Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
dzedaj se vraca
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama.
Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše.
Zar hleb naš nasušni?
Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka.
Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci:
- Sinko, gre'ota je 'leba bacati.
Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo...
Tako to uređene države rade. Leba i igara.
''Oče naš...''
Taktika tuče u seoskoj kafani koja se koristi, ne da bi pobedio, jer to nije tvoja teritorija, a seljaci ne gube na njihovoj, nego taktika koja služi samo da minimalizujete štetu, a da opet uspete i da marnete kog seljaka, pre nego što pređu preko vas.
Najbolje ćete primeniti ovu taktiku ako vam je sto odmah do zida. Brzo ustajanje i postavljanje uza zid da vam ne mogu doći s' leđa je onda lako i brzo se uradi, a sto prepun flaša je na dohvat ruke za odbijanje prvog napada. Nemojte puno razdvojeni jedan od drugog da stojite. Naravno, seljaka je puno unutra pa ćete flašama samo na trenutak suzbiti invaziju.
Sledeće je prevrtanje stola, da makar malo dobijete na vremenu jer moraju onda da ga obilaze a formiraju se i pravci iz kojih dolaze tako da imate manje prostora da branite. Posle određenog vremena će uspeti da probiju jednu stranu i onda ste najebali ali seljaci vas neče baš urnisati jer oni poštuju ljude koji se brane.
Taktika je dobila ime po čuvenom načinu igre italijanskih fudbalera, koja se sastoji u čvrstoj odbrani i onda uguravanju nekog šupačkog gola iz kontre ili prekida.
Dobro, u tuči sa seljacima u njihovoj kafani nećete pobediti kao Italijani, ali garant ćete malo bolje proći sa katanaćom, nego ako se junački zaletite i raštrkate tako da mogu da vas biju sa svih strana.
Kolegijalna uteha medju električarima kad nekog drmne struja.
Jako stara srpska izreka koja svedoči da smo (iako neki tvrde suprotno) veoma odani svojim običajima i tradiciji. Viševekovna sklonost naših ljudi ka neobičnom ponašanju na svadbama nije promakla oštrom oku posmatrača koji je ovu pojavu prvi opisao. Van konteksta svadbe ovo pitanje se postavlja osobi koja zaboravlja suštinski bitne stvari i daje prednost nebitnim detaljima. Detaljno objašnjenje je u daljem tekstu.
Bez obzira na pol i godine, svadbe u Srba izazivaju posebno raspoloženje. Neki to povezuju sa alkoholom, ali alkohol je u ovoj situaciji samo katalizator, on utiče samo na brzinu, ali ne i na tok reakcije. Naime, iako je neko svadbu okarakterisao kao situaciju "svi idu, jedan jebe", činjenice govore u prilog tome da se na svadbama najviše seksa dogodi onima koji nisu mladenci. Ženski deo populacije u ovom fenomenu igra navažniju ulogu. Scenario je sledeći:
1) One starije, uglavnom udate, u prisustvu mlade u belom dolaze u posebno duševno stanje, gde se mešaju zavist (jer je mlada lepša,mlađa,u centru pažnje....) i neodoljivi osećaj prolaznosti života.
2) Mlađe i neudate u prisustvu mlade u belom dolaze u posebno duševno stanje gde se mešaju zavist (zašto ona da se uda pre mene, kurva jedna belosvetska....) i neodoljivi osećaj prolaznosti života.
Uz alkohol ili bez njega, pre ili kasnije, jedan broj žena počinje da pokazuje povećano interesovanje za suprotni pol. Način ispoljavanja zainteresovanosti je različit, od trivijalnog gaženja ispod stola, do orjentalinih plesova (čitaj trbušni ples na stolu tik uz pečenje). Neki kažu da to korelira sa stepenom alkoholisanosti partnera, ukoliko je dama udata.Muški deo populacije uz jako malo truda ili gotovo bez njega se može ogrebati za snošaj na brzaka.
Dakle, nije bitno kako izgledate, koja auto vozite,koje odelo nosite, kad je ova situacija u pitanju, najvažnije je da stojko bude krut onda kad zatreba.
I što je najvažnije, nije samo vreme potvrdilo tačnost ovih tvrdnji!
