Otudjenje od društva iz kraja

Период у којем почиње да се губи контакт са ортацима из најранијег детињства. Време када човек схвата, да га са својим дугогодишњим пријатељима не повезује ништа осим улице у којој су одрасли. Улице у којој су се играле жмурке, зајебавали локални пензоси, пушиле прве пљуге и проводиле године украшене искреним смехом. Раскрсница на којој свако бира различиту страну. Она које је довела до тога, да две особе, које су трошиле сате у шали и разговору, сада седе на истој старој клупи, у истој старој пози, а не размењују ни реч. Све је испричано, изанђало, а нових тема нема, јер иако седе на истој клупи, заправо живе у два различита света. Није се десило ништа необично, били су деца, а сада су постали људи. Из месеца у месец, расцеп је све већи. Заборављају се бројеви телефона, датуми рођендана, а на локалним теренима за лоптом трче неки нови клинци.

Фасаде солитера, изграђених у источно-берлинском, комунистичком маниру, постају све блеђе, у њима живе исти људи, али је нит која их је повезивала неком силом прекинута. Дечаци, који су безброј по поднева провели заједно, сада у ретким случајевима, када се насумице на улици сретну, размене оно хладно, проклето:"Ео, блеја". Стара лица су замењена новим, безбрижност су заменили проблеми, и није више битно имати Адидасов фудбал, већ рибу, ауто и богате људе у свом окружењу. Постали су једни другима одбојни и досадни.