To je onaj slučaj kada profesor da bi dokazao odeljenju kako nije pristrasan pri odabiru žrtve za odgovaranje, pita koji je danas datum ili nešto slično, i proziva mučenika koji je pod tim brojem u dnevniku. E sad pošto su skotovi, kakvi jesu, oni onda pitaju, najčešće redara ili nekog štrebera, da im kažu još neke brojeve, koje zatim sabiraju ili oduzimaju od datuma (po potrebi), a sve to da bi zbudžili broj pod kojim ste Vi zavedeni u dnevniku.
Hemičarka: E, pošto se Joksić stalno žali da njega uvek prozivam prvog, evo brojke nisu pristrasne, ajde redar koji je danas datum?
Joksić (inače br. 8 u dnevniku, prevrće očima)
Štreber: Profesorka, profesorka, danas je 22. Oktobar 2008 nakon rođenja Hristovog.
Profesorka (namrgođena, jer broj je suviše daleko od osmice): Hvala Valentine, ok, a mesec je deseti, znači 22-10 = 12. A jel zna neko koliko tetkica radi u popodnevnoj smeni?
Štreber: Tri tetkice rade u popodnevnoj smeni, profesorka. To su Šemsa Ferhatović, Suzana Iv...
Profesorka (namrgođena, i dalje se broj ne poklapa): Dobro, dobro, ne zanimaju nas imena. Znači imamo 12-3=9. Evo još jedno pitanje, koliko tabli ima u učionici?
Redar: Jedna tabla.
Profesorka (mali kez na vr’ usne, konačno se sve poklopilo): Znači to je 9-1=8. A ko je osam u dnevniku, da vidim........Joksiću, ti si! A posle kažeš da te mrzim, vidiš sasvim slučajno je tako ispalo.
Joksić (u sebi, nije za javnost..): Ok, nije ni bitno.
Profesorka: Evo jedno lako pitanje... hmm... Recimo,... Šta se dobija mešavinom tri-nitro-sulfido-hipermangan-karboksi-toluola i afganistanskog kaučuka?... Šta? Ne znaš?.. Ništa Joksiću, jedinica, to su osnovne stvari.
Demonski konjanici iz slovenske, a samim tim i mitologije Srba koji tada još uvek nisu primili hrišćanstvo. Ne polu čovek- polu konj već polu čovek- ceo konj, tj. konj i jahač su jedno biće a taj jahač nema svoje noge nego raste konju iz leđa. Pokvareni i zli gadovi koji noću jure ljude i uživaju da ih kasape mačevima, gaze kopitima ili ih raspore i zapletu im creva zbog toga što nisu poštovali određene zabrane i običaje na koji su ih izlapele čukunbabe upozoravale. Iza njih jaše njihov ćopavi vođa na ogromnom konju, Veliki Todor, koji je danas poznatiji kao Sveti Todor i koji nosi veliku sablju i kalpak preko lica koje niko nikada nije video. Važno je i znati da su najaktivniji u toku Todorove nedelje. Nikako ih ne mešati sa onim pičkama kentaurima.
Čukunaba: Sine gde ćeš u toj jakni roze? Ne sad da nosiš roze kad je Todorova nedelja, znaš koliko on mrzi te šljašteće boje! Todorci će da....
Čukununuk: Ma teraj se bre baba u tri lepe i ti i tvoje izmišljotine, smorila si ženo! Alo! Ovo je dvadeset prvi vek, ova jakna je fensi i ribice se na ovo sada pale a ne na pletene prsluke! Vozdra!
Pola sata kasnije unuk leži nasred puta iskasapljen, izgažen kopitima i upredenih creva a na asfaltu njegovom krvlju ispisane stoje reči 'JEBALE VAS VIŠE TE PEDERSKE BOJE I SAVA IZ KIKINDE!'
Doga iz istoimenog crtanog filma, ogroman pas ali i ogromna pičketina, on zajedno sa svojim gazdom Šegijem takodje pičketinom, sisatom štreberkom, vitkom plavušom i sa nekim pederkom jure "natprirodna" bića (natprirodna pod navodnicima jer na kraju to uvek ispadne neki baja sa maskom), ponekad im se priključi i Skrepi Du , Skubijev sestrić koji je dosta manji ali ima veća muda od svog ujaka pa voli mnogo da se kurči.
Omiljeno pitanje starijih članova šire i uže familije pre njihovog svečanog predstavljanja kada zovu telefonom. Prethodi mu arsenal pitanja i odgovora za čije vreme može viza da se izvadi.
M: Aaalooo dobro veče! J: Dobro veče. M: Kako ste? Jeste zdravo? J: Dobro smo. Zdravi smo. M: Ima li zime? J: Ima M: Kako si ti sine? J: Dobro je. M: Je' slušaju matori? J: Slušaju. M: Ima li kak'a devojkara? J: Ima. M: Jel znaš ko je na telefonu? J: Ne'am pojma! M: Ovde deda Mića iz Obrenovca jel se sećaš ti mene? J: Ne mogu da se setim. M: Kako bre ne znaš ja sam jednom kad si ti bio mali dolazio, uzim'o mistriju od tvog dede! DEDA MIĆA iz Obrenovca BRE! J: Ne znam stvarno. M: Pa sa kim ja razgovaram? J: Sa Jovanom Ilićem. M:... J: Alo!? M: Ja sam izgleda pogrešio.tu tu tu J: Idi deda u tri lepe pizde materine prođe mi poluvreme dok se ti identifikuješ!
Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.
Žare i Goci okupili društvo ispred pilane, tu su i zvučnici sa Alpina pojačalom, toči se rakija i mezi se. Kreće i pesma : -Malo Slađa malo Zorka... (ubacuje se troldžija) -Malo sise i pičoka, pojebe se više koja eto đe je snaga moja!
Gosti se krste i levom i desnom, prelazi se na sledeću pesmu.
-Milice kćeri tatino zlato... (troldžija mu dao po spemu) -Tebe bi čiko za sisu vato!
U tom trenutku gasi se pojačalo, a pale se pijani Krajišnici sa arsenalom koji su preneli preko granice još devedest pete. Epilog priče je par stotina hitaca, šumski požar i krivična prijava protiv NN počinioca.
Nenadjebiva junacina. Glavni lik iz romana spisateljice koja je sebi olaksala put do slave i zvezda besramno isticuci inicijale, koji su sasvim slucajno i inicijali najvece balkanse vestice (J.K. Rowlling). Cak se po carsiji šuška da je Roulnigova otisla toliko daleko u kopiranju ove velike zvezde, da ce Hari u sledecem nastavku kao svoj glavni adut i oruzje koristiti, ni manje ni više nego - polni organ.
,,U polutami svecane dvorane, iznenada, Hari, kome su ruke bile polu svezane, ispod odore izvadi nesto kruto. U pitanju nije bio stap. Svi zanemese, ukljucujuci i profesorku. -Pazljivo, mocno je to oruzje. Hari, moras ga kontrolisati... -Ne brinite... Trudim se. Ruke mi drhte i to pogorsava situaciju... U tom trenutku u dvoranu banu Voldemor. I sam po malo iznenadjen prizorom, tihim glasom promrmlja neke cini i u trenutku, ispred nemocnog Harija stvori se masina za secenje salame na kolutove, bas onakva masina kakvu vidjamo u normalskim supermarketima. Harijevo lice poprimi sivu boju...''
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
