To je ona crna štroka koja užasno kiselo smrdi i sakuplja se između nožnih prstiju kao produkt slabo razvijene svesti o blagodetima održavanja lične higijene.
Neki likovi vole da ribama srču džemlju i to ih seksualno uzbuđuje.
Rečnik / autori
МА
махабхарата
na Vukajliji od avgust 2011.viđen 1. apr 2014.
17 definicija0 odabranih293 poena
Tehnika sviranja gudačkih instrumenata okidanjem žica prstima. Signalizacija smešnog u domaćoj kinematografiji i pavićografiji.
pizzicato muzička podloga
Ljubiša Samardžić: Ali, ja nisam znao.
Moja baba: AAAAHAHAHAJOOJ TO BLESAVO PA BOG!
Poznati svetski di-džej.U Beogradu.
Može biti još i renomirani,nekrunisani kralj toga što stipuje i pionir nečega.
-E Lazo šta radiš?
-Ništa Pero,listam sad kanale i brate haha koji ludak ovaj Đus znači ludak,ono.
-Ahaha jeste,lud je.Nego ajmo na neku žuraju.
-Mogli bi.Kod kog crnogorskog dilera droge poreklom iz mesta gde vukovi bleje za šankom ćemo danas ostaviti nadnice naših keva iz polupropale državne firme?
-Pa mogli bi na Rič,dolazi Majkl Kroford.
-Ne seri? Kroford?
-Da brate,pionir elektrofolkbrejktreš zvuka.Bolji je čak i od Nila Džeksona.
Tetkino objašnjenje oko izbora buduće mlade. Kapljica na vagi kvaliteta "da li oženiti brkatu dobričinu ili guzatu plavušu".
Eto vam ga na ziljave fukse!
Najpoverljiviji, najpošteniji i najtolerantniji ukućanin. Zna sve tvoje potajne frustracije i želje, otvoreno će ti reći kako izgledaš, a možeš da se kreveljiš na njega koliko hoćeš, biće 'ladno k'o špricer.
Osnovno pomagalo ziljavih pičaka.
- Deset godina radim kao crnac, a ti me svaki dan jebeš u mozak, svaki božji dan! Pa dokle više (udarac), mater ti jebem, dokle?! Šefuješ tu, jedeš govna, boli tebe kurac za radnike (pljas!), zadnju kap znoja nam izvlačiš, a ti jedeš po restoranima i jebeš po hotelima (udarac nogom)! More pička li ti materina, druge mož' da prcaš kako 'oćeš, ali JA ću da ti jebem majku u pičku! (dum-tras-pljas i onda CANGRRRRR!)
- Mićo, opet džaraš sredoja?! Što mene jednom ne razbiješ, nego samo ta ogledala! Rekla je meni moja majka da od tebe nema vajde!
- Dobro veče, ja sam Vanja Bulić a vi gledate još jednu emisiju "Bisera"...
- Luka, sine, je l' to pričaš telefonom u kupatilu?
- ...dobro, pokriću ove mitisere korektorom, taaakoc, evo ne vidi se, i ovu gnojnu bubuljicu isto, ček malo sa strane, dobro je... Kosu ću na čelo da pokrijem zaliske, dooobro, fino, gle dlaka iz nosa, gde mi je pinceta, iščupaću te mater ti, AAAAAAAAAAAAA, gle krv, kolika dlaka bokte, dobro, staviću vatu, malo kolonjske vode da budem neodoljiv neumoljiv, JEBEM LI TI DASKU ŠTO PRŽI, ufffffffff, dobro, crveno je malo, proći će... Pa dobro, fino... (nameštanje zajebane face za za izgovaranje: "Ju toke tu mi?", bljesak intuicije, realno sagledavanje stanja lica i rezignirano stenjanje:) Ejdrijeeeeeeeeen!
- BVEEEEEEEEEAAAAA! GVAAAAAAAAAAAAAAA! NjIIIIIIIIIIIIIII! FFFFFFFFFFFFFFF!(onomatopeje kreveljenja)... Bože, koja sam ja budala.
- Mva... Ček, nagnuću se još malo da istaknem guzu... Još malo, da se ocrtaju tangice ispod helanki... AAA, ušinuh se! Ma jebem ti kevu, slikaću se u gaćicama i majici!... Tako... Ovo ide na fejs! Jedva čekam da ga nađem na bureku!
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!
Pikasov odgovor na pitanje šta ovi segmenti predstavljaju na njegovoj najpoznatijoj slici - "Gernika".
Odgovor je uslijedio nakon mnogo godina prepunih stručnih analiza, nagađanja, pretpostavki o stanju svijesti umjetnika u trenutku stvaranja slike i nebrojenih palamuđenja istoričara umjetnosti o skrivenim značenjima i dubokom smislu koji su samo oni u stanju da primjete. Ovom rečenicom Pikaso je izvrgao ruglu sve one tumače koji vide nešto čega nema.
Pikaso je bio živ, pa je mogao da odgovori, ali šta je sa pokojnim umjetnicima koji se u grobu prevrću od analiza kojekakvih stručnjaka koji izmišljaju simboliku i tamo gdje je nema, a sve u cilju samopromocije? Zašto bik ne bi mogao biti - bik?
- Predivno, kolega, PRE DIV NO! Vrhunska instalacija! Prebacićemo je u muzej odmah! Tamo, u onom velikom prostoru izgledaće još grandioznije. Dakle - bonsai drvo koje pretstavlja mogućnost prenosa nečeg ukorijenjenog, zatim, fijaker kao odraz starih vremena, na kome se nalazi monitor kao simbol naglog tehnološkog skoka i na monitoru - vibrator koji je u službi penetracije u mozak informacijama koje nam današnje društvo nameće kako bi...
- Izvinite, taj vibrator nije dio projekta. To mi je od ćere. Znate, veoma je nestašna. Sine, ljubi te tajo, 'ajde skloni ovaj vještački kurac sa instalacije, kvari mi koncepciju!
Ruka koja najjače zabija nož u leđa.
Oh, meni, blagog li muzičkog ugođaja! Sergej miluje svojim talasajućim glasnim žičicama audio-vizuelni kompleks jednog, u srce pogođenog, čoveka. U stvari, ne čoveka, već ljudine, jer ljudina ne brine šta o njoj pričaju, ljudina ne krije da se raspamećuje od bensedina i sveže smiksanih numera Sergejevih kad mu muka srce mori.
Ta žena, žena sa deficijencijom srčanog lokaliteta, što gazi po egu našeg junaka, nastavlja da kidiše na gladne, a neiskusne gospodinčiće. Ta žena ostavlja za sobom uplakane grdosije dimenzija prosečnog terenskog vozila, kiteći ih karakterističnostima pretpubertetske curice koja je upravo odgledala Titanik i nije joj jasno što se Dikaprio ne trlja sa ženama u vodi kako bi se ugrejao i spasao.
Ali, nade ima! Ruke same klikću na jutjubov bukmark, naslov pesme se kuca gotovo refleksno, i pred mučenikom se stvara lik izražajnih jagodica, a dobroćudnih očiju, lik Sergeja Ćetkovića. Taj čovek zna šta je muka, te svoje iskustvo u plođenju mnogih mladih i starih, a dobrodržećih dama bezuslovno transportuje u ganglije povređenoga.
Povređeni ubrzo prestaje da cmizdri, lice gubi odlike brkatog smuđa, a junak je spreman za nov lov. Sergej iscelitelj.
-Molim Vas, dva diska za dušu od Sergeja, jedan ću da slušam, a drugi da slomim kao žrtvenu oblandu.
Ime kojim se Neša Galija predstavlja kad ide uveče među pičke. U šuškavcu.
Preko dana snima vokalno-instrumentalne solo i refren deonice, bavi se ženom i sitnim decama, jede pečen krompir sa kajmakom, al kad se pojavi u klubu tamo oko ponoći sa svojim pajtosima, u samom jeku ekstatične žuraje, svaka pička ovlaži i šutira se u dupe od uzbuđenja.
Šone kad se namerači, ne možeš da ga odbiješ, pa nek si i Slavica Đukić Dejanović.
-Ćao, mačko, ja sam Šone Lijaga, al pošto si tako mazna i avionski skladna, možeš da me zoveš i Šone Lijaga. Neću mnogo da te brstim, nego popij to govno, pa se uputi k mojemu spačeku kabriju.
Oglupeti za medalju u rekordnom periodu.
Momak iz urbane sredine, na skali brzine pomaže ako je iz huda. Pizda koja puzi pred trendom. Ustane oko dva, tri popodne, ni ne umije se, pa te posle gleda krmeljivim očima dok pokušava da razgovara sa tobom. Nameštanje kreveta? Šta je to? A da, to je ono sto keva radi pošto on odluči da se probudi iz hibernacije. Nogom pali računar i gleda kakve su slike curice izbacile na fejs profile u toku dana, dok čeka da mu neko donese fornete za doručak. Džabe se nadaš sine, nećeš jebati. Možeš samo da maltretiraš pistać. Ako nema sisa na slikama, tu su pornići. "Ahahahahah! Jebote, kako joj je svršio po faci! Uuu, koji car! Samo kad bih ja jebao ovako..." Ali ne jebeš, zato što si mamin sin i pizda.
Kad mu dosadi komp, dogovara se sa ortacima da ode u kafić. Kafa i kisela, "malo bleja zezanje, lagano sa pola gasa".
Uveče se podrazumeva izlazak u grad. Roze majica i uske farmerke, jebiga išao bi on u trenerka stilu, ali nije to to. Hektolitar parfema, ali opet nedovoljno da se prikrije činjenica da je smrad. Tatine pare za separe i šampanjac, a adolescentkinje sličnog mentaliteta oko njega. I one prate trend. "Sad ti dajem broj da raskineš sa njom".
I nemoj slučajno da se niste slikali, ne računa se da si izašao iz kuće ako ne padne par slika. Napijanje, gubljenje, ludnica. Posle kući pa povraćanje po sobi. Al' opušteno, mama čisti ujutru, samo da ćale ne vidi. A i njega ko jebe, on ga je i vaspitao tako, da bude društveni parazit i da živi na tuđoj grbači, bez obaveza. Danju spava a luduje noću. A sutra kačenje slika i idemo ispočetka.
Defincija napisana za Mizantrophy.
