Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći. U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo. - Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio? - Bez mene kume. Odlazim. - Gde? - Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim. - Kakav Frankfurt, koji ti je? - Moram. - Dobro, i kad se vraćaš? - Ako Bog da, nikad. - E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom. - Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više. - E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više. - Nemoj kume, ne treba. - Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje. Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat. Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet. Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje. Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima. Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim". Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc. Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve. Samo da prodje.
12. februar Scena 1: Mladi kapetan Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije, romske nacionalnosti (u daljem tekstu kapetan Romo) budi se iz sna u porodičnoj kući u Kraljevu. Romo izlazi na ulicu da baci đubre, prolazi pored uspaničenih komšija i vraća se u kuću. Tek slučajno bacivši pogled kroz prozor primećuje ogroman vanzemaljski brod iznad rodnog grada.
Scena 2: Opšta uzbuna na aerodromu Lađevci. Piloti 241. eksadrile „Tigrovi“ trče preko piste ka svojim Orlovima.
Scena 3: Kraljevo u plamenu. Na razarajući napad vanzemaljaca nadovezuje se zemljotres koji uništava ono što je preostalo od grada.
Scena 4: Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se ukrcava u „Land force one“ (MKŠK-a broj 1) i upućuje na tajno komandno mesto u Žarkovu, Ratka Resanovića 1.
13. februar
Scena 5: Vazdušna bitka između Kraljeva i Kragujevca. Napad 101. i 241. eskadrile ne daje rezultate. Vanzemaljski brod je neranjiv zbog energetskog štita, srpski avioni bivaju oboreni. Ostatak Vitezova i Tigrova se povlači ka Batajnici.
Scena 6: Kapetan Romo obara vanzemaljsku borbenu letelecu u besomučnoj jurnjavi kroz kanjon reke Uvac, ali pri tome i njegov orao biva uništen. Kapetan Romo se padobranom spušta kraj vanzemaljca koga linčuje lokalno stanovništvo sa vilama i motikama.
Scena 7: SAD pozivaju obe strane da se suzdrže od prekomerne upotrebe sile.
Scena 8: Žene u crnom organizuju protest na Terazijama zbog ratnog zločina nad zarobljenim vanzemaljcem.
Scena 9: Kragujevac u plamenu. Fijat napušta Srbiju i pored obećanja minista Dinkića da će dobiti dodatne subvencije.
Scena 10: Vrhovni komandant Nikolić proglašava opštu mobilizaciju. 50 000 vojnika i 700 000 pripadnika civilne zaštite spremaju odbranu Beograda.
14. februar Scena 11: Veliki svemirski brod se primiče Kosmaju. Raketne jedinice i protivgradna zaštita pokušavaju da uspore napredovanje vanzemaljskog broda.
Scena 12: Savetovanje vodećih političara na tajnom komandnom mestu predsednika Nikolića. Aleksandar Vučić predlaže hapšenje najbogatijih građana da bi se umirila javnost. Ivica Dačić pristaje na rekonstrukciju Vlade. Vojislav Koštunica predlaže skupštinsku rezoluciju o „NLO agresiji u funkciji nezavisnog Kosova“. Čedomir Jovanović tvrdi da je napad vanzemaljaca posledica promašene politike iz devedesetih i traži da se prizna realnost. Jovanović napušta sastanak i prelazi na stranu vanzemaljaca.
Scena 13: Kapetan Romo od predsednika Nikolića i ministra odbrane Vučića dobija zadatak da zarazi svemirski brod najnovijim virusom, koji je razradilo 1000 domaćih stručnjaka iz IT centra kod Leskovca (zajednički projekat Srbije i Ujedinjenih arapskih emirata).
15. februar Sretenje Scena 14: Kapetan Romo u zarobljenom vanzemaljskom lovcu stiže na bazni brod u orbiti Zemlje. Prenosi virus i postavlja eksplozivnu napravu (šestomesečna proizvodnja Krušika iz Valjeva). Dok se svemirski brod raspada u eksploziji kapetan Romo uspeva da se domogne Srbije i sleće na niški aerodrom.
Scena 15: Uzleće celokupna srpska avijacija. Jedinim preostalim Migom-29 pilotira predsednik Nikolić. Prate ga preživeli migovi 21, orlovi, helikopterske jedinice kao i avioni za zaprašivanje komaraca. Lasta 95 pada pri uzletanju.
Scena 16: Bitka u vazduhu. Stotine vanzemaljskih lovaca, sada bez energetske zaštite bori se protiv srpskog vazduhoplovstva.
Scena 17: Predsednik Nikolić lansira raketu koja pogaća ulaz u vanzemaljski brod. Eksplozija. Delovi agresorskog broda padaju na Rušanj.
Scena 18: Predsednik Nikolić u kokpitu Miga-29. Suza mu kreće iz oka dok okreće avion na desnu stranu. U krupnom kadru ostaje Takovski krst na levom krilu.
Pitanje koje uglavnom inicira brakorazvodnu parnicu. Ne postavlja se u klinačkoj ili neobaveznoj vezi. Ne, ovo je pitanje koje stavlja prst na čelo i podstiče razmišljanja tipa: ''Šta radim ja u ovom braku?'' i ''Kako smo uopšte stigli do ovde?''. Pazi, dao si sve od sebe da bi bio dobar muž i stub porodice: nisi izlazio sa ortacima, prljave čarape si uredno odlagao u veš za pranje, dizao si dasku pri mokrenju kad god si imao vremena, izuvao si se već ispred ulaznih vrata, ne pamtiš kad si se zadnji put pošteno napio, majstor ti nije ušao u kuću godinama jer sve sam popravljaš, kusao si njene obroke koji su više ličili na pomije, radio domaći sa decom i razvozio ih po treninzima i probama, uspevao da celu porodicu odvedeš na more, a klince pošalješ sa školom na Kopaonik svake godine, trpeo njene roditelje i rođake iako 'dva ste sveta različita'... Ortaci te javno prozivaju da si papučar, dok se ti mud(r)o smeškaš i govoriš da je brak odricanje, fleksibilnost, ravnopravnost, prilagođavanje i razumevanje na više nivoa, alo!
A za sve to vreme si slušao jedno te isto: kako ona nije ničiji rob da samo pere, pegla, kuva i čisti, ako ti nešto ne valja da se obratiš mami, pa ne može ti ona biti i majka, i žena, i domaćica, i kurva, i prijatelj, i roditelj tvoje dece u isto vreme! Kad si mislio da popraviš onaj šteker u špajzu, zašto samo vi vozite poluraspadnut auto i znaš li ti da se njoj plače kad otvori orman i pogleda njenu garderobu? I da li vidiš svoj pivski stomak, i kako možeš da spavaš popodne, i kako ti ne dosade tolike utakmice, i znaš li koliko hrčeš i kakve gasove ispuštaš noću, pa njoj treba dati benificirani bračni staž!
I sećaš li se da je ona ostavila perspektivnog tipa, danas primarijusa i direktora Ortopedske klinike na Banjici, zbog tebe, klošara sa Mašinstva? I kako su njoj lepo govorili i majka i otac, da ti nisi prilika za nju, i da su deca povukla velike uši na tvoju familiju, i kako postaješ isti svoj otac, zadrigli, flegmatični starac bez igde ičega. I kako ona ne može više, ne zna kako je ni do sada izdržavala, kad su joj sve drugarice godinama govorile da treba da ostavi skota i počne svoj život ispočetka, pa nije ona toliko matora, samo da se malo dotegne i dotera, izgledaće bolje nego većina tinejdžerki, pa ona već ima važeći indeks i data 2 i po ispita na Ekonomskom, kada si se pojavio ti i uništio njenu svetlu budućnost. Ali neka, nije sve gotovo, ona to može, samo da nije dece, ali šta fali, nije kasno ni za karijeru, pa onaj tatin mladi kolega prosto traži nekoga sa njenim karakteristikama, poslovnim naravno...
"You can have anything you want You can drift, you can dream, even walk on water Anything you want
You can own everything you see Sell your soul for complete control Is that really what you need
You can lose yourself this night See inside there is nothing to hide Turn and face the light
Sleng za neki kurac koji smo, eto, imenovali, iako blagog pojma nemamo šta je. Avaj, to nas ne sprečava da se zbog istog tog kurca odreknemo uživanja, ljubavi, seksa, poroka, ama u stanju smo da se samouništimo zbog potpune nepoznanice. Ljudi su stvarno čudna sorta.
''Odlazim. Obožavam da ti se predajem pohotno, ni sa kim mi nije tako lepo kao sa tobom, smejem se sa tobom kao luda, ali...ti si tek fićfirić, nestabilni muzičar, nestalan, bez primanja, ja s tobom nemam budućnost.'' ''Šta je to budućnost? Ima neko ko je drži u džepu?'' ''Budućnost, to je...to je budućnost...kao sigurna budućnost, neko ko može da ti pruži, znaš...budućnost?'' ''A je l' poznaješ ti tog veleposednika budućnosti?'' ''Ama, čoveče, ti mene ovde zajebavaš, a ja ti pričam o budućnosti, o planiranju, o izgradnji budućnosti, mora da se misli na budućnost.'' ''Misli, misli o budućnosti. Najbolje odi na groblje da razmisliš o budućnosti, to je jedina sigurna budućnost za koju ja znam. I ovaj propali muzičar, i tvoj veleposednik iz snova, i ti, i svi mi sa i bez budućnosti, završićemo na istom mestu. Razmisli tamo za čim više žališ, za mnom, koji te obasipao ovim beznačajnim trenucima, ili za budućnošću koja ti je potpuno nepoznata.''
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Prednost koju imaju bogataši, a koja se najbolje vidi kada bogataš ide preko reda, zaobilazi golje koji psuju, u sebi naravno, da ne bi najebali...
28.6.1389. Nema ker za šta da te ujede. Imaš ženu i troje sitne dece, posla nema, ali zato je tu rat u koji ideš sa minimalnom obukom. Normalno, stave te u prve borbene redove. Vidiš oko Turke na konjima koji se zaleću, jedan se baš na tebe namerio, vidiš sablju kako ide prema tvojoj glavi... Sledeća slika je Sv. Petar koji pravi kajganu 10.4.1945 Nema ker za šta da te ujede. Imaš ženu i troje sitne dece, posla nema, ali zato je tu rat u koji ideš sa minimalnom obukom. Stižu aberi da je rat skoro gotov, samo još taj sremski front i to je to... Ne jedeš ništa, sediš u rovu po ceo dan, a drug Pera ti kaže: 'Ajde, Milenko, proviri iznad rova 'leba ti, 'uvati me išijas... Sledeća slika je Sveti Petar koji hasa onu kajganu i lik u verižnjači koji sedi pored njega sa glavom u rukama... 16.8.2010 Ima ker za šta da te ujede. Imaš 90 godina, pun si kao brod, imaš hepatitis abecedu, ležiš u krevetu pored tri sisate plavuše...Odjednom, hvata te kašalj... Sledeća slika je Sveti Petar koji završava kajganu i dvojica likova pored njega, jedan u prljavom kaputu, a drugi u još prljavijem oklopu, koja igraju skok šut sa onom glavom...Sveti Petar se malo iznenadi, stavi tanjir u sudoperu, obriše ruke o oreol i kaže...Ah gospodine, dobar dan, prođite ovamo...Samo vi momci sačekajte, brzo ćemo mi...
