Pokušaj da se strana imena usklade sa srpskim jezičkim tradicijama, tokom XIX i početkom XX veka. Uglavnom se nije održala. Pre toga javlja se u narodnim pesmama u vidu srbizovanih imena stranaca.
Neki primeri se i dalje koriste: Jean d'arc - Jovanka Orleanka king John Lackland (Johan sanz Terre)– kralj Jovan bez zemlje Hunyadi János (Ioannes Corvinus) – Sibinjanin Janko
Neki se još uvek mogu sresti iako zvuče arhaično. King James I – kralj Jakov I King George III – kralj Đorđe III
Danas bi to moglo da zvuči ovako: Vatikan: Pope Francis (Latin: Franciscus, Spanish: Francisco, Italian: Francesco) – papa Franjo Nemačka: Angela Merkel – Anđela Merkel Italija: Giorgio Napolitano – Đorđe Napuljski Francuska: Jean-Marc Ayrault – Jovan Marko Ero SAD: Barack Obama – Cigo I Makedonija: Ѓorge Ivanov – Đorđe Ivanović
Ultimativan odgovor sve ostale dece na pitanje učiteljice, direktora, pedagoga ili bilo kog nadležnog na pitanje ko je razbio prozor ili napravio neko sranje.
Fizičko, drugi razred, fudbal ili bar nešto nalik njemu... BAM, puče prozor. Učiteljica, izleće iz škole: Sviii ispred mene! Da čujem ko je slomio prozor! Deca: To je onaj najveći, Gagi, on uvek napravi belaj! U: Gde je taj Gagi? Zovite ga! D: Pa eno ga iza škole sa ovima iz II-1, menjaju se za Pokemon kartice. U: Pa kako je on mogao da slomi prozor kad nije tu?! D: Pa on je najveći...
Rečenica koju profesor izgovara poslednju u očaju, u pokušaju da obuzda tvoj haos koji praviš na njegovom času.
Lončar, smiri se. Smiri se, poslednji put ti govorim. Je l' ti to kućni odgoj? Jeb'la te kultura te jeb'la. Tvoj ćaća je bio baš fin momak u tvojim godinama, ja mu predav'o, treba da mu kažem na ulici šta radiš? -NEMOJ JEBOTE.
Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.
Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.
Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.
Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...
Razumeti kompleksnost nekog matematičkog problema. Po uzoru na Pjera de Fermu i njegovu poslednju(veliku) Fermaovu teoremu (tvrdi da ne postoje pozitivni, celi brojevi a, b i c takvi da je a^n+ b^n= c^n, gde je n prirodan broj, veći od 2). Mnogi veliki matematičari su pokušavali da dokažu ovu teoremu, dok je posle 350 godina postojanja problema nije dokazao Endru Vajls. Dokaz je ispisao na 200 strana.
-Gledaj, to ti je običan šablon. Dokažeš da je nekim teta preslikavanjem x-a u 2 na x definisan jedan izomorfizam tj. bijektivni homomorfizam aditivne grupe R na multiplikativnu grupu R+, svih pozitivnih realnih brojeva. Posle toga dokažeš da je sa matricom dobijenom na početku definisan jedan injektivni homomorfizam multiplikativne grupe u linearnu grupu. I to je to, fermaš? -Aha, nije strašno. Fermam, fermam!
