Nova, kožna lopta, koja se ljibomorno čuvala u detinjstvu, da je ne bi ogrebali, ili ne dao Bog probušili.
Totalna suprotnost od gumenjare koja je mogla da se pika i po trnju.
S: Đole, ukrali nam cigani onu gumenjaru, ajde donesi onu loptu što si dobio za rođus?
Đ: Rado brate, ali ona nije za beton, samo na travi može da se igra sa njom, da se ne bi izgrebala.
Mozak operacije operacije mozga.
Dva slova koja slično zvuče i čak se i slično pišu na latinici. Toliko su slična da neki koriste samo jedno od njih i ne dolazi ni do kakve zabune. A šta bi bilo kada bi moćni ljudi primetili ovo rasipanje? Kada bi nas naterali da izaberemo jedno slovo i koristimo samo njega do kraja života? Da li ste se nekada zapitali koje slovo biste odabrali? E pa, ja jesam. I shvatio sam da izbor uopšte nije tako lak kao što izgleda.
Da krenemo od očiglednih stvari. Č zvuči mnogo bolje nego Ć. Jednostavno, Ć je nekako mnogo siktavo slovo. Skoro kao ono srnogorsko Š. A s druge strane, Č baš ima dobar zvuk, nekako muški se čuje, skoro kao Dž. (Mislim da mi je Dž omiljeno slovo, kolko to dobro zvuči, bruka. Buregdžinica recimo, strašno kolko dobra reč.) Mada Č za razliku od Dž ima i neki šuntavi prizvuk, još kad pomislim kako ga neki ljudi izgovaraju, onako kad se čuje pljuca u slovu, strašno. Znači nije ni Č savršeno, al nekako, meni je bolje od Ć.
Dalje, pogledajmo koje slovo izgleda bolje na papiru. Č izgleda kao 4, al ne ovo 4 nego ono 4 kako ja pišem, što izgleda kao Č. A Ć liči na Đ. Tako da nijednom ne ide originalnost u prilog. Ali Ć je ipak poboljšanje u odnosu na Đ (previše zakrivljeno za moj ukus) dok je Č isto kao i 4. A i kad bi Č i Ć bila jedina slova koja postoje, opet bih rekao da je Ć bolje, Č je mnogo nemaštovito.
I sada, najvažniji deo, onaj deo zbog kog je izbor između Č i Ć stvarno bitan. Ko govori samo Ć? Huligani, lokalne šatro-mudonje, i Hrvati. Hrvati su u EU, a i pored toga njima sigurno neće uvoditi sankcije jer nikad ne najebu. (Ovo sam tek sad izvalio, brate oni su ko Salatić iz osnovne. Svi najebu samo on ne. Jednom sam čak dobio ukor zbog nečega što je on rekao. Jebeni Salatić.) Dakle, ostaju samo huligani i lokalne šatro-mudonje što je u suštini isti kurac. I mislim da je nemoguće odlučiti se samo za Ć i ne upasti u ovu grupu.
Oćeš da ti polupam glavu dećko?
Alo, pićko, tebi prićam!
A Č? Ko govori samo Č? Debele babe. Isključivo debele babe.
Hočeš kolačič?
Što si se učutao?
I sad se vidi. Ne biraš samo između dva slova, ti biraš da li ćeš da postaneš debela baba ili navijač. Ja ne bih voleo da budem nijedno od ta dva, ali ako nam uvedu sankcije odlučujem se za debelu babu. Navijači su govna, a i ne mogu ja onako da pričam ceo život. A debele babe koje govore samo Č su nekako dobre, nisu to one ceger babe što te munu laktom u rebra da pre tebe uđu u bus. To su više babe što sede kući, piju kafe s komšilukom i prave vanilice. A i Č bolje zvuči, jebeš mu sve. Čao.
Posle lude večeri,kad se krene na pišanje,obavezno pre istog se mora ispljunut tzv ''žabić'' tj mješavina sline,pljuvačke,sarajevske Drine i lošeg točenog piva.Obično bude zelenkasto-crno-žute boje.Pri ispljuvavanju žabića,prethodno se obično napravi toliko jak uzdisaj kroz nos da ti krenu suze na oči i da sinuse natjeraš do malog mozga,i sve se onda prebacuje u usta gdje je spreman za lansiranje!
1- a brate jesmo se odvalili sinoć!
2- ma ćuti,jutros sam odgulio žabića,malo je falilo da školjku izvalim!
"Narezivanje" suza i žalopojki raznih plačipički po kojekakvim sajtovima dok se sveže preminula vip persona još nije o'ladila.
Vest1: Umro neki pevač, bio crn pa beo, šatro voleo decu.
Komentara: bezbroj +1
235: R.I.P.
456: R.I.P. Svet propada bez njega :(.
537282: R.I.P. Skrhana sam od bola. Bolje da je mene milostivi bog uzeo.
6486381729: R.I.P. Toliko sam ga voleo da bih pu poverio svog šestogodišnjeg dečaka na čuvanje.
Vest2: Čuveni glumac se zakucao u banderu i poginuo na mestu. Vozio 264 km/h.
Komentara: Beskonačno +1
536: R.I.P. Ko postavi banderu tu :((((?
3882: R.I.P. Danas je svet izgubio najvećeg čoveka. Zapitajte se da li će sutra sijati sunce?
281819110: R.I.P. Poznavao sam ga. Bio je car. Neka ga anđeli čuvaju.
267189183010: R.I.P. Dop mu ništa nije mogao, bio je najjači. Mislim da je kriv automehaničar, sigurno nije dobro naštelovao kočnice.
Vest3: Nepokretni Rom umro od gladi u baraci na periferiji Negotina. Živeo sam. Komšije ga našle posle 20 dana u fazi raspadanja.
Komentara 1.
1. LOL, nepokretni uvek teško pobegnu smrti.
Kult, nastao kao rezultat reakcija velikog broja pratilaca i poštovalaca čuvenog Finčerovog filma, razvijen u prelazu iz XX u XXI vek. Filmski pandan kultovima (čitaj: sektama) Pink Floyd-a, Pantera-e, EKV-a. Sekta koja je okupila veliki broj mladih ljudi u pokušaju pravljenja nekog novog obrasca buntovničkog i anarhičnog ponašanja za novi postvudstok period u kome tehnološka i digitalna revolucija menjaju život običnog čoveka. Pored svega toga, velika je misterija kako je baš ovaj film uspeo toliko uticati na ljude raznih profila i statusa.
Kroz sam Finčerov opus vidi se ogroman uticaj Hičkoka, Polanskog, Linča i pokušaj da se napravi moderna metafora na potrošačko društvo kao takvo. I pored vidljivog uticaja pomenutih velikana, prosto je za nevericu status koji je taj film stvorio i nadmašio mnogo veća ostvarenja.
Tu vidimo uvek šarmantnu, zavodljivu i mističnu lepšu polovinu Tima Bartona, koja je samom pojavom unela misteriju u radnju. Ono čuveno u vezi nje "And suddenly, I felt nothing" postalo je životna deviza opskurnih i promiskuitetnih mladih žena koje to tumače kao "frajeru, misliš da si me jeb'o, a u stvari ja se tebe ni ne sećam", dok verovatno za film čuli nisu, ali bože moj, to je sad u trendu. Takva dominantna ženska buntovnica, kakva do tad nije viđena, u samom je startu osvojila simpatije wannabe zajebanih žena kod kojih se primeti latentni feministički šovinizam.
S druge strane, tu je neponovljivi Bred Pit. Koliki god jebač i hegemonista bio, prosto bi mu popušio kurac verujući da će se na tebe sliti ta mačo energija koju nosi. On je ovde perpetuum mobile koji iznova i iznova drži adrenalin i testosteron gotovo na nivou usijanja dok gledaš kako glupi svet u surovom kapitalizmu jebe do besvesti. U Tajleru vidiš potpuni vrhunac muškosti i dominacije, ne samo nad čovekom, već i nad celim usranim sistemom. Kad gledaš kako buržujima uvaljuje sapun od njihove masne guzice, prosto poželiš da svu muku svoju naplatiš i još se istoj muci kasnije u lice smeješ. Gledaš ga kako skoro pušta da ga sistemski izrod ubije, dok mu on kasnije svoju krv pljuje u lice, a ti tražiš način da sam učiniš isto.
No, ipak, najveća karakterna misterija ostaje čovek koji je, kako likom svojim, tako i ulogama, spojio hipstere, rokere, metalce, sataniste, čak i sa njima neke pametne - Edvard Norton. Čovek koji kao da je stvoren da prikazuje američke, od američke države plaćene, anti-heroje koji će ti pokazati da u svakom čoveku postoji određena količina bunta dovoljna da pokrene talas kolektivnog ludila. Koliko god bio konzervativan ili progresivan, Norton će u tebi probuditi buntovnika i terati te da, što se kaže, misliš svojom glavom i iz nje izbaciš korporativne uljeze implementirane u sivu moždanu masu.
Sama forma filma je fenomenalna. Tehnički genijalno odrađeno i tu se genijalnost završava i odlazi u besmisao i logičku rupu. I tu sledi konačno pitanje - šta je navelo toliki svet da u ovome vidi obrazac ponašanja kakvo bi želeo da ima i da u njemu stvori kult? U redu, odgovor se nazire - usrani kapitalistički svet i mediji koji po svaku ceni žele zatupiti čoveka i sprečiti ga da misli svojom glavom. Njima je čovek dobar dokle god kupuje i hrani potrošači aparat. S toga, treba podići ustanak. Jebeš pravila, ovaj život je naš i nećemo da nam ga kroji neka tamo korporaciju u cilju da napuni svoje usrane džepove. Treba ustati i reći NE tom sistemskom zatupljivanju običnog čoveka kome život nije samo kupovina i tržni centar. Čovek je mnogo više od običnog ekonomskog bića. Break the law, break the rules!
Ovaj film nam je to uspeo reći budžetom od 63 miliona dolara i zaradom od preko 100.
And, suddenly...
Nema ništa od toga.
- E, aj mi dodaj daljinski.
- Evo letim.
Baksuz. Od 100 pički i jednog kurca, on izvadi kurac. Niko ga nije pošteno prežalio, niko tog dana nije ni saznao da je umro. Držan u hladnjači nedelju dana pa tek onda sahranjen uz minimalne počasti.
maj 1980.
~Rumenkaaaa, Milutina pregazio kamion !
- Kog Milutina ?
~ Pa tvog muža Milutina ! Kog drugog imaš ?!
- Kad ?
~ Pre dva dana, sad mi javili, našli ga pored puta.
- Gde i on sad našo na svu muku, pa još i njega da žalim..
Odbijenica za posao stjuardese.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se.
Šta to uradiste ?
Igrah igrice, blejah na internetu.
Da li sve naučiste kolege moje omiljene ?
Desetku dobih dragi roditelji.
Dobru ribu opalih prijatelji moji.
Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Živeo Jugiša!
