Postoje ljudi kojima je jezik brži od pameti. Neke stvari koje su inače normalne, u odredjenim situacijama nisu prikladne za izreći. Ne daviš par koji ne može da ima decu pričama o uspesima svojih klinaca na takmičenju iz matematike i odbojke. Ne pričaš Nataši Kovačević kako si nekoga razbio u basketu. Jednostavno ne ide.
Vlada Srbije - Prijem poljoprivrednih proizvodjača:
- Gospodine Dačiću, moram da kažem da je situacija sa proizvodnjom svinja i prasadi veoma loša. Kila žive vage za krmetinu nikad nije bila na nižim granama i mor...
Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.
Period u kojem počinje da se gubi kontakt sa ortacima iz najranijeg detinjstva. Vreme kada čovek shvata, da ga sa svojim dugogodišnjim prijateljima ne povezuje ništa osim ulice u kojoj su odrasli. Ulice u kojoj su se igrale žmurke, zajebavali lokalni penzosi, pušile prve pljuge i provodile godine ukrašene iskrenim smehom. Raskrsnica na kojoj svako bira različitu stranu. Ona koje je dovela do toga, da dve osobe, koje su trošile sate u šali i razgovoru, sada sede na istoj staroj klupi, u istoj staroj pozi, a ne razmenjuju ni reč. Sve je ispričano, izanđalo, a novih tema nema, jer iako sede na istoj klupi, zapravo žive u dva različita sveta. Nije se desilo ništa neobično, bili su deca, a sada su postali ljudi. Iz meseca u mesec, rascep je sve veći. Zaboravljaju se brojevi telefona, datumi rođendana, a na lokalnim terenima za loptom trče neki novi klinci.
Fasade solitera, izgrađenih u istočno-berlinskom, komunističkom maniru, postaju sve bleđe, u njima žive isti ljudi, ali je nit koja ih je povezivala nekom silom prekinuta. Dečaci, koji su bezbroj po podneva proveli zajedno, sada u retkim slučajevima, kada se nasumice na ulici sretnu, razmene ono hladno, prokleto:"Eo, bleja". Stara lica su zamenjena novim, bezbrižnost su zamenili problemi, i nije više bitno imati Adidasov fudbal, već ribu, auto i bogate ljude u svom okruženju. Postali su jedni drugima odbojni i dosadni.
Oktobar 2000. P: Kako pravimo ekipe? M: Pet igrača plus golman. Idemo ti i ja po loptu. B: Važi, idem ja po Acu, Svilenog i Mocu.
Novembar 2009. Sedimo na klupi, ortak prepričava poslednje poglavlje svog dela "Švaleraj-autobiografija", žanr fantastika. Isti koncept koji je sledio dok je bio u pubertetu, samo su sada promenjena imena ženskih aktera. Naslućujem u njegovoj besedi mesta gde bi mogli stajati znakovi interpunkcije, te ubacim po koje: "Taj rad." Čisto kako može nastaviti, da se pretvara da misli da mu verujem. Nakon monologa, sledi ćutanje. Sedimo na starom mestu, ispod prigušenog svetla polu-razjebane ulične lampe. Tišinu prekida samo zvuk hladnog vetra, koji tutnji između prizemlja solitera i odnosi dim moje cigarete.
Rečenica kojom "seme očevo, ljubi ga ćale", pokušava da se poistoveti sa drugim mladim čovekom, koji krv svoju piša u izrabljivačkoj privatnoj firmi. Cilj ove izjave je da izjednači unakažena leđa, koja su usled fizikalije na suncu poprimila boju zastave Saveza Komunista Jugoslavije, sa zavrtanjem martinija, od strane tatice, u taticinoj kafani.
Ime tatino se navuklo na kocku, počelo da vari, ili se svakodnevno izležavalo na kauču, gledajući program pornićarske televizije, sa daljinskim pri ruci i svap dugmetom podešenim na "Diskaveri", preventive radi, jer možda upadne neko u sobu. Ne može više tako, mora da se zna red. Sad će njegov stari da mu pokaže da život nije igra, ubaciće ga u svoju firmu. Da se radi, bre! Dosta je bilo džabalebarenja i sviranja kurcu. Sina očekuje naporan posao. Ako je ćaća ugostitelj, biće da se ždere i pije. U pauzama između lađenja muda, psovaće se keva radnicima. Mora da se razvije taj stav gazde. Da se zna kome će to sutra da ostane. Ako ćale drži knjigovodstvenu firmu, eto prilike da se obrnu sve verzije Super Marija. Ako ćale drži auto servis, tu je uvek neka kabina kamiona sa dvadeset godina starim posterom Ćićoline u njoj. Drkenzi do dvanaest, pa kući. Žao je ćaletu, da mu se sin maltretira po najvećoj vrućini.
Ćale ponosan jer mu sin "radi", dodeljuje bonus na platu. Valja se, prvi je pos'o. Sada će moći da se pohvali, jer je iz svog aspekta, već prekaljeni biznismen. Okruženje ga više neće gledati kao lenju, razmaženu mrcinu. Otvara mu se mogućnost uključivanja u razgovore o poslu, gde će mu se izjave svoditi na: " E 'naš kak'a je ćaletova sekretarica? Strug'o bi joj kitom pičić, k'o stolar šmirglom staru drvenariju." Njegov posao je najzajebaniji, i mnogo komplikovaniji od poslova ostalih, koji na svom radnom mestu zaista RADE.
Marko: 'De si Pero? Izgledaš k'o da si se sa debelom Božen u istoj kadi kupao. Šta ti je? Pera: Ćuti, riknuo sam. Došlo nam šest šlepera tajlandske tunjevine. Onda vuci dotrajali krompir, bazdi k'o ciganska četvrt u Bukureštu. Išli smo posle u razvoz, i ja ti tu ispustim džak uvoznog, kazahstanskog pasulja niz stepenice. Pocepa se džak, rekli su da će mi odbiti od plate. Marko: Znam kako ti je. Radim kod ćaleta. Danas sam morao da teglim štampač, od parkinga do kancelarije na drugom spratu, a nije radio lift.
Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?
vi – (tek zaspali) on – zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz….. vi – Ijao, jebem ti život i sve… valjda će da ode … on – zzzzzzZZZZZZZ… (pravi luping od vašeg uha do nosa) vi – (mahnito mlataranje rukom) on – …………
(sve ovo 3x…)
vi – (paljenje svetla. Pola sata gledate svaki cm sobe i ne vidite ništa. Čekate još pola sata i vidite siluetu kod glave, ali niste dovoljno brzi. Pokušavate da dremate, ali vam je psiha već otišla u tri lepe i od spavanja nema ništa…) on – zlurado se smeje dok čeka da ponovo zaspite i zuji po melodiji imperijalnog marša…
Jos jedna u nizu bizarnih pojava, kad nije na tv-u (retko), iskace iz rerne, dzezve za kafu i iz gepeka vaseg "stojadina", odakle je u stanju da vam 24 sata kenja kako cete umreti u najstrasnijim mukama ako nastavite da se nezdravo hranite. Kao sto se svi vampiri plase belog luka, tako se i doca plasi "4 bele smrti" : brasna, soli, masti i secera. Kad bi mogao, poklao bi sve svinje ovoga sveta, pobio sve uzgajivace secerne repe, zapalio sva polja psenice i bacio atomsku bombu na solanu u Tuzli. Takodje, zatvorio bi sve pekare, cevabzinice i restorane u Skadarliji. Najludje od svega sto ovaj Mr Proper uvek gostuje kod Jelene Lee Kis Bacic Alimpic Jokic, gde pokusava da urazumi Boru Drljacu da ne pojede celog vepra za predjelo.
Interesantna grupa ljudi kojoj ni burek nije svetinja, a kamoli kakva druga hrana. Uz jogurt im je omiljeni prilog pričanje raznoraznih gadosti, od kojih se običnom čoveku javlja želja da tek unetu hranu brže-bolje izbaci iz sebe.
2 ortaka u pekari, klopaju burek. 1: E da vi’š foru, spavam ja juče, kad se sa ulice čuje neka graja. Ja na prozor...(njam, mljac).., kad ono pukla cev, izlila se kanalizacija, piče govna na sve strane. 2: (žuta faca)....Čoveče, jedem. 1: I tako, istrčim ja napolje, a noge do članaka u fekalijama, smrdi, burazeru... (halap, halap, srrrk)...u pičku materinu. 2: (crvena faca, u stomaku vrvori)...Prestani, molim te. 1: Utom dođoše iz Vodovoda, raskopaše asfalt, kad puče i druga cev, pršte govna k'o iz gejzira, deca se zajebavaju, igraju se u onoj sraćki, babe iz ulice došle, misle da je izvor lekovitog blata, pa se mažu...ma haos. 2: (ljubicasta faca, oduzeta moć govora, nesvarena hrana nadire iz zeluca)...blllmmmmmllll.... 1: I tako...sve se to završi, popraviše cevi, ja se vratim u kuću sav okupan onim govnima, kad ono nema vode. E jbg, rekoh, i sednem da jedem. 2: (zelena faca)....bacanje pegle.... 1: Šta ti bi odjednom???
Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".
Ja: Stig'o sam! Keva: Eee sine, 'ajde dok si obuven da skokneš časkom do prodavnice da mi uzmeš testeninu, ulje, vegetu, brašno, kakao, cimet... Ja: Opa, polako! A šta je s njom? (pokazujem na sestru) Sestra: E, odjebi, mrtva sam umorna, bila sam na faksu ceo dan! Keva: Pusti nju, znaš da uvek zaboravi nešto da uzme. Ja: Pa zato postoji spisak, a ionako po ceo dan kuca po tom mobilnom, može jedan usrani spisak da ukuca za cirka 12 sekundi. Šta je s ćaletom? Što on nije iš'o? Keva: Spava, umoran je, imao je danas neki izlazak na teren. Ja: Ma do jaja. Radi po komunjarskom radnom vremenu i pored toga ne stigne u jebenu prodavnicu da svrati. I još spava poslepodne. Ja ako vidim sunce preko dana ja sam srećan, a vas bole... i što me koji kurac niko nije zvao, ili poslao poruku? Keva: Sine, umesto što se raspravljaš, mogao si dosad triput da odeš i da se vratiš. (argument posle kojeg stane vreme) Ja: Ajde... daj pare. Keva: Ajde ti od svojih para, vratiću ti kad mi legne plata. Ja: Naravno. Baba: Sine, ajde, ne bilo ti zapoveđeno, svrati der do apoteke, uzmi mi jedan ranisan, ubi me želudac. Ja (u bradu): Ako te ne ubije želudac, ima ko će da se potrudi... Keva: Što si bre tako bezobrazan?! Ja: A što ona ne ode malo da protegne štap? Ujutru zna da trčkara po domovima zdravlja sa svojim saborcima. Jebote lebac, s kakvim lenčugama živim... DOBRO BABA UZEĆU TI LEK! A ti kevo, bolje da si spremila nešto dobro za ručak jer sam gladan k'o vuk! Keva: Sve današnje smo pojeli, ost'o je pasulj od prekjuče, saću stavim da se podgreje. Ja: O jebo vas pas, jedete k'o popisna komisija! Aj ćao! Sestra: Uzmi sok!
Veoma zajebana stvar. Teško je podvući liniju koja razdvaja kreativnost od gomilu sranja. Neuviđanjem ekspresije određenog dela, možete biti okarakterisani kao balvan, a opet, pridavanjem kojekakvog značenja tamo gde isto ne postoji, smatraće vas kvazi-intelektualnim govnarom. Ljudski um redovno traži simboliku tamo gde je nema, tako da bočica dozodoransa u galerijskom okruženju nekima može postati "snažan krik feminizma o sveprisutnosti falusnih simbola u kozmetičkoj industriji", dok će drugima ista biti jednostavno - bočica dezodoransa.
(Na izložbi) - Jaooo, izvali ovog lika što je doneo panj! - Nije to panj, to je umetničko delo. - To je panj. - Ne budi plitak, pogledaj bolje. - Šta bre da gledam?! Panj, jebote! - Vidiš ovu brazdu na sredini? To ti označava raskol jedne celine. - Ne, to označava lenjost i nekreativnost ovog lika, koji nije znao šta da radi, pa je doneo panj sa ožiljkom od sekire. - Ti jednostavno ne umeš da prepoznaš umetnost... - Istina, ne prepoznajem umetnost, al zato panjeve izvaljujem na keca.
