Čuda od dece.Ni multipraktik koji vrši čak 25 operacija, ne može da im parira. Oni blistaju na studijama , pucaju 10-ke na sve strane , i to , ključna reč "u roku" , a pritom , ta ista deca zarađuju sama za život , ne čekaju milostinju roditelja , kao pojedinci. Za njih su kućni poslovi svakodnevica.... oni kuvaju,peru,čiste,peglaju...oni su mašine.Njihova soba odiše svežinom poljskog cveća sa finesama lavande , gde zidovi samo što nisu , nekim čudom , počeli da žubore , a vesele ptičice melodično zacvrkutale na lusteru , ni nalik nečijem smetlištu , gde je prašina uzorpirala i izvršila agresiju nad kevinim nameštajem.Treba napomenuti razne pohvale i priznanja sa raznih kurseva ,seminara , pohvalnice za položene razrede sa svim peticama(I-VIII) , vukove diplome i mnogo što šta.No i keva nije mogla sve da popamti , ovo joj je bilo isuviše dovoljno da shvati kakvog idiota i neradnika ima kod kuće , "koji čeka da mu sve padne s' neba"!
Sofer88
Rečenica kojom "seme očevo, ljubi ga ćale", pokušava da se poistoveti sa drugim mladim čovekom, koji krv svoju piša u izrabljivačkoj privatnoj firmi. Cilj ove izjave je da izjednači unakažena leđa, koja su usled fizikalije na suncu poprimila boju zastave Saveza Komunista Jugoslavije, sa zavrtanjem martinija, od strane tatice, u taticinoj kafani.
Ime tatino se navuklo na kocku, počelo da vari, ili se svakodnevno izležavalo na kauču, gledajući program pornićarske televizije, sa daljinskim pri ruci i svap dugmetom podešenim na "Diskaveri", preventive radi, jer možda upadne neko u sobu. Ne može više tako, mora da se zna red. Sad će njegov stari da mu pokaže da život nije igra, ubaciće ga u svoju firmu. Da se radi, bre! Dosta je bilo džabalebarenja i sviranja kurcu. Sina očekuje naporan posao. Ako je ćaća ugostitelj, biće da se ždere i pije. U pauzama između lađenja muda, psovaće se keva radnicima. Mora da se razvije taj stav gazde. Da se zna kome će to sutra da ostane. Ako ćale drži knjigovodstvenu firmu, eto prilike da se obrnu sve verzije Super Marija. Ako ćale drži auto servis, tu je uvek neka kabina kamiona sa dvadeset godina starim posterom Ćićoline u njoj. Drkenzi do dvanaest, pa kući. Žao je ćaletu, da mu se sin maltretira po najvećoj vrućini.
Ćale ponosan jer mu sin "radi", dodeljuje bonus na platu. Valja se, prvi je pos'o. Sada će moći da se pohvali, jer je iz svog aspekta, već prekaljeni biznismen. Okruženje ga više neće gledati kao lenju, razmaženu mrcinu. Otvara mu se mogućnost uključivanja u razgovore o poslu, gde će mu se izjave svoditi na: " E 'naš kak'a je ćaletova sekretarica? Strug'o bi joj kitom pičić, k'o stolar šmirglom staru drvenariju." Njegov posao je najzajebaniji, i mnogo komplikovaniji od poslova ostalih, koji na svom radnom mestu zaista RADE.
Marko: 'De si Pero? Izgledaš k'o da si se sa debelom Božen u istoj kadi kupao. Šta ti je?
Pera: Ćuti, riknuo sam. Došlo nam šest šlepera tajlandske tunjevine. Onda vuci dotrajali krompir, bazdi k'o ciganska četvrt u Bukureštu. Išli smo posle u razvoz, i ja ti tu ispustim džak uvoznog, kazahstanskog pasulja niz stepenice. Pocepa se džak, rekli su da će mi odbiti od plate.
Marko: Znam kako ti je. Radim kod ćaleta. Danas sam morao da teglim štampač, od parkinga do kancelarije na drugom spratu, a nije radio lift.
Situacija koja pokazuje da su diploma mastera i magistra na tržištu rada podjednako vredne, jer i jedan i drugi mogu da pretovare džak od 50 kilograma istom brzinom.
Autobus za pedeset ljudi ili sto Beograđana.
Jedinstvena funkcionalnost vozila marke Zastava.
Stvar koja bi morala ( ako već nije ) da se nađe na platnom spisku proizvođača alkoholnih pića. U ogromnoj meri pospešuje potrošnju alkohola i nagon ka samoupropašćenju.
Pravo je čudo da uopšte i mogu da vidim tastaturu, a pronalaženje adekvatnih slova i njihovo smeštanje na odgovarajuća mesta se graniči sa pronalaskom Atlantide, otkrivanjem leka za AIDS i regulisanjem gladi u svetu u istom danu.
Želeo bih da znate, bio sam potpuni laik za te stvari. Tu i tamo sam se ljubakao sa nekoliko devojaka, ali nisam išao dalje. Bilo mi je tada 14 godina. Uglavnom moje jedine dve ozbiljnije ljubavi u to vreme su bile Mina Lazarević i Monika Poter, možda ste je zapazili u nekom filmu, ima zelene oči i slatko prćast nosić.
A onda se desilo. Morao sam tog jutra po neki flet kabl, pa sam hvatao prvu šesticu do grada. I umalo umro. Nosila je somotne pantalone. Voleo bih da ste je mogli videti tad. Razumeću ako se zanimate za njen izgled. Mogu vam reći da je bila lepa. Neobično lepa. Toliko lepa da sam čvrsto bio uveren u dve stvari. Sigurno je da nikad ne bi prošla kao manekenka, nije bila preterano visoka. I da su male šanse da pozira za kalendare. Znate, ako bi joj dodelili na primer februar, onda bi taj mesec imao 365 umesto 28 dana. I to bi bio problem.
Ovde bih se vratio na deo kada sam je ugledao. Iz nekog razloga sam ubedio sebe da se zove Jovana i da je sestra mog ortaka. Pogrešio sam. Bila je suviše lepa da bi se zvala Jovana i nije imala veze sa mojim ortakom. Što je bilo dobro po mene, jer bih u suprotnom morao napustiti zemlju. Bio je malo prek. Naravno sve sam ja to doznao kasnije. U tom trenutku sam jedino želeo uskliknuti:
-Hej, somotne pantalone.
Mada nisam. Ali sam joj napisao pesmu. Išla je nešto:"Zbog tebe bih vampira na krst stavio i ribu u vodi udavio". Verovao sam da je to opaka stvar. Nije delila moje ubeđenje. Rekla je da sam seljak. Sad, da je htela da priča sa mnom, ne bi mi to teško palo, ali nije. Bio sam ubeđen da se samo pravi, ali moram vam priznati da je bila istrajna u glumi.
Onda je otišla. Znate, tad je rekla da joj je žao što ide. I to je najbliže što sam joj prišao. Od tada su prošle godine. I moram vam priznati, nikad nisam imao devojku sa somotnim pantalonama. Sve mi to pomalo nedostaje. Sutra bih i sam trebao da se vratim studijama, mada nemam neku želju.
Ako je vidite kako šeta Terazijama, recite joj da još nisam napisao bolju stvar. Prepoznaćete je lako. Pored nenormalno tužnog osmeha, ima običaj da vrti levi dlan. Provalio sam tajnu, tako okreće tuđe svetove. Pa recite joj to, ili još bolje, nemojte joj ništa reći. Ali mi javite da je dobro. Obavezno.
Likovi koji su imali najgore kamione na svijetu, ali su bili najjači.
Merna jedinica za količinu.
Eh da mi je sad jedan kamion čokolade...
Prva jutarnja rakija
Aj, pomozi bože!
Onaj komad kajmaka, u obliku lopte, koji se meće na slavski oval kao ukras.
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
