Lik koji komplikuje stvari.
Rečnik / autori
ON
OneAndOnly
na Vukajliji od avgust 2011.viđen 7. nov 2012.
1 definicija0 odabranih5 poena
Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza.
Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.
Pismeni zadatak, iz Srpskog jezika (13. V 2001.)
Duh proleća u meni
Proleće je lijepo, cvijeće sveta, laste se vraćaju, vrapci cvrkuću. Ja volim proleće, volim miris procvetalih lipa, uvjek me podsjeti na vrijeme kad sam bio mali. Uvjek sam se igrao pored potoka sa bratom, i tu je bila jedna lipa. Lijepa je bila lipa. Igrali smo se rata, on bi mene pucao, ja padnem, ja njega pucam on padne. Jednom, više nije ustao. Možda jer sam pucao tatinim pištoljem, a ne mojim. Mama je vrištala a tata je psovao, ali ja sam pobjedio. Više se ne igramo rata, kažu da brat leži ispod te lijepe lipe pored potoka i da niko ne smije da zna za to. Uglavnom, dane provodim ležeći u podrumu, zavezan lancima i jedem supu. Puste me u jedino kad idem u školu. Ne volim supu. Hoću da se igram rata.
Marakana.
Specijalno je za tu priliku renovirana 3 dana pre roka. Bata Mrka, naravno!
Sve metalne i za beton zavarene stolice na broju, preživele poslednji derbi.
Režija: Gorčin. A ko će?
Spektakl vizuelno, preko tvitera, prenosi Karleuša zato što ima 12 milijardi pratilaca. Prate je i dupli nalozi. Koristi samo pola dozvoljenih karaktera.
Predstava počinje.
Dobroćudni brka sa šajkačom, praćen snopom svetla, gura roštilj sa leskovačkim specijaltitetima ka centralnoj bini. Opojan miris pleni pristunu masu i dopire u svaki kutak planete. Četvrta dimenzija! U Njujorku neverica.
Na prve taktove muzike, na scenu izlazi Ceca i peva ''Lepe li su nano Gružanke devojke'' na melodiju albanske narodne pesme ''Roka mandoljina''. Željko Lane je prati na harmonici, dairama, bendžu i ćemanima. Ceca ima lepe obrve, i to je otprilike sve što se vidi na njenom, poprsjem zatrpanom, licu.
Velja Ilić nudi Putina domaćom prepečenicom. Barak dobija meku. Boris hladi Tačija lepezom. Čeda nudi lajne na srebrnom poslužavniku. Pipa Midlton se femka.
Improvizovana bara privlači horde komaraca i pušta krv svim pristunima, kao simbol vekovne krvave borbe Srba za slobodu. U Londonu muk, u Parizu suze.
Dačićeve specijalne jedinice katapultiraju princa Acu iz improvizovane praćke. Aca se na tečnom engleskom obraća svetu: ''Velkam tu Serbia!''. Posle kraće stanke, zapoveda: ''Aplauz, stoko!''. Planeta pljeska! U Pjongjangu delirijum.
Zatim na binu izlaze Kusta i Džoni Dep vidno odvaljeni od skanka i drže antiglobalistički govor dok u pauzama neobavezno cugaju Zaječarsko pivo. U Rusiji destilerije vodke počinju da rade u 4 smene.
Negde u to vreme nestaje struja i prenos se prekida. Aber kaže da je Đerdap poslao plenitelje imovine zbog neplaćenog duga. Mišković piše ček jer ''Šou mast gou on'', veli. Milka Forcan puca od muke. Roman Abramovič vraća buđelar na mesto.
Tek tada publika primećuje omalenog starca sa petrolejskim fenjerom u ruci, skvrčenog od duga i teška penzionerska života. To je čika-Krka, učesnik prvih savremenih Olimpijskih igara ''Atina1894'', doduše kao sudija, jer je bio prestareo za takmičenje u golfu. On konačno stiže do mesta predviđenog za olimpijski plamen, ali uviđa da je gorionik ukraden, a i da je Bajatović zavrnuo gas, pogađete zbog čega. Kusta i Džoni zdušno prilažu po zipo upaljač i to sve fercera. U Grčkoj počinje sednica vlade sa novim idejama o dodatnim uštedama.
Struja ponovo nestaje jer je pripiti Velja u sevdahu tresnuo punu flašu domaće o razvodnu tablu sa glavnim osiguračima.
Na kraju ceremonije svi zajedno u mraku pevaju srpsku himnu. Princ Aca ne peva, jer ne vidi da pročita reči. Ni Ljajić. Adem. Rasim peva, naravski. Novi Pazar ne veruje.
Igre mogu da počnu! Važno je učestvovati.
Blic - pročitaš od nazad do pola, obrišeš dupe.
Novosti - sačuvaš TV program, obrišeš dupe.
Kurir - obrišeš dupe
Politikin zabavnik - pročitaš dva puta, ni slučajno ne brišeš dupe
Seksi humoreske - rešiš ih i po potrebi stavljaš ispod zimnice
ALO - ubijaš komarce na plafonu bez stolice i skakanja
Sportski žurnal - obrišeš dupe i umreš od trovanja olovom
CKM, FHM, Maxim - pročitaš za 3 minuta sve bez reklama i naložiš furunu
Scandal, Svet,.. - ni za dupe da obrišeš
Prosto rečeno: lakše je šiljiti kurac i dizati larmu, nego podići guzicu i promeniti nešto.
Odlika svih onih mladih buntovnika kojima je čitav svet kriv što su lenji za medalju i kojima je najlakše da sa daljincem u rukama svoje sagovornike vode u vrli novi svet. Valjda misle da im je daljinac drška od svetlosne sablje, pa da će prilikom mlataranja rukom dok menjaju kanale delovati ozbiljno kao kakvi mladi džedaji koji svet oslobađaju od imperijalističkog zla.
Dete pošto ga majka oplavi od batina.
- Komšinice, izvolite kafu.
- Hvala, nego čula sam da je onaj vaš mali baš inteligentan? Da nije ono indigo dete što kazuju na televizoru?
- A pa to indigo jeste sigurno, juče sam ga olomila od batina, polomio mi muškatle loptom. Isti otac.
U svakom odeljenju, u srednjoj ili osnovnoj školi, postojao je jedan ovakav primerak ljudskog roda.
Hvatači beleški jednostavno žive da zapišu ono što profesori govore, bilo to bitno ili nebitno. Dok pišu oni uživaju gledajući svoju ručicu kako razdragano obigrava oko papira, i zamišljaju sebe kako izgledaju nama koji ih vidimo.
Smatraju sebe veoma poslovnim ljudima, i takodje smatraju da liče na one poslovne ljude sa tevea.
Prepoznaćete ih tako što zabodu svesku u zglob ruke, imaju neku pederaj hemijsku, i obično stave naočare na nos, kako bi, naravno, što kulije izgledali.
Pišu sve, bitne i nebitne stvari, ono što će im trebati i ono što im nikada neće trebati, ali sve dok ruka mrda njihov život ima svrhe.
profesor: danas pričamo o romanu Zločin i kazna.
hv. beleški (piše): Zločin i kaznA, podvuče duplom crtom ovaj naslov
profa: nego, pre no što počnemo, recite mi, jel ste gledali sudjenje Mladiću juče?
hv. bel (piše): sudjenje Mladiću - pogledati obavezno (obavezno napisano drugačijim slovima)
zatim, hv. beleški pita profesora: A na kom kanalu ste gledali sudjenje?
p: jao, mislim da je bilo na RTS-u, nisam siguran
hv. bel: hvala
(piše) RTS
*crta logo rts-a, još jednom sve podvlači za svaki slučaj jer bitne stvari se ne smeju zaboraviti, a onda sve to uokviri i spreman je da piše dalje.
O, kako ih samo prezirem.
Spucali su četrdeset i nešto godina u dupe, zašli debelo u srednje godine a maniri i bonton su za njih i dalje samo dve strane, eventualno francuske reči o čijem značenju nikada i nisu nešto preterano razmišljali. To vam je taj tip ljudi što se vode premisom da su s tobom ovaca čuvali i rujnoga vina pili pa se sad krajnje nonšalantno i opušteno ophode prema tebi, zanemarujući pritom u potpunosti i onaj minimum pristojnosti koju civilizovano društvo i učestvovanje u njemu samo po sebi nalaže.
U redu, ti si mlad čovek koji svakako i nije navikao da mu neko persira pa stoga na tome i ne insistira. Verovatno si prvi nagoveštaj persiranja upućenog k tebi primetio kod jednog klinca iz ulaza, kada ti je tako zabrađenom i čekinjavom nazvao "Dobar dan", bilo iz straha ili poštovanja, ili čak kombinacije ta dva. Taj isti klinac, upola mlađi od tebe, je makar toliko dobrog odgoja i kulture da zna da je red da se bude pristojan prema nekome duplo starijem od sebe i da se toj osobi iskaže dužno poštovanje, makar samo zbog godina te osobe. I ti si, mladi čoveče, takođe već vrlo umešan u plemenitoj veštini persiranja seniora.
Pa šta reći onda za ove prostake? Zar poštovanje ne ide u oba smera? Pa zamislite samo tu matoru drtinu, kad ga već tako moram nazvati, socijalno i temporalno indisponiranu, kako vas poslužuje u kafiću recimo, ili kako vas "umoljava" da pre ulaska u supermarket svoje kese ostavite u ormarićima na ulazu. "Reci druže"?! Šta da ti to kažem, druže? Možeš ćale da mi budeš, kromanjoncu jedan nekulturni, nisam ti ja jaran iz kladionice pa da se šopamo kolokvijalizmima i drugarizmima. Gde je dobar dan, gde je izvolite?
"Alo, ne možeš unositi kese s'vana"?! Molim? Nije "alo" nego "oprostite, gospodine", trogloditu necivilizovani! Pa jebemmumater, šta se to, dođavola, desilo sa drugim licem množine i njegovom upotrebom u civilizovanom razgovoru?
Šta se to desilo i kuda se to dao civilizovan razgovor?
Naziv od milja za mito. Najbolji drug svakog opštinskog, republičkog, carinskog, ama bilo kog državnog službenika & funkcionera.
- Dobar dan, dobar dan, evo doneo sam svu potrebnu dokumentaciju, a čika Mića je insistirao da Vam lično dođe u posetu...
- Jao, pa stvarno nije trebalo da se mučite da vučete sve te papire, pa čika Mića i ja se znamo toliko godina...
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!
Svetlo iz frižidera.
Odaje vas pri tajnoj večeri.
Festival na koji stranci dolaze da vide gde je to tačno izlaz iz Evrope.
