Krajnji stadijum nekonvencionalnosti nečijeg ponašanja, ultimativni stepen društvene nepodobnosti. Čist dilejizam, koji u tradicionalnom pravoslavnom društvu aludira na to da dotičnog sveta vodica nije dotakla.
-Matori, vidi što sam se iskenjao u kesu i pogodio pandura sa krova. Vidi kako se briše.
-Ma ti, bre, nisi kršten! To mi je ćale, antihristu!
Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.
Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:
-Kolega Šešelj, izvolite.
-Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni.
-Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led.
-E onda dobro.
Skida sako, seda na stolicu.
-Kolega, izvucite karticu sa pitanjima.
-Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite.
-Molim vas, kolega, izvucite karticu.
-Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće.
-Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu.
-Ako je do procedure, onda dobro.
Izvlači karticu, pročita je i kaže:
-Mogu li da zamenim pitanja?
-Zašto, ne znate ili niste sigurni?
-Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije.
-Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje.
Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu.
-Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje.
-Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola?
-Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka.
-Dobro onda.
I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara:
-Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu...
Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...
Čovek, koji je prikazan kao uzor u životu prosečnog čoveka. Onaj, koji lakim korakom korača, onom zemljom, kojom se tvoje stope vuku. Onaj koji ima ono što ti nemaš, onaj kojeg bi tvoja majka poželela za sina umesto tebe. Sa trijumfalnim sjajem u očima, dok za ruku drži devojku talasaste kose i anđeoskog lica, znaš da te ni ne primećuje, ali podsvesno milsliš da ti se zlobno podsmeva. Čovek koji je dosanjao i iskusio tvoje snove, pobedio u za tebe veoma važnoj trci, u kojoj si lično posustao. Jeo je ono što nikad nije bilo na tvom stolu, proživeo bajke koje ti nisi ni čuo, sedeo u sobama, kojima je tebi pristup nekom silom zabranjen. On misli kao ti, smeje se čemu i ti, diše kao i ti, ali je bolji od tebe.
Iako u njegovim očima naslućuješ konture svoga pogleda, ali on nije zapravo ti, on je jednostavno, što bi klinci rekli, kul verzija tebe. Ka njemu je uperena tvoja zavist, ali opet u njemu pronalaziš nadu, koja ti daje za pravo da pomisliš da ćeš jednoga dana prošetati njegovom ulicom, u njegovim cipelama, i da će jednog dana, tebi kao i njemu, život predstavljati ono što šestogodišnjem detetu predstavlja letnji vašar, sreću i bezbrižnost. Onaj, čija su dela priznatija od tvojih, čiji je jedan korak kao tri tvoja, onaj kome na ulici, osmeh uzvrati obično neobična devojka, dok gledaš kako radi stvari, koje bolje radiš od njega, ali za razliku od tebe, on uspeva.
Pomisliš nekad da nemaš prava da ga mrziš, da ispadaš jadan, zavistan i podao, ukoliko trunku loše karme usmeriš ka njemu. Ipak, uporedo sa još jednim tvojim neuspehom i njegovom pobedom, onako drsko kroz zube ti prođe: "Jebem li mu dušu mrtvu, krvavim kurcem, da mu jebem."
Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi.
Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
Stepen profuksanosti ženske osobe, kada prestaje da privlači muškarce seksualno, zato jer oni iole inteligentni, shvataju da umakanjem u nju samo se zamazuju tuđim muškim fekalijama, polnim bolestima, gljivicama i raznorasnim sranjima. Dronfulja je apgrejd droce koja je prvo birala s kim će da se kreše, a zatim i sama postala predmet selekcije.
Rečenica kojom djeci u stvari dajemo do znanja da se i nemaju baš čemu nadati u životu.
