Papagaji podražvanja usvajaju svaku frazetinu ne pomišljajući ni na tren šta ona znači. Ionako rugobni javni svet time postaje još i neizrecivo glup i nepodnošljiv. Srednjaštvo mora svuda da vlada, od prosvete do televizije i s tim se mora pomiriti ali zato ostaje pravo da se svuda i na svakom mestu batinom raskrinkavanja tuku paše i subaše gluposti, neoriginalnosti i imitiranja. U poslednje vrijeme na talasu jednog lošeg postjugoslovenstva i hrvatske krležijanske komponente utkane i sakrivene u srpsko-jugoslovenskom biću probila je i ova sintagma beogradska čaršija koja se širi neprimetno i na izgled naivno pa je i sami begedijanci usvajaju kao nešto prirodno ne uviđajući skriveno kukavičje jaje pakosti i nipodaštavanja u samom izrazu. Pa tako, zanimljivo, postoji samo Bg zla čaršija, recimo Prag nema čaršiju ali ima češke ulice, Beč ima samo akademije, valcere i 23 poziva da Serben must šterben, isto tako Sofija iako su oni Bugari oni najgori isto nema čaršiju a Priština recimo, pa to je danas jedan moderan grad mladih ljudi sa svetlom perspektivom šiptarije očišćen od svih loših sećanja, a i još nekih nebitnosti. Beograd, dakle, to je čaršija, 19. vek, dve ulice, prljavo nešto, kalfe, minderluci i karavan seraj, ali nije recimo kao Sarajevo, u Sarajevu je to simpatično i to je raja, ali ne, ovo je istočnjačko bizantijski prefrigani svijet koji je tako dalek od nas iz Jastrebarskog. Ali ok, očekivano je i normalno da to koristi neko sa strane ali je ponižavajuće da i sami stanovnici bliže ili dalje beogradske čaršije učestvuju u sopstvenoj stereotipizaciji mada to ulazi u jedan sladak talas autošovinizma i valjanja u sopstvenom, stvarnom ili izmišljenom, blatu. Beogradska čaršija – to su vam brkate zle žene i njihovi cincarski pokvareni mužjaci koji u mračnim, zagušvljivim i uskim beogradskim ulicama i u podrumima isto tako zagušljivim i uskim koče razvoj cijele napredne Europe i teraju Mešu Selimovića i fra Ivu iz grada i kroje mape Ujedinjene Velike Cincarije i Male Ciganije sa glavnim gradom Adom Kale Batak-Ciganlijom.
Isti takvi glupanderi javne reči uporno kraljicu Dragu Obrenović naizivaju Dragom Mašin a da ih pitate zašto, usvajajući i nesvesno rezultate prljavih kampanja mizoginije s početka 20. veka. Onda Žika Šarenica uradi i nešto dobro, za promenu, a tviteraška gnjila komuna ga napadne zbog kurve kurvetine. Pa možda i postoji ta beogradska čaršija, a?
No, drago moje čedo, znaj, usvajajući pogrešne i naopake riječi štetu činiš i sebi i svojemu narodu, zato pre nego što budeš glup zapitaj se i ugasi tu raskokodanu nemisleću radu bg hroniku u sebi a probudi jednog etimološkog gospodina petra skoka.
Začiniti priču pikantnim detaljima radi boljeg utiska.
-Vidim, napisali ste da se služite srpskim, crnskim, gorskim, palanačkim dijalektom, a poznajete i japanski... あなたのお名前は何ですか？
Hidetoši Nakata, Gudjira Gudjira.
-Dobro, vidim veliko radno iskustvo. Šta konkretno znači pomoćnik glavnog manipulatora aluminijumskim alatima valjkastog oblika?
Dodavo sam kante Merdžanu u zelenilu.
- Vidim ja, malko ste vi ovo udrobili. Zvaćemo vas. ------------------------------------------------
-Za stoku kakva si ti ne postoji izraz u srpskom jeziku!!! Takva nemarnost pored malog deteta, ne mogu da verujem. Da li si svestan da nas sve izlažeš zdravstvenim rizicima, da ne pominjem mogućnost iseljenja iz stana i mogućih zakonskih posledica?
Ne drobi, usro sam se pored wc šolje i šta sad. Vataj metlu ili čime već planiraš sanaciju.
Pridjev koji opisuje ličinku tenkovskih gabarita, obično se koristi za izbacivače u klubovima i obezbjeđenje. Momci dva sa dva, sa lopatama 'mjesto dlanova, u stanju ubiti Boga i u Arniju Švarc'negeru.
Svjedok makljaže: ... I tako, krenuše ovi sa kavgom, al' u momentu se stvaraju dva šifonjerična, razbacuju ih, svakome od učesnika odvališe po dvije vaspitno-obrazovne, i na tome završi sve. A bi mi žao kavgadžija, ispred onih trokrilaca ne bi' stao ni sa Zoljom u rukama, a kamol' ovako...
Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.
Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.
Ironična opaska upućena osobi koja se sprema da načini kakav idiotluk, koji će ostaviti trajne posledice na nju.
- Ej, znaš da Sara raskinula sa onom copinom Straletom? - Ne seri! Nema ni časa da časim, kolko sutra je zovem na piće. - Oladi Romeo, neandentralski um smatra da mora minimum tri meseca da prodje od raskida da bi shvatio da je odistinski gotovo. - E jeste sad ću da čekam tri meseca, za to vreme ima neko drugi da joj naleti garant! Zovem sutra bate... - Ako ako... tu će nabereš med, ja kad ti kažem.
Izraz još iz srednjeg veka. Još su savremenici rekli za cara Uroša da beše krasnog stasa ali mlad smislom. Uvijeno: nezreo a još i priglup. Nejak u glavu. Mator konj ali se ponaša neprilično svojim godinama. Šumoglav. Miško iz filma Ko to tamo peva. Hronično, klinički klinački. Mož da bude i simpatično al ne baš uvek.
- Šta misliš, ko je jači, ja il Pera? - A? - Ma ja mislim da sam jači, u osnovnoj sam ga bio jednom u drugom razredu! - Krasne si spoljašnosti kad te čovek pogleda, al si mlad smislom. - Hvala bate, hvala!
- Pa bre ćale mator si bre čovek, kako bre na tako glupu foru da padneš meni nije jasno... - Pa sine rekla mi da sam ja jedini srećni dobitnik među tolikima! I kaže još, dobili ste pokrivač... I ja reko ok a tek posle mi rekla da treba nešto malo i da se plati... - Nešto malo? Dali smo osam iljada za obično ćebe bre!!! - A dobrooo sine ali inače je petnes! Al to je od kamilje dlake, znaš kako je dobro! - Nema, i dalje si mlad smislom... - Misliš mlad duhom? Heheh pa trudim se ja...
Duki - Uroše dođi ovamo dučiš zanat! Gledaj ovde na stolu je mapa, ovo ovde je naša vojska, opkolili smo Ser, to je ovo ovde, šta misliš, šta dalje? Uki - Ahaahahah Ser ne seri tata Ser ahahaha Ser aaaa ne verujem, dal da im se poseremo na Ser a? ahaha Duki - Oj kukavno Srpstvo ugašeno!
Kroz zamagljen prozor kuće na obodu grada pada zrak udaljenog zubatog oktobarskog sunca, a spolja se čuje kukurikanje pijetla. Protežem se k'o mačor ustajući iz kreveta, gledam na sat, pola 7. Auuu, ima đed dušu da mi pojede što sam se opet uspavao na ovako značajan dan. Užurbano se umivam i oblačim, pa trk u ljetnju kuću, da se javim na raport glavi porodice.
Na nogama su svi već odavno. Poželim im svima dobro jutro, odgovore svi, jedino đed kao ljut na mene što nisam ranije ustao. Vidim smijulji se, dobro je raspoložen. Kako i ne bi, kad mu je puna kuća. Otac na svom mjestu, sjedi na stolici tik uz televizor i srče prvu jutarnju kafu. Majka priprema doručak, baba se muva oko nje, lafo joj pomaže. Prije bih ja rekao da to navika, cijelog života je to rmbačilo da se koliko toliko normalno živi. Đed sjedi pokraj preporodovog šporeta na tronošcu i izvijajuć' sijede obrve oprezno gustira vareniku koju mu je baba skuvala. To je njemu standardan ritual svako jutro. Na njemu stari gunj preko sivog džempera, debele somotne pantalone i vunene čarape. Utoplio se matori, zna da valja cijeli dan provesti napolju danas. A preporod samo cakće, milina ga slušati, a i ta toplina koja izbija iz njega ukombinovana sa ovom slikom čini da ti srce igra od miline. Baba priđe rerni, otvori je, a u plavom okruglom plehu se zlaćastim sjajem zasija kora vrelog domaćeg hljeba. U sobu upadaju tetka, tetak i rođak, rumeni u obrazima od blagog poznooktobarskog mraza. Sjedaju i oni da popiju kafu, otac i tetak, iliti badže kako vole da zovu jedan drugog, pričaju nešto o polici, tetka se priključuje u kuhinji, a rođak i ja s' đedom već planiram lagano šta nam je činiti.
Nakon što đed dovrši vareniku, skoči nanoge i upitavši da li su svi popili kafu, na šta svi klimnuše glavom potvrdno, izdade naredbu: "Ajmo, đeco, da se ide za poslom!". Po dogovoru, rođak i ja iznosimo kazan iz magaze i nosimo na drnjak u placu iza kuće. Montira se skalamerija, đed slaže otučke na novine, pa preko toga grabovo granje, samo još da se zapali vatra. Tetka zamazuje lulu na mjestu gdje ulazi u kazan smješom od kukuruznog brašna i mekinja da ne bi puštalo na sastavu. Lula... Svaki put kad je vidim nesvjesno prstima pređem preko malog ožiljka iznad lijeve obrve. Imao sam 14 godina kad sam se jurio sa rođakom oko kazana, nešto smo se zadirkivali, dječija posla. Opominj'o nas đed da prestanemo, al' ne možeš sa vragovima. Ja, onako, bježeć' okrenem se da vidim da me ovaj ne dohvati, okrenem glavu nazad, i gru! Umal' nisam prevrnuo čitavu onu skalameriju. Na luli je ostalo malo udubljenje, ipak je od bakra spravljena. Nije toliko boljela ta opekotina koliko očev šamar tad. Čini mi se još mi obraz bridi...
Otac i tetak petljaju oko hladnjaka i crijeva kojima dovode vodu, a rođak i ja iznosimo burad sa kominom iz šupe da bude pri ruci. Sve je spremno, đed pali vatru, sipa se komina u kazan, a ja stojim pored kazana i polako okrećem ručicu kojom se miješa komina da ne zagori unutra. Majka i tetka postavljaju doručak pod starim, ogoljenim orahom. Domaći sir, kajmak, sitno isječena pršuta i kobasica, plećka od pantelinskog praseta i tek ispečeno pile, divljače. Tu je i čutura sa rakijom malo prije natočenom iz dudovog bureta u magazi. I da, umalo da zaboravim onaj hljeb sa početka priče. Sjedamo svi za sofru, sem majke i tetke koje su uzele da vode računa o vatri u okretanju ručice, pravdaju se jele su one već. Đed za stolom uzima čašicu sa rakijom i zdravi u ime srećnog posla i okupljene porodice oko stola. Kez ne skida sa lica od kako je ustao jutros, čini mi se. Neka prijatna jeza me tjera da se stresem, ni sam ne znam zašto, valjda mi nekako milo što smo svi tu.
Gotov je doručak, vraćamo se svi na zadatke. Rođak i ja obigravamo oko kazana, otac i tetak se petljaju da oni preuzmu posao. Đed sjedi na panju, prekrštenih nogu, drži u ruci čašicu sa rakijom i lagano gustira. Viče zetovima da sjednu sa njim, da puste nas mlade da se učimo, kako ćemo peći kad njih ne bude. Vidim, zaigralo starcu crno oko, samo što ne orosi od sreće. Počinje đed priču kako se to nekad, u njegovo vrijeme peklo, kako su oni kao djeca se šunjali oko kazana da probaju šta se to tu pravi, pa poslije toga trčali da se napiju vode. A onda na red dolazi priča kako je pekao rakiju sa komšijom tokom rata dok su otac i tetak bili na ratištu. Kaže tu sam se ja vrzmao oko njih, trčkarao za nekim mačkom kog smo imali tad. I kaže, ispadne meni cucla dole, a on uzme i spere je rakijom i da meni ponovo u usta. Kaže da sam se tad toliko smijao kao beba da je to bilo nevjerovatno. Baba ga grdila tad šta to radi, da l' je normalan... Opet se i sad baba uključi u priču, lafo se buni, al vidim i njoj mila pomisao na sve to. Tu priču slušam svake bogovjetne godine, ali mi nikad ne dosadi. Čak mi je drago da gledam đeda kako je u zanosu priča iznova i iznova.
Dok đed priča, iz hladnjaka poteče polako da curi topli mlaz rakije koji se preko gaze sliva u lonac ispod. Puštamo malo da otekne onaj etanol sa početka, a onda otac uzima da gradira. Naravno,prije toga smo svi dali svoju subjektivnu ocjenu jačine okrepivši se zahvaćenim uzorkom vrele rakije ispod kazana. I kako to obično biva, iskustvo pobjeđuje. Đed počinje da se duva, pun sebe, što je uspio da nas pobijedi nas mlađe. Brzo ga prođe ta slast, vidim, zamislio se nešto na kladi, skupio se k'o dijete. Pitam ga šta mu je, a on mi odgovara: "Ko zna, možda mi je ovo, Stanko moj, posljednji put da pečem rakiju, nego, de ti, blago đedi, zapjevaj onu moju". Meni se steglo grlo, jedva nekako prolomih: "Ajde, ne pričaj gluposti, vidiš da ti se još nijedan od unuka nije oženio. Ako se ja dobro sjećam, obećao si i kolo da ćeš igrati!" Nasmješi se najzad i reče: "Mani me, nego deder zapjevaj!". Nije bilo vrdanja, pa započnem: "Čiča peče ra-akiju", a ostali svi prihvatiše uglas, ori se avlija. Razgalilo se đedu srce, svakog komšiju sa plota svraća da probaju rakiju, sav kipi od ponosa. Svima puno srce.
I tako, kazan po kazan, do kasno uveče, peklo se, pilo i pjevalo. Taj dan je na obodu Bijeljine čiča pek'o rakiju.
Sponzor. Tatica. Dobrostojeći čovek, ređe momak, izabran od roditelja, koji poseduje sve "kvalitete" da oženi njihovu mezimicu, ma koliko sama ćerka bila protiv toga. Šta deca znaju.
- Simonida, dete ludo, rekoše mi sluge da si opet sa Dimitrijem piškila u pesku?! - Jesam, mamice, on je moj drug. Poklonio mi je gumenu patku, a ja njemu školjku. - Ju, naopako! Imaš pet godina, uozbilji se malo! Danas dolazi Stefan Uroš II Milutin, on je idealna prilika za tebe, a velikodušno je obećao i mir država ako te udamo, zašto čekati? A šta smo rekli da je navažnije pored mira u svetu? - Ozonski omotač. - Bravo, pile mamino.
