Čovek misterija.
Niko ne zna kako on izgleda. Niko ga nikada nije video. Znamo samo da je fudbaler, a insajder je nedavno dobio informaciju da igra za Fjorentinu. Čak i da je to istina(vlasti nisu proverile ovu informaciju), niko živi pod kapom nebeskom ne zna da navede nijednu utakmicu na kojoj je on igrao. Iako ponekad njegovo ime izađe u novinama, to je uvek samo ime, nikada slika ili nešto više. Iako je večiti kandidat za reprezentaciju, za nju nikada neće igrati jer se time obesmišljava njegovo postojanje.
On nije Fejsa, koji je neprimetan i kad igra. On nije Bambi, koji je itekako primetan i kojem psujemo mater ćopavu svaki put kad šutne. On je Nikola Gulan, koji vreba iz senke i pije čaj, ili šta već radi. On je onaj lik iz krimića koji se pojavljuje samo u priči drugih likova i za kojeg si apsolutno siguran da stoji iza svega što se dešava u filmu. Ali to nećeš saznati kad odgledaš film, jer on uvek ostaje u lakoj izmaglici tajnovitosti.
Večita pretnja za reprezentativce na svakoj poziciji, pošto niko ne zna na kojoj on tačno poziciji igra. Ne d'o Bog da ne slušaš šta ti selektor kaže, inače će odma da zove Nikolu Gulana. Legenda kaže da je jednom i pokušao, ali da je igrač već na kolenima molio za milost, pa nije bilo potrebe da se kaže da uopšte nema njegov broj u imeniku.
Zapravo, sva je prilika da on uopšte ni ne postoji, već da je izmišljen radi boljeg funkcionisanja sistema.
CleoSrbinXD2
Kupovina prezervativa od dečijeg dodatka.
Najznačajniji transfer u istoriji Bliskog istoka.
Najnaseljenije naselje u Srbiji. Svi bi da su odatle.
1. Odakle si brate?-pita, recimo, Ljižanin rodjaka iz Beograda.
Sa Dorćola tebra!-a on iz Marinkove Bare.
2. Rešio Piroćanac da se ženi i kaže to roditeljima.
-Lele sinko, odakle je snajka, jel iz Pirot?
-Jok.
-Iz Belu Palanku?
-Ne.
-Iz Babušnicu?
-Neje.
-Iz Niš?
-Ma jok, iz Beograd i to iz Dorćol!
-Lele pa taj lenja, gradska devojka, nema da radi po kuću.
Posle svadbe, legli svi da spavaju a kad se probudili vide svekar i svekrva da je sve sredjeno, krave pomužene, hleb ispečen, sve ekstra.
-Sinko, koj ovo završio, ti li si?
-Ne mamo, mora da je snaška!
Odu oni da je pitaju:
-Snaške mi smo mislili da si ti lenja i da se skitaš, a ti baš kako što treba!
-Slušaj čale, meni je kurca preko glave, oču malo da budem domačica!
Kraj u Beogradu, najstariji, ime dobio po četiri ulice odnosno raskrsnici na turskom, mesto gde žive i šiptari i jevreji i cigani i Srbi i ostale rase, polovi i seksualna opredeljenja u miru, slozi i slobodi. Idealan za početak biznisa sa drogom (nema ko ne valja, što možda ne valja), ribe su isfrustrirane do bola, "takozvani krimosi" još više, ali šta da se radi kada za njega srce i kuca i diše.
Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"
Zakon Srbije kaže da se srednjoškolske ekskurzije mogu organizovati u inostranstvu tek u 3. i 4. srednje, tako da, eto šanse da se gomila tinejdžera prošeta po Evropi i upozna se sa blagodetima ( čitaj: odvali se od alkohola ) Grčke, Italije, Francuske, Španije ili Češke.
Ekskurziju razredni starešina najavljuje početkom godine obaveštenjem da se ide za mesec dana i da sve to košta samo četrdeset i kusur 'iljada, plus dnevnice od nekih 30, 40 evra. Na đacima je da raspodele dva gratisa, oni se međusobno pokolju oko toga, pa razredna na kraju uzme stvar u svoje ruke i podeli gratise na 20 i kusur dela. Sledi nekih mesec dana nabavljanja pasoša, vađenja viza i drkanja oko raznih drugih papira, kao razlog neznanja prilikom ispitivanja đaci se pravdaju sa: "Spremam se za ekskurziju", iako klinac samo ladi jaja dok se ćale i keva lome da potegnu veze i izvade pasoš na vreme.
Dan uoči puta u kofere se pakuju grickalice, sokovi, 15 pari čarapa, 16 para gaća, gomila majci, pantalona. Opšte rasulo u kući.
Polazi se sa nekog parkinga u 5 ujutru, noć pre toga kol'ko god da se trudiš, nema šanse da spavaš više od pola sata. Putuje se ceo dan, staje se nekoliko puta, na prvoj benzinskoj pumpi troše se prve pare - odeljenski pušači kupuju po boks "Marlbora", kol'ko da potraje prva dva dana.
Stiže se u hotel oko 8 uveče, tačno na večeru, tu će razredni starešina svima da podeli po ulaznicu za diskoteku koja je ujedno i žeton za besplatno piće.
I ETO! Napokon, posle ko zna koliko hiljada kilometara puta, vrhunac ekskurzije - prilika da se svi kolektivno masakriraju od piva, balantajnsa , Džonija ili Džeka; ćaletova prepečenica je svoju ulogu odigrala još u hotelskoj sobi. Odeljenske face noć će provesti valjajući se u svojem izbljuvku, ali to je fora , šta bi inače prepričavali svojim ortacima kući? Napije se i po neka riba, zakrljaju se neki iz odeljenja, razredne starešine ne podignu ni glas na njih, navikli su, jebiga.
I tako sve, puta 6. Kinta se sprca do trećeg dana u najk šopu, na alkohol i suvenire. Drugi dan se pije u sobi, treći dan u diskoteci, četvrti u sobi , peti u sobi, dok se šesti dan pije opet u diskoteci i to najžešće zato što se sutra pali kući.
Deca se vraćaju kući sa gomilom snežnih kugli u kojima su razni Koloseumi, Ajfelove kule i Krivi Tornjevi, razglednicama iz Paralije, sombrerovima , novim patikama i dresovima Juventusa, Milana, Olimpijakosa ili Panatanaikosa.
Kada se prepričavaju utisci redosled je: šljokali smo, šljokali, zezali se, šljokali, kupovali, šljokali, zezali se, šljokali u sobi, kupovali, šljokali. Na pitanje: "Pa dobro, kakav je Koloseum?" odgovara se sa: " Pa ništa posebno... ali znaš kak'e sam tike uz'o u Rimu taj dan, 50 evra, džabe!"
Izraz koji opsuje nečiju renesansu, tj. nečiji preporod. Svima je jako dobro poznato šta je Radomir Antić uradio sa reprezentacijom koju je preuzeo 2 dana pred početak kvalifikacija za Svetsko prvenstvo na koje nas je prvi put pod imenom Srbija odveo na isto. Posle katastrofalnih igara i još gorih rezultata pod vodjstvom nesretnog Klementea, Antić je uspeo da od iste reprezentacije stvori ekipu od koje će se plašiti čak i onu najveći i samo nas je sudijska greška delila da prodjemo grupu na Svetskom prvenstvu na kojem bi po mišljenju velikog broja stručnjaka verovatno dogurali daleko.
-Mile: Kako ti je sa novim šefom?...vidim napredujete.
-Djole: Ma odlično nam je sad, preporodio nas kao Antić reprezentaciju, a bili smo na ivici stečaja!
Pandur u civilu.
Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para.
Najčešće izgleda ovako:
7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata.
Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini.
8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge.
Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde.
U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd.
Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu.
U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren.
Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit.
Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće.
Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata.
Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu.
Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli.
Kući se spava jos tri dana.
Promena koja može da pogodi samo duvače, pajdomane i vukajlijaše.
- Matori nema džidže, nema dopa samo lobetina se valja, a skupa je k'o đavo.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Šta je ovo? Gde je zelena boja? Gde je zažućena defka? Što je sve ovako belo?
Dušan Kecman, mitološko biće i istovremeno košarkaš Partizana nadnaravnih sposobnosti. 2010. u finalu Jadranske lige trojkom 0.6 sekunda pre kraja pobedio Cibonu koja se od tog poraza nikad nije u potpunosti oporavila. Dve godine nakon pomenute trojke Cibona je još uvek u stečaju i nasledile su ju sumnjive ekipe kao što su Cedevita, Franck kafa i Dona sokovi. Televizijske kamere zabeležile su košarkaše Cibone koji su te sudbonosone 2010. sekundima pre sudbonosne trojke razmenjivali brojeve mobilnih sa zagrebačkom publikom i plesali hrvatsku verziju Užičkog kola. Majkl Džordan navodno je razmišljao da se vrati u košarku na dan kad je Kecman pogodio tu trojku jer je shvatio da nakon ovoga izgleda kao košarkaški mediokritet. U gradovima i selima širom ex Jugoslavije pića se toče u 0.6 čašama u njegovu čast, "kelner, daj mi jednog Kecmana". Dan danas u nemogućim situacijama narod priziva njegovo ime. Kad god je nešto nemoguće Kecman se pojavljuje i u zadnjem sekundu rešava stvar, kao neka božanska sila. Kecman ima 2 ruke, 2 noge i 2 glave kao svi muškarci ali ima refleks koji mu omogućava da u najkraćem momentu najbrže reaguje, on je moderni Čarls Bronson, on je srpski Marlboro man, on je čovek odluke i najpoželjniji zet, on je moderni Švarceneger na koncertu Gans n Rozisa, on je deo slovenske mitologije, on je Dušan Kecman.
