U Paraliu vise Leskovčani nego u sam Leskovac. Toj gi je izgleda omiljena destinacija, svi smo si nasi i nema da se ustezamo. U prvi mah ne mož gi raspoznaš na plažu, al' kad zinev odma znaš da su si naši. Usred podne mož gi vidiš kude se cvrliv na sunce, ne ide da si dodjev dom a da se ne faliv sas boju. A ustvari pocrveniv ko rakovi pa idev u lidl da kupujev kiselo mleko da se mazev od opekotine 7.stepena. Uveče gi vidiš u šetnju sas puna usta kude se slikav, da si vidi naš narod koje su jeli i pili.
Sin: Mamo kupi mi krofnu... Mama: Idi be pitaj tatka da ti kupi u pekaru za 1e, ovde na plazu derev sas tej pare mož kupimo četiri porcije. Sin: Doro be! Sin: Tatooo kupi mi pecen mumuruzzz. Tata: Ček sinko da stignemo do onoga sto dava tri mumuruza za 1e.
Paradoks pijanstva. Dotični, ubijen kao zvečka ne samo da ne zna gde se nalazi koliko je pijan, ne zna ni šta priča ni s kim je ali tačno zna šta "sagovornik" misli o njemu u datom trenutku.
Ja znam da ti sad misliš da sam ja pijan ali ja sam nju voleoooo.....
Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para. Najčešće izgleda ovako: 7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata. Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini. 8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge. Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde. U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd. Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu. U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren. Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit. Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće. Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata. Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu. Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli. Kući se spava jos tri dana.
Čuda od dece.Ni multipraktik koji vrši čak 25 operacija, ne može da im parira. Oni blistaju na studijama , pucaju 10-ke na sve strane , i to , ključna reč "u roku" , a pritom , ta ista deca zarađuju sama za život , ne čekaju milostinju roditelja , kao pojedinci. Za njih su kućni poslovi svakodnevica.... oni kuvaju,peru,čiste,peglaju...oni su mašine.Njihova soba odiše svežinom poljskog cveća sa finesama lavande , gde zidovi samo što nisu , nekim čudom , počeli da žubore , a vesele ptičice melodično zacvrkutale na lusteru , ni nalik nečijem smetlištu , gde je prašina uzorpirala i izvršila agresiju nad kevinim nameštajem.Treba napomenuti razne pohvale i priznanja sa raznih kurseva ,seminara , pohvalnice za položene razrede sa svim peticama(I-VIII) , vukove diplome i mnogo što šta.No i keva nije mogla sve da popamti , ovo joj je bilo isuviše dovoljno da shvati kakvog idiota i neradnika ima kod kuće , "koji čeka da mu sve padne s' neba"!
Stanje duha, transcendentalna ravan uma, kulminacija dobrog raspoloženja, nirvana alkoholičarske profesije, klistir zlih misli. Stanje koje je Ričard Barton tražio trčeći go po srpskim livadama, cirkajući šljivovicu na eks i berući bele rade poput bosanske šiparice na velikom odmoru. Da je Dalaj Lama poklonik čašice, vrhunac meditacije bi mu bio baš ovaj ljudski mod. Avangarda svim ostalim kul ispičuturama, holivudskim ili belosvetskim. Svi su oni drkali kurac na to kako Paja drži čašu i menevriše svojim stomakom razgrćući pijane đilkoše, ne bi li došao do pevaljke i udelio joj koju novčanicu među zarumenele, usjajele sisiće. Pušiti cigaretu onako kako Henri Fonda nikada nije mogao ni da zamisli. Biti laf u srcu i u glavi. Odbiti bilo šta osim svetog trojstva kafane, limene piksle, karo stoljnjaka i ONE čaše. Hladniji od leda, pa ipak temperamentniji od moldavijskog makroa. Biti uber čovek, sposoban da popije više nego što drugi naruči. Otvarati pivo okom, količinu meriti u gajbama, pri spravljanju špricera računati da je uvek zima. Jednostavno, biti džek, a ne truditi se iole.
-Brate, moram ti reći, onaj tvoj rođak je lud čoveče, nikada se nisam tako proveo sa nekim koga ne poznajem. -Ih, brate, pa moja krv. -Daj, ne seri, šta ti imaš sa njim, čovek je sinoć uključio Pajin mod, a ti si bio ko i uvek u svom fazonu, niti piješ niti suknje skrnaviš.
