Kome danas treba ironija
Kad nam takva cijela istorija
Ironisat možeš samo sebe
A ostale baš boli za tebe
Viška sprdnje da oprostš rode
Kad nas Nemci u Evropu vode
Kad radikal napredno nam meće
Gde ćeš od tog ironije veće
No se mani ironije dete
I istupi iz kolone pete
Nađi ženu, opravi joj dete
I pomisli Ma jebi se svete
Čim izađeš iz društvenih mreža
Vratiće se tebi ravnoteža
Prošlost biće kleta ironija
A budućnos' stalna potencija
PONOĆNI DUELI
Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.
Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.
-Mirjana!
-Molim?
-Zažmuri.
-Neću.
-Ma zažmuri.
-Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu.
-Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene.
-Znam, zato se i plašim.
-Samo zažmuri!
-Dobro, evo, zažmurila sam.
-Ta-ta!
-Šta je to?
-Kako šta, pa karanfili!
-Karanfili?
-Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga...
-Zašto si ih kupio?
-Pa kupio mojoj dobroj i lepoj...
-Zašto?
-Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I...
-Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo?
-Pa ništa...
-Mihajlo!
-Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..?
-Nisi valjda, sunce ti jebem?!
-Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu.
-Nego?
-Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.
Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.
"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.
Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.
Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...
A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...
Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.
Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.
Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...
Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.
Balkanski endem. Pojam koji se opire svakom definisanju.
To je kad staviš goblen sa zarozanim detetom na španski zid, deset santima od lamperije.
To je kad staviš milje na svaki stočić, stolicu, preko televizora i uopšte, na sve što ima pogodnu horizontalnu površinu.
To je kad na televizor staviš uspomenu iz Jošaničke Banje, blagoslov vladike Nikolaja i plastičnu gondolu iz Trsta.
To je kad u regalu izložiš celu proizvodnu liniju "Kristala" - Zaječar, gostinske šoljice "od akropolja", Novi zavet, "Čujte, Srbi!" i knjige iz "Novosti".
To je kad nosiš "rebak" majicu, upasanu u farmerice sa kaišem zategnutim oko rebara.
To je kad znaš da je "italijanka" frizura koja ne izlazi iz mode.
To je kad voziš "golf 2" kao momak.
To je kad na njega staviš nalepnicu u obliku mrlje.
To je kad su ti Lidija Vukićević i Snežana Savić vrhunske pičke.
To je kad na devojci ne primećuješ adolescentske brkove.
To je kad ne primećuješ da ti devojka liči na Leonida Brežnjeva.
To je kad joj fali gornja leva jedinica.
To je kad je oženiš u mesnoj kancelariji, pa proslavite pod šatrom.
To je kad je u šatri iznad mladenaca toalet-papirom na tepihu ispisano: "SREĆNI MLADENCI".
To je kad sa šatre vise baloni i papirni ukrasi.
To je kad prodaš golfa i kupiš pasata lubeničara, audi jaje, opel kadet ili ford eskort jer si ženjen čovek.
To je kad sa ženom gledaš "Kursadžije" ili "Seljake" i kidaš se od smeha.
To je kad citiraš Krstića&sina, Topaloviće ili Radašina.
To je kad piješ pivo ispred prodavnice.
To je kad su ti sise prodavačice koje su se otegle do poda izuzetno uzbudljive.
To je kad te pale debele devojke.
To je kad se nalaktiš na šipku pored ortaka - majstora u autobusu, sve značajno šmekajući snaše.
To je kad svastiki pri pozdravu šeretski gurneš srednjak u šaku.
To je kad ti dođu kum i kuma "zdecama".
To je kad kukate na političku situaciju uz rakiju.
To je kad zaključite da "opljačkaše ovaj narod", da "nema narod para" i "da 'oće da se vrati socijalizam".
To je kad ustanovite da taj Zapad nema tog druženja i te zajebancije, živiš, radiš, a i samo radiš.
To je kad zaključite da nema bolje od Srbije.
Odakle Dove kupka na obodu tvoje tuš kabine nemaš pojma, ali dobro znaš da imaš sudar za 15 minuta i da ukoliko želiš da Boban bude uspešan rudar večeras, moraš se upristojiti.
Ostaješ pod tušem preko pola sata, ali ne zbog toga što nisi štrokavac čije bi telesne izlučevine pojele Horešijevu aparaturu za uzorkovanje, niti zbog toga što želiš da spereš duševne nemire mlazom vode, već zato što sve vreme imaš osećaj da se nisi dovoljno zaprao i da ti je koža još uvek isuviše masna, čak i za tvoje kriterijume. U tim trenucima se upoznaješ sa Dove efektom. Shvataš da ti koža nije masna, već hidrirana. Prvi put u životu izistinski razumeš pridev baršunast. Opet se opipavaš i ne veruješ kako za samo par minuta Dove od rendaljke za parmezan pravi guzu 12-ogodišnje devojčice. Jebao bi samog sebe, a to je priznaćete ne samo narcisoidno, već i pomalo pederski. Tad ti se kroz glavu vrzma misao da homoseksualci nisu pederi, već jednostavno gej. Da te neko upita kako se trenutno osećaš, kao iz topa bi mu odgovorio „Osećam se uglađeno.“.
- „...ja bih vam preporučila nešto iz Dove asortimana...Recimo novu kupku za...“
- „Uše spodobo! To svom sinu da daš, ščula! Meni daj koprivu...od šes litara...i da joj je isteko rok trajanja...“
Kod nas nekako,sve je teže postati alkoholičar, jer da bi u Srbiji bio alkoholičar moraš da se ne trezniš nedeljama, po nekoliko meseci. Što u Evropi smatraju alkoholičarom, to je kod nas običan vikendaš, ili rekreativni alkos.
No, najlakše ih je podeliti po tome kakvi su kad se napiju i po tome koliko često piju.
Prema ponašanju kad se napiju dele se na:
-Volim-vas-sve tip:
Lik koji kad popije ide od osobe do osobe, godine i pol nisu bitne, ionako tada sve voli, ljubi, grli. Često najbolji likovi na pijankama, zagrli te dva minuta ispriča ti kako te je oduvek gotivio al' kako nikad nije imao prave prilike da se druži sa tobom, ako si muško, ako si žensko, kako je zaljubljen u tebe, od pre jedno pet minuta, ili pačića, zavisi, uglavnom, kažeš mu da moraš da ideš i neće se naljutiti.
-Ajde-da-im-jebemo-mamu lik:
Čovek koji kad izađe negde sve ga smara, stoji kod stola pijan, manje od svih ostalih, ili mrtav pijan, ne postoji srednja faza kod ovakvih, brani ekipu, i drži stol da ne padne. Uvek nasrtljivi, najgori likovi za ''pravljenje krugova'', al' opet gotivni kad su sa tobom (nešto ih i ne volim kad su sa drugim ekipama, a ni oni mene).
-Je-l'-moguće-da-me-ostavila lik:
Lik koji uvek ima nekih emocionalnih problema, pa zato i pije sa vama, uvek mrtav pijan nađe da vam se jada, kad je vama do skakanja, njemu kreću prve suze i ''brate moj, jedino tebe volim, ne vredi sve su one kurve, brate moj, je l' možeš ti meni da veruješ da...''.. Jako dosadni likovi, trebali bi malo da se opuste,kad nađu devojku onda je super izlaziti sa njima, dok je nemaju, uvek tuguju za prošlom.
-Znam-daj-još-jedno lik:
Lik koga boli tuki za sve vaše probleme, za sva vaša dešavanja, uvek je tu sve da sasluša i da na kraju da jednostavan savet koji u principu tada i rešava sve probleme: ''znam brate, verujem ti,nego ae mi uzmemo po još jedno''.
-Smoriša:
Lik koji je inače zanimljiv, ali to veče, i pored svog tog alkohola jednostavno, nije u elementu, najbolje ga ostaviti po strani te večeri.
Po tome koliko često piju dele se na:
-Cirozaši
Obično su to oni ljudi koji ne izlaze iz flaše, socijalni slučajevi, koje uvek nađeš ispred prodavnice,koji ti ne traži 5 dinara zato što je gladan,nego što mu fali za Jelena ili Lava. Obično jako dobri, ali ih je život nekako izmučio pa sad utehu traže u flaši. Zabradatili, u nekoj staroj odeći, a higijena im je davno zaboravljeni prijatelj.
-Vikendaši:
Mi, obični smrtnici, koji pet dana uz obroke pijemo sokove, idemo na posao/ u školu i onda sa velikim entuzijazmom očekujemo taj dugo očekivani petak-subotu da se oduzmemo k'o vozačka dozvola.
-Alkoholičari u pokušaju:
Oni koji piju samo radnim danima a ne vikendom, jer su skontali da ih ima nekako više pa im je računica jednostavnija, viđaš ih stalno po nekim kafanama za zagrevanje petkom kad kreneš u grad, a ovim danima greju klupu ispred prodavnice,dobri stari likovi iz kraja.
-Alkosi u najavi,:
Oni koji na pauzi na poslu popiju po jednu, pa posle na kafe pauzi još po jednu, kad dođu kući jednu dve, ustvari kad god im se ukaže prilika. Obožavaju velika dešavanja tipa svadbe, ispraćaju.
-Dobro veče, momci,lepa muzika, kako vam se čini, vi nniste pozvani?
-Oo gazda sve je super,na nivou, ma ne znate vi nas, mi smo s mladine strane.
-Dečko ovo je ispraćaj.
Rečenica kojom se dočarava broj sponzora u karijeri uspešne sponzoruše.
Rukometni dresovi specifični su po tome što sadrže veliki broj reklama, a dokle to može da ide, pokazuje podatak da su reprezentativci Slovenije pre koju godinu imali čak dvadeset dve sličice na svojoj opremi. (oslanjam se na pamćenje za ovaj podatak, guglanje nije dalo rezultate)
- Brate, ko je ova? Aj me upoznaš.
- Iz kraja tu, mis male mature i velikih kola. Provela više vremena u džipovima nego Mirko Alvirović. Imala više sponzora na sebi nego Ceca Kitić na svim svojim dresovima zajedno. Jesam te odvratio od namere ili da ipak skupljamo pare da je pitaš je l' hoće na "Merak" s tobom?
