markoto

Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.

U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.

Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.

IFizijem flips · 26. jan 2017.💬 3713919

Čovek misterija.

Niko ne zna kako on izgleda. Niko ga nikada nije video. Znamo samo da je fudbaler, a insajder je nedavno dobio informaciju da igra za Fjorentinu. Čak i da je to istina(vlasti nisu proverile ovu informaciju), niko živi pod kapom nebeskom ne zna da navede nijednu utakmicu na kojoj je on igrao. Iako ponekad njegovo ime izađe u novinama, to je uvek samo ime, nikada slika ili nešto više. Iako je večiti kandidat za reprezentaciju, za nju nikada neće igrati jer se time obesmišljava njegovo postojanje.

On nije Fejsa, koji je neprimetan i kad igra. On nije Bambi, koji je itekako primetan i kojem psujemo mater ćopavu svaki put kad šutne. On je Nikola Gulan, koji vreba iz senke i pije čaj, ili šta već radi. On je onaj lik iz krimića koji se pojavljuje samo u priči drugih likova i za kojeg si apsolutno siguran da stoji iza svega što se dešava u filmu. Ali to nećeš saznati kad odgledaš film, jer on uvek ostaje u lakoj izmaglici tajnovitosti.

Večita pretnja za reprezentativce na svakoj poziciji, pošto niko ne zna na kojoj on tačno poziciji igra. Ne d'o Bog da ne slušaš šta ti selektor kaže, inače će odma da zove Nikolu Gulana. Legenda kaže da je jednom i pokušao, ali da je igrač već na kolenima molio za milost, pa nije bilo potrebe da se kaže da uopšte nema njegov broj u imeniku.

Zapravo, sva je prilika da on uopšte ni ne postoji, već da je izmišljen radi boljeg funkcionisanja sistema.

ЏОЏорди · 19. okt 2012.💬 3331535

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...

DUdutjas · 17. maj 2013.💬 5140116