Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.
Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.
Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.
Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...
N.e.l.a
Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose.
Grom iz vedra neba!
Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre.
A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo?
- Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno.
- Ooo da, znam.
- Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI!
- Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna?
- Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao!
- Dooobro, polako. Samo bez panike!
- Ne paničim!!!
- Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m?
- Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga!
- Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako...
I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam...
Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san.
Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje...
Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm...
A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju.
Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.
Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.
Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.
I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.
Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "
Zeleno, zeleno, zeleno, ovca, krava, zeleno, zeleno, kiša, zeleno, zeleno, pab, pijan, crno pivo, zeleno, zeleno, pab, zeleno, dvojica pokušavaju da se biju, al su tolko pijani da se ispromašuju pa polegaju na zeleno, zeleno, zeleno, dablin, pab, ladno, gole guzice i bataci, kiša, kiša, kiša, kiša, pab, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, oblačno, kiša, kiša, pijan piša, kiša, kiša.
Životinja, ne most.
Pasji život je milina, gazela je sjebana. Stres, stres, stres. Ne možeš ni vodu da popiješ a da nešto ne proba da te pojede.
Trava, trava, trava, pomera se trava LAV JEBOTE, LAV, SRANjE SRANjE SRANjE vetar, dobro je, trava, trava, trava, druga gazela još gazela, još, još, dobro je, možda neće mene da pojede nešto, trava, jedem travu jedem travu, gazele oko mene, beže SRANjE SRANjE SRANjE SRANjE HIJENE HIJENE HIJENE ne, dobro je, aukurac, juri se dečurlija, trava, trava, voda, voda, pijem vodu talasi SRANjE SRANjE KROKODIL U KURAC U KURAC IDEM U KURAC GOTOVO JE vetar, dobro je, opet cimanje, dosta vode, tripuje me voda, blato, prašina prašina prašina uuuuuu drvo, hladovina do jaja, hodamo, nećemo stati svi ali ko ih jebe žedne, trava trava drvo hlad, šta je to na drvetu LEOPARD SRANjE LEOPARD GOTOVO GINEM GINEM SRANjE LEOPARD aaaa šupičku materinu majmunsku upišah se neko se dere ŠTURA ŠTURA ŠTURA, LAV JEBOTE, STVARNO DžADA DžADA VATAJ DžADU u do jaja, skenjali su nekog random Gnua nisu mene trava trava trava vetar vetar...
I tako svaki dan, svaki minut, non stop. Aukurac.
U svakom odeljenju, u srednjoj ili osnovnoj školi, postojao je jedan ovakav primerak ljudskog roda.
Hvatači beleški jednostavno žive da zapišu ono što profesori govore, bilo to bitno ili nebitno. Dok pišu oni uživaju gledajući svoju ručicu kako razdragano obigrava oko papira, i zamišljaju sebe kako izgledaju nama koji ih vidimo.
Smatraju sebe veoma poslovnim ljudima, i takodje smatraju da liče na one poslovne ljude sa tevea.
Prepoznaćete ih tako što zabodu svesku u zglob ruke, imaju neku pederaj hemijsku, i obično stave naočare na nos, kako bi, naravno, što kulije izgledali.
Pišu sve, bitne i nebitne stvari, ono što će im trebati i ono što im nikada neće trebati, ali sve dok ruka mrda njihov život ima svrhe.
profesor: danas pričamo o romanu Zločin i kazna.
hv. beleški (piše): Zločin i kaznA, podvuče duplom crtom ovaj naslov
profa: nego, pre no što počnemo, recite mi, jel ste gledali sudjenje Mladiću juče?
hv. bel (piše): sudjenje Mladiću - pogledati obavezno (obavezno napisano drugačijim slovima)
zatim, hv. beleški pita profesora: A na kom kanalu ste gledali sudjenje?
p: jao, mislim da je bilo na RTS-u, nisam siguran
hv. bel: hvala
(piše) RTS
*crta logo rts-a, još jednom sve podvlači za svaki slučaj jer bitne stvari se ne smeju zaboraviti, a onda sve to uokviri i spreman je da piše dalje.
Savet roditelja svome potomku da završi škole da se ne bi mučio kao oni.
Ironično, istinit je: posle diplome student postaje nezaposlen.
Krpe koje najbolje upijaju komšijsku krv.
Kod nas Srba svaki čovek koji radi nešto.
- Gledaj Mile što zasadio cveće u dvorištu!
- Ma pusti budalu dokon čovek!
- Krenuo sam u teretanu i na trčanje.
- Uuu brate al' si ti dokon! Ajde bre s nama na buksnu
- Šta je sa popom? Što krsti jariće?
- Ma dokon čovek
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
Ima potrebe da brojim, i prebrojaću, čim ti vidim leđa. Ali, moram da kažem ovo, da bih pokazao kako sam ja veliki čovek koji veruje ljudima (jer, verovati je ljudski), i kako znam da niko neće da me prevari i kako meni pare ne znače, već sama činjenica da smo odradili taj neki posao dobro.
Čim zađem za ugao, čim ti odem iz kuće ili ti iz moje, propustiću svaku novčanicu kroz ruke, osetiti joj nabore, proveriti debljinu i hrapavost. I tek ću tada biti siguran. Jer ti ne verujem ni trunke, čovece, pa zar ne znaš? Znaš, jer ti meni verujes isto toliko.
I ne mrzim nas zbog toga, zaslužili smo i jedan i drugi. Mrzim nas zbog licemerja, zbog sitničavosti. Zbog predstave... Rugamo se sami sebi, zajedno, svako sebi. Ne verujemo u reč, ne verujemo na reč, ali nećemo da pokažemo jedan drugome lice iza poderane maske iz koje nam već odavno strči lupeška nosina. Kad smo već svi isti, šta da se lažemo, koji moj?
"Fali sto dinara, majke mu ga nabijem."
