Merna jedinica sela u krvi.
Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
leminat
Najesti se ko car. Besplatno, obimno, kvalitetno i na kraju još primiti platu za to.
Autor i voditelj nekad interesantne emisije, koji je od jebavanja po sibirskim vukojebinama i skandinavskim pripizdinama, svoju emisiju sveo na opšti krkanluk po obližnjim selima. Od čuvene Čukotke, koju je RTS reprizirao više od reklama, Memedović nije snimio emisiju dalje od Beograda 100 km u poluprečniku.
Ionako gostoljubivi domaćini, svoju gostoljubivost podižu na viši nivo, jer Bože moj, ću izađem na televizor a Memedović sa ekipom to sve vešto koristi i jede ko izgladneli solunac, pa makar povod za emisiju bio totalno banalan.
- Jovane, ajde dok desertiramo da se dogovorimo gde snimamo sledeće nedelje..
~ Mogli bi ponovo u Bački Petrovac. Nešto mi se prijeo slovački kulen a biće sigurno i štrudli sa makom. Snimimo neki prilog o lipicanerima gospodina Hološka i nažderemo se ko onomad u Selenči kad su ovi slavili ulazak fudbalskog kluba u beton ligu.
Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...
Živeli Ren i Stimpi.
Uzvik tinejdžera, koji završava srednju školu, i koji je već svestan šta ga čeka nakon fakulteta.
Devojka koja je dala sve od sebe.
U startu si se zajebao. Tražio si od ćaleta da te probudi. Bolje da si navio usrani alarm i sam ustao.
Dakle, svaki ćale to radi sa nula emocija, za razliku od keve, koja čak ponekad i promeni glas dok to radi. Dođe čovek, kao da budi neku nepoznatu osobu. Jesi mu ti sin, al' tada to ''nestaje'', cilj je da te probudi.
Upali sva moguća svetla i pusti sve što svira (po mogućnosti neku narodnjačinu tešku). Roletne diže brzinom svetlosti. Da se što jače čuje.
U slučaju da se ni tada, njegov najveći neprijatelj, TI, ne probudiš, zna se šta sledi. Uzima ti prekrivač, boli ga tuki je l' spavaš go, il' sa ribom, rekao si mu da treba da budeš budan tad i tad. Ali! Ako i tada ostaneš u horizontalnom položaju, gotovo je. Voda... neću to spominjat'.
Što je najgore, u ekstremnim slučajevima je i keva ovakva.
-Au tebra, na šta to ličiš? Držiš podočnjake jebote!
-Ćale me probudio, ne pitaj...
Putnik višeg reda u autobusu GSP-a. Osoba koja ulazi na prednja vrata i poznaje sve vozače na lokalnoj autobuskoj liniji. Za razliku od običnog putnika, pripadnk ove subkulture vozi se nalakćen na šipku pored vozača, sa strane bliže vetrobranskom staklu, time se izdvajajući iz potlačene mase koja čak mora i da plati kartu da bi se vozila.
Kumašin je najčešće starija osoba, muškog pola, nosi radni kombinezon PKB-a, Imleka ili nekog drugog preduzeća, glasan je, uvek prijateljski raspoložen i ima brkove. 90% konverzacije sa vozačem on obavi sam. Nakon glasng i dubokog "Ooooo dooobro jutro!" vozaču, priča obično kreće Kumašinovim raspitivanjem za zdravlje vozačeve porodice, a zatim se nastavlja njegovim komentarisanjem vesti koje su tog jutra bile u Jutarnjem programu RTS-a. Na to se onda nadovezuje i psovanje zbog visoke cene goriva i osnovnih životnih namirnica, kao i pljuvanje države i režima (ovde se opcionalno ubaci i setno sećanje na "zlatna vremena", ali to varira od Kumašina do Kumašina).
Za pripadnike ove povlašćene manjine karakteristična je i dobrovoljna pomoć vozaču u vidu prosvetljujuće izjave da iz desne ulice nema nikog i da vozač može slobodno da prođe kroz raskrsnicu.
Važno je napomenuti još i da ne postoji standardna procedura za dostizanje statusa Kumašina, jer Kumašin se ne postaje, Kumašin se rađa!
Ili jesi, ili nisi...
...Iliti, takav si - kakav si!
Koliko god se trudio da promeniš nešto, ono iskonsko u tebi živi i nema namere da se menja, niti može.
- A, neće više ovako, ne, ne, od sutra se okreće novi list, pa da vidimo šta će biti! E, vala, ima da bude sve kako treba!
-Brate, ne seri više! Milion puta si okretao novi list ali džaba kad ti je rukopis isti.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Back to the kitchen.
Sa tačke gledišta potencijalnog zeta, ukopanog u mestu kao mladi los kojeg je presreo čopor gladnih kurjaka, svesnog na čijoj se teritoriji nalazi, stvar koja je u rangu crnog humora.
Obećao je tata svojoj mezimici da će biti prijatan prema tebi, te će se suzdržati od klasičnih i pomalo arhaičnih "Koje su tvoje namere?" tipa pitanja. Ali nije matori lisac sisao vesla, zna on koga ti natežeš kad god ti se štrokavi miško digne, pa će ti zato oružjem u vidu podjebavanja vratiti milo za drago, sladeći se dok od tebe, naizgled opuštenog lika, trema pravi običnu sojku.
Ona: Tata, mama, ovo je moj dečko.
On: Drago mi je gospodine, gospođo...
Tašta: Dobrodošao! Možeš slobodno da me oslovljavaš po imenu.
Tast: Mene možeš slobodno da oslovljavaš "Gospodine".
Ona: Tata!
Tašta: 'Ajde idite vas dvojica u sobu dok mi postavimo večeru.
- Znači ti si taj zbog kojeg sam ja morao danas da propustim lov.
- Žao mi je ako ste zbog mene...
- Pa što si došao ako ti je žao?
- Pa ja...
- Hahahah... Šalim se bre, ionako mi se nije ustajalo jutros. Sinoć sam se zapio sa nekim prijateljima.
- Hahah...
- Šta je smešno?
- Ništa.
- Pa šta se smeješ onda? Je l' ti smešno to što mi se sad ceo dan povraća ili što neću biti u prilici da skinem kapitalca?
- Ništa, ništa.
- Zezam se bre, šta si se ukrutio? Nego, je l' čuvaš ti ovu moju malu? Da je čuvaš sad, kasnije kad ostarite i kad tebi dođe iz guzice i glavu možda bude kasno pa ti ode kod komšije. Hahahahaha...
- Nadam se da neće.
- Što si tako ozbiljan, nisu ti smešne moje šale?
- Pa jesu, nego...
- Što se ne smeješ onda? Šta, ti samo voliš da se smeješ drugima, je li?
- Pa ne, ja samo...
- Opusti se bre, momak, ne ujedam ja. Idemo da jedemo.
U narodu poznatiji kao "oni sa Arene, oni sa Eurosporta 2, oni sa XtremeSportsUltimate 3".
Vrsta za koju se smatralo da uopšte ne postoji na ovim geografskim širinama i dužinama i ovom govornom području. Jer ko normalan prati bejzbol, kriket, lakros i umjetničko jahanje sa izvođenjem dva performansa praćeno šaljivim skečom i imitacijom?
E, sad su se pojavili oni! Par voditelja koji ruše granice. Praćenje normalnih sportova je toliko demode. Fudbal? Ne, biram tebe, kotrljanje sira niz liticu. Košarka? Ta budimo ozbiljni.
Nafilovani su informacijama kao da prate te sportove odvajkada. Kombinacijom lucidnosti Duška Koraća i brzinom sipanja informacija onog genijalca sa 'RAI TRE' dovode do zbunjenosti prosječnog konzumenta TV programa a istinskog ljubitelja kvazi-sporta dovode do katarze.
-IIIII DAAAAAA, TO JE TO! DŽAVAHARLAL NEHRU, NAJBOLJI SPOLJNI INING UNUTRAŠNJEG FILDMASTERA TEHNODROMA JE POSTIGAO SVOJU TREĆU ŠESTICU U ČETIRI POKUŠAJA SADA VEĆ INDISPONIRANOG MAJKLA O'HANIJA! DŽAVAHARLAL, INDIJSKI SIMBOL KRIKETA! ODBRANIO JE SVOJE VIKITE! Jao, Saša, kakav je ovo meč bio!
-Jeste, Dejane, odlična partija pre svega Nehrua ali moramo spomenuti i da je Gramzi imao samo 3,854 procenta za treću a 4,1122 procenta za prvu, što je u kombinaciji sa spoljnim autfilderom, koji, priznajemo, nije bio na svom prethodnom nivou od 40 procenata ka unutrašnjem, dovelo do problema u 14. trčanju, što ja nisam video, priznaću ti, još od onog finala kada su Rajn-Nekar Tajgersi izgubili u poslednjoj izmeni od Bengal Albino Armadilosa.
-Ah, da, bilo je to strašno finale.
-Da.
