -Jo madafakas, šta se radi? -Ništa Dare, brate, sto puta smo ti rekli da nas ne blamiraš po kraju. -Fak of Mare, kada sam u hudu, radim š'a oću! I gde su neke bičiz? -Nema, čule ti dolaziš. -Ae ne laži, da su čule da Dare crnac dolazi, poletele bi odma da vide crni lolipop.
Poznavajući Amrikance sad će siroma Majkl da zaradi "zasmrti" više nego zaživota... Sledi dokumentarac, pa igrani film (više delova, već vidim naslov: Majkl, Majkl II, Majkl uzvraća udarac I i II, Majklom protiv droge, Majkl u Iraku, Nindža kornjače i Majkl I, Nindža kornjače i Majkl II ( Splinter je učio od Majkla)...) Da ne spominjem Kineze koji će da snime svoje verzije majkla : U Majklovom gnezdu, Majkl uzvraća kung fu udarac, Majkl spašava severnu Koreju, severna Koreja neće da se spasi, Majkl spašava južnu Koreju (ova Koreja hoće da se spasi jer je demokratska) Pobesneli Majkl, Drumski Majkl, Majklnator: Sudnji dan, Spašavanje redova Džeksona...
Svetska ekonomska kriza = svinjeći grip + malo tragedije... Deder rajo riljaj i ćuti.
Sada,kada je umro,istina i priče o njemu postaju sve blaže i milosrdnije. Sada je on kralj popa koji je bio svo vreme u stvari nesrećan. Istina je da on jeste kralj popa koji je svo vreme bio nesrećan,ali zašto to uvek kažemo na samom kraju,zašto ga poštujemo kad više nije tu da oseti naše poštovanje? Bio je ismejavan i osuđivan,tek sada shvatamo da je bio neshvaćen,da se nije snalazio dobro u ovom svetu i da nikada nije odrastao. Tek sada shvatamo da je sve to u stvari tužno.
Sada svi osećamo neki bol u srcu,svima nam je žao,ali mi jesmo najobičniji licemeri. Plašimo se smrti,zato i dobijamo priliv beskrajnog poštovanja čim neko umre.
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
