Stanje duha razmaženih bičarki, koje ni sam otac ne podnosi, ali jebi ga, ćerka mu je, pa mora da vodi računa o njenoj ziljavoj guzičetini. To je onaj tip devojke koja zna zašto Maja Nikolić svaki put kad se probudi, prvo pogleda da li joj je izrasla neka bubuljičetina ispod leve bradavke, u kojoj pozi svakog utorka Nikola Rađen pamprči Anu Kokić u rč, na kojoj pijaci Isidora Bjelica kupuje šešire i zašto Sejo Kalač ne voli da jede musaku u oktobru. Ali da je pitaš kad je bio Drugi svetski rat, reći će ti pre Prvog, za Šopena će ti reći da je bubnjar u Tropiko bendu, a za Aleksandra Makedonskog da je ministar spoljnih poslova u Makedoniji.
- Majo, znaš li da u Nigeriji i Čadu oko 98% dece nikad nije videlo belca uživo ?
- Ma tako ti je to u Aziji, sve sami ludaci hihihih. A jer! si čuo što će dečko polusestre Seke Aleksić da je vodi na Mavricijus na medeni mesec ? Kako je to romantično.
- :fejspalm: . Kao prvo, draga Majo, Nigerija i Čad se nalaze u Africi. I ne kaže se Mavricijus nego Mauricijus. A kao drugo, bolje požuri kući, za dva'es minuta počinje Magazin In. Zavali se u fotelju, uključi Sanja Marinković mod i trljaj pičku na Vanju Udovičića, on večeras gostuje.
Flašica od pola litra, u koju se obično pakuje rakija. Izgleda kao mlađi brat litrenjaka, samo sto ume bolje da prevari čoveka, izgleda mnogo manja nego sto zaista jeste.
Osoba A: Krvce, da uzmem pokilicu? Osoba B: Uzmi, uzmi pokilicu...kilicu meni, kilicu tebi.
Ja sam lku, mnogo sam lku. Teram kosu na urbano, imam umetničku bradicu i male brčiće koji žare i pale kao meduzin pipak. Ispod pazuha sam zato uredno obrijan i redovno nanosim rol-on. Ne idem u teretanu i nemam pločice. Ali to ne znači da sam slab. Naprotiv, znam da se bijem. Ja sam neodoljivo šarmantan i nadrealno harizmatičan. Pijem Tuborg. Ako nema Tubrog, pijem Hajneken. Mirišem na lavandu i aloe veru. Studiram. Fakultet. Ne pričam često o tome, osim kad se žalim kako je teško i kako nemam vremena da odem na espreso. Mnogo sam harizmatičan. I mnogo se lepo smejem. Kao Tom Kruz. I šarmantan sam isto.
I ti si kul. Ne baš kao ja, ali bi mogla da budeš. Uz mene, naravno. Ti pušiš Iv i piješ Kosmopoliten. Ti ne izlaziš u farmerkama. Nikako. Samo suknje i haljine, šivene specijalno za tebe u Minhenu, gde ti živi ujak. Sa drugaricama diskutuješ o novoj kolekciji jesen/zima Mirka Ilića i pomilovanju vanserijskog glumca Žarka Lauševića. Eh, otkad nisi pogledala neku predstavu s njim u glavnoj ulozi. Muškarce odbijaš, uživaš u tome. Okej, mene ne možeš da odbiješ, zna se. Imaš nekog druga, peder valjda. Dobro, homoseksualac. Ti se ne smeješ, za razliku od mene. E da, i ti studiraš nešto. A ja sam harizmatičan.
Sarkastičan odgovor na nečiju zgroženu snishodljivu konstataciju da smo neprikladno dodirnuli svoje erogene zone (upotrebljivo samo od strane muškog roda).
Lik češa jajca u gradskom prevozu jer može -Šta radite to, prostaku jedan?!- -Klackam decu gospođo. 'Oćete da budu vaša?- -Ju!-
Jedan lik što ga znam, ili jedan lik što zna lika mi pričao da zna lika koji poznaje osobu koja je uradila nešto vrlo neverovatno zajebano. E pa ne. U ovoj baronskoj priči, dotični pripovedač, baron sebe stavlja u glavnu ulogu. To što je Pera iz Alibunara stavljao dinamit u buljsona i tako lovio grgeče, ili što je Džoni uspeo da proda Šćepovića u Olimpijakos na neku foru sa vlaškom magijom, nema veze. Oni su samo kaskaderi.
Mesto zbivanja: Ultra mega kul klub, gde se služi pivo u flašici od 0.25 za jednu dnevnicu lopatara na građi.
Meta: Četiri klinke devedesetdeseto godište sa završenim prvim razredom srednje metaloglodačke, smer domaći cvećar berač.
Cilj: Nezasit životinjski seks sa istim u trajanju od 4 sekunde.
- I kažem vam ja moje dame, pogleda on mene mrko na semaforu, i ja zagrejem gume na mom Z10. - A koji je to auto? Zvuči brzo. - Zvuči. To jedan italijanski, ali ograničena serija, kod nas napravljena. Šije. - Aha. :suza niz butinu: - Dam mu ga po gasu, on gas, ja gas, mi gas. Svuda oko nas mrak, adrenalin cepa. - Šta je adrenalin? - To ti je ono, znaš, kad daš gas, on gas, ti gas, i onda ludilo. - Aha. Sjajno! - Ulećemo u krivinu sa 120! - I? - Iseca me smrad! - Ah, oplodi me, molim te. - Prolećem kroz ogradu na krovu mog auta. - Tvoj kurac je tako lep. - Padam niz liticu i ginem na licu mesta! - Gineš?! Pa kako, ako si živ? - Mislio sam, znate... Moj spiritualni život je umro, od tada me ništa više ne može zadovoljiti. - Spirit... Anal? - Da. Da li bi ste mi dozvolili da proklizam kroz vaše nesputane predele čednosti u potrebi za zadovoljenjem moje hrabre individue?
Jedno zaposleno lice po standardima modernog srpskog poslodavca mora da obavlja bar osam različitih poslova (za jednu platu), otud naziv 'Hobotnica' za zaposlene koji zadovoljavaju ovaj strogi ali pravedni kriterijum.
Realni oglas jedne naše poznate IT kompanije:
Potreban jedan izvršilac za mesto IT managera. Kandidat mora da poznaje administraciju Linux i Windows operativnih sistema, da zna da programira u ASPx, PHP i JAVA jezicima, poznavanje C# je plus, radno mesto podrazumeva održavanje SQL servera tako da je poznavanje T-SQL-a i MySQL-a obavezno uz iskustvo u čitanju ER-šema i projektovanju baza podataka i softverskih klasa (UML). Iskustvo u održavanju LAN mreže sa CISCO ruterima je neophodno. Kandidat mora da poseduje minimum tri godine iskustva na rukovodećem mestu, kao i iskustvo u radu sa klijentima i davanju tehničke podrške.
Obaveze će uključivati i održavanje kompanijskog websajta, tako da bi kandidat trebalo da poznaje rad u DreamWeaveru i PhotoShopu, CorelDraw je plus.
Obavezna je vozačka dozvola B kategorije i važeći pasoš.
Dok se različiti izvođači menjaju na sceni u studiju on skladno okida žice dotičnog instrumenta na plejbek. Blago njišući kukove u ritmu pesme zamišlja da kara kurve, vuče crte i vozi narandžastog Murselaga negde u zemlji čuda. Ne dotiče ga puno ono što se događa oko njega, osim ako ne izađe neka ful pevačica sa dopičnjakom i još krene da meša, tad mu se i digne kurac malo ali ga brzo prekrije gitarom da se ne vidi. On je odsutan.
-Miloše slušaj, ostalo ti je još malo tog fakulteta, ja sam kao što vidiš završila. Isplanirala sam da ti to sve središ u maju, podneseš zahtev za posao kod mog ujaka u firmi, bićeš primljen naravno, posle toga da zakažemo venčanje za avgust, u međuvremenu ja ću začnem valjda, organizujemo svadbu, oko dvesta gostiju, ti plavo odelo ja plavu venčanicu, predjelo bez kulena, medeni mesec u Austriji, posle kupimo kola Reno Megan beli i preselimo se u novi stan za koji smo podigli kredit.
Najslađa reč koju svi pamte iz detinjstva. Deminutiv eurokrema. Bilo da je u pitanju Takovo, Cipiripi, Nutela ili Fineti, sve zajedno ih je krasila ova prekrasna reč koja je govorila mnogo toga. Kremče.
Za kremče su se mnoge suze prolile, sa čime su pogotovo upoznati oni koji imaju stariju braću i sestre ili pak oni koji su muku mučili sa bar jednim halapljivim roditeljem, da ne kažem alom. Najslađe je nekako bilo ono malo pakovanje od sto grama, ono što baka kupi kada ujutru ode po hleb, kao iznenađenje za sanjivo dobro jutro. Da l' što je bilo maleno, ko će ga znati, ali imalo je neku draž pa je tako i najviše boleo nestanak istog.
Što se tiče vedrije strane, o tome ne treba mnogo trošiti reči. Kremče je bilo glavni faktor podmićivanja od strane te iste braće i sestara. Momentalno zaboravljaš koga si video sa pljugom, ko gde krije "Pan erotiku" i ko se kad iskrao kroz prozor za u grad posle zabrane roditelja koji su ovaj magični proizvod koristili kako bi te motivisali da pojedeš i najomraženije jelo. Ti si jeo, zaboravljao na odvratan ukus neke smrdljive čorbice i ko zna čega još, a jeo si jer si znao da te čeka negde, u nekoj fioci, samo tebe da ga malom plastičnom, nazovi kašičicom koja je išla uz njega, pojedeš i doživiš trenutak koji ćeš da prepričavaš i svojim unucima.
Sinonim za sreću i radost, ukus koji se ne zaboravlja, reč koja se zauvek pamti, antidepresiv koji i dan danas deluje. Jednom rečju - Kremče.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Zidarsko penkalo i mastilo. Hleb i so Crnotravca od zanata. On će ti napraviti kuću, a ti se postaraj da je pretvoriš u dom.
Tiosav zapali cigaretu. Povuče dva dobrana dima, te je zadenu u uglu usana. Dok je ispuštao dim kroz nos, savi se da fanglom zahvati novu turu maltera iz kofe koju prinese mlađani pomagač. Na vrh mistrije uze sloj sive smese, koja iskusnim forhend-slajsom već sledećeg trena prekri deo crvenog bloka na, do tada, golom zidu. Voleo je Tiosav da malteriše unutra. Vreme napolju mu ne može ništa. To mu je uža specijalnost. A kad Tiosav operdaši, nema te libele čiji će mehurić dotaći crticu.
Dok otresa pepeo sa do pola izgorele cigarete, priseća se zidova koje je ozidao i izmalterisao za protekloh 40-ak godina majstorisanja. Namršti se pri pomisli na neuke, austrijske gastarbajtere, koji su se tvrdo pogađali za cenu i cepidlačili na materijalu, uzimali beočinski cement umesto onog iz Popovca, i vadili pesak iz Mlave, umesto iz Morave, kako je bog rek'o. Seti se i svih jebozovnih gazdarica koje mu nadgledahu radove, i kojima on nadgledaše ritmični rad dojki dok ih uzimaše otpozadi. Priseti se svih zidova koji povukoše vlagu i svih pomoćnih radnika koji ne mogaše da isprate njegov ritam. Seti se betonskih zgradurina u kojima on ne bi živeo da mu ih cele daju za džabe, i oseti na čas onu istu depresiju koja ga obuzimaše dok ih je radio. Seti se sijaseta još neobučenih košulja kojima je darivan pri postavljanju krovova i ispijenih polulitarskih piva za svaku nalivenu ploču.
Dim iz cigarete koja ogoreva mu je išao pravo u nos i kao da je objedinio dim koji suklja iz svih onih odžaka koje je ozidao od vatrostalne opeke, i oseti neopisivu sreću što je toliko srećnih domova on direktno proizveo. Pomisli koliko se parova u njima skućilo i beba rodilo i prohodalo, koliki se rab božiji tu sakrio od kiše i mraza snivajući snove o boljem sutra, dočekujući tako sudnji dan.
Sa osedele glave skide svoju plavu, majstorsku kapicu, te od rada ispucalom rukom obrisa od sunca i godina izborano, znojavo čelo. I bi mu neopisivo milo zbog svoje karijere koja se bližila kraju. U zanosu otpljunu dogoreli pikavac i od srca poljubi fanglu, pa mistriju, tim redosledom. Par zrnaca peska mu završi među zubima.
- Mrsnije malo taj malter, sinovac, nemoj da ti ja dolazim tamo! - razdera se Tiosav iz čiste navike, razvuče osmeh, te zapali novu cigaretu.
Period u životu jedne žene. Ne mogu ti baš tačno reći kada počinje, kad se završava i koliko traje. Ali se da prepoznati. Video si je, prošao pored nje. Ne, nisi se okrenuo i zviznuo, ali si u trenutku zaboravio kuda ideš, šta radiš, zašto postojiš...
Njena fizička lepota ovde nije primarna. Ta žena jednostavno cveta u punom jeku i svesna je toga. Ima siguran hod i samopouzdanja na zajam. Ne govori mnogo, ali kaže puno. Zna šta želiš, čak i kada ti ne znaš šta osećaš.
A možda si je poznavao dok je još bila krhki mladar u džungli trnovitih ruža ili kasnije, kada je kao tek rascvetali pupoljak stidljivo promaljala svoju potencijalnu savršenost. Ili si je pak, posedovao kada je već bila precvetala, uzaludno prskajući usahlo stablo, dok lati neumitno opadaju, jedna po jedna. Možda je možeš prepoznati i kao sasušeno poljsko cveće bez mirisa, zagasitih boja, ali sa titrajem u očima, kao daleki svetionik blještavila kojim je nekada sjajila.
Ali ako si je ubrao u cvatu, dok je nesebično širila behar oko sebe, ako si bio izabrani srećnik kome je uzvratila emocije, baš tada, dok je cvetala... Pa čestitam, čoveče! Ti me razumeš.
