Poruka iz bus plus automata koja baca prestupnika pod reflektor srama. Kada se začuje, nema te glave u autobusu koja se neće okrenuti da vidi kakav je to šljam i bednik nelegalno u vozilu. Ne samo što nema mesečnu kartu, nego đubre ne prati koliko mu je ostalo na dopunskoj kartici.
''Nemate dovoljno kredita'' Polugluvi deda se trže, trudnica prekida telefonski razgovor. Ko to ugrožava pošten svet? On kao slučajno probao praznu karticu, ima ih više, pa pomešao. proba drugu ''Nemate dovoljno kredita'' panika ''Ma sigurno je ova treća hehe'' ''AKTIVACIJA LASERSKOG DEZINTEGRATORA ZA 3,2,1''
Hladan beše jesenji dan 90 i neke godine, sedimo kraj šporeta deda i ja i deljemo šunku, ren, baren krompir i mladi sir. Baba ispekla pogaču. Svakom po jednu... I tako ti se ja i deda prejedemo. Ja sam malo više pojeo od njega, al mlađi sam, pa sam bolje podneo prežderavanje. Deda je opleo celu zadnju šunku, par kila krompira, punu kačicu mladog sira i dve tegle rena. I od moje pogače je malo štrpnuo. Međutim, mislim da je njega sjebalo to što je posle svega toga pojeo dva parčeta baklave. De bre toliko slatko na prazan želudac? I zapeko deda, naduvo se ko žabac, ne može da bekne, a ja skapiram da ga moram odvesti u bolnicu ili je gotov. Otkotrljam dedu do auta, zovem dvojicu komšija da ga ubacimo, i pravac za grad. U bolnici ga prime preko reda, jer su svatili da je hitan slučaj, i reše da ga odmah operišu. Jedino se tako mogla izvaditi sva ona hrana što je zapekla u dedinim crevima. Kakvi crni laksativi, klizme i ostale papazjanije? Samo nož tu pomaže! Mene puste da kroz one okrugle prozorčiće pratim tok operacije. Znali su koliko volim mog đedusinu... Uspavaju oni dedu, raspore ga ko svinjče, i krenu da vade organe. Naređali činije oko stola i slažu ih. U jednu pluća, u drugu bubrege, u treću jetru, pa u neku veliku kadicu creva i želudac. Ja se mislim lep te jebo, ko će sve to da vrati unutra? Al doktori su to, znaju šta rade, valjda... U tom momentu ulazi u salu Steva portir i dere se ''*Eno dole sindikalci pišu krompir, tovne piliće i turšiju! Na 12 rata jebote*!'' Dva doktora, tri pomoćnika, anesteziolog i dve sestre, odjuriše u prizemlje ko opareni, a deda mi ostao onako rasčerečen na stolu. Gledam ja kroz one prozorčiće i neka me ledena jeza prođe. Ostavili su otvoren prozor, a na prozoru se pojavi ogroman gavran. Sleteo na okapnicu ko Boing, i upiljio u dedinu džigericu. Ja da uletim u salu da ga oteram, kad ovi što odoše sve pozaključavali. Stanem ja da se dernjam, da dozivam u pomoć, al nigde žive duše. Svi kod sindikalaca, a na spratu deda i ja sami. Lupam je na prozorče, šutiram vrata, molim se bogu, al gavran neumoljivo ide prema činiji sa dedinom jetrom. Panika me obuzela, i strah, od nemoći me spopao bes, al gavran korak po korak, sve bliže svom obroku. Kad je već otvorio kljun i krenuo da ga zabode u dedinu džigu, a ja nemoćno ronio suze, deda otvori jedno oko, pridigne malo sedu glavu i procedi kroz zube ''Iiiiiiiš tamo živino''!!!
Kada biste samleli u prah nadrkanu nevladinu organizaciju punu ružnih i debelih žena koje seru o ljudskim pravima po ceo dan i kamče pare od države i/ili raznoraznih lobija, i ispekli rečenicu od toga, dobili biste ovaj trijumfalni zaključak koji se odnosi na jebeno sve što iole može izazvati nalet kukanja, cviljenja i opštenarodne teatralne bogomolje.
Toliko je retko opravdan da čak i tada deluje debilno.
-Devojko! DEVOJKO! BOLjE DA ŠETAŠ DETE NEGO TU DžUKELU! -Puši pičku i gledaj svoja posla! -PUŠILA TI ZEMLjA SVEĆU BITANGO! TO JE BRE UPROPASTILO OVAJ NAROD!
------
-Zašto ste letvom prosuli mozak svom unuku? -Pričao je vazdan sa kompjutorom, niko da mi poveruje da je poludeo, pomoći mu jadnom nije bilo...Ti kompjutori, to je ono što je upropastilo ovaj narod...
- 'De ćeš, prijatelju? - Ma, ne pitaj me ništa. Do opštine. Moram da izvadim neka uverenja. - E, nemoj da žuriš, na pauzi su. - Otkud znaš? - Vidim oblak dima tamo kod ulaza, znači da su svi izašli da pripale po jednu.
Sudeći po reklamama, izuzetno jaka psihoaktivna supstanca. U kontaktu sa decom izaziva realistične psihofizičke halucinacije cvetnih livada, snežnih dolina i mirisnih polja, nakon kojih nastupa omamljivanje praćeno teškim snom...
Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
Augmentativ crkvenog blagoslova, koji sveštenici koriste umesto svetovnog " Taj rad! " .
- Brate Arsenije, znaš da sam juče kompletnu liturgiju odradio iz pogrešne knjige, jer sam ovu zaboravio, a na kraju nikad veće donacije? - Alelujčina, brate Makarije, A LE LUJ ČI NA!
Ime kojim se Neša Galija predstavlja kad ide uveče među pičke. U šuškavcu. Preko dana snima vokalno-instrumentalne solo i refren deonice, bavi se ženom i sitnim decama, jede pečen krompir sa kajmakom, al kad se pojavi u klubu tamo oko ponoći sa svojim pajtosima, u samom jeku ekstatične žuraje, svaka pička ovlaži i šutira se u dupe od uzbuđenja. Šone kad se namerači, ne možeš da ga odbiješ, pa nek si i Slavica Đukić Dejanović.
-Ćao, mačko, ja sam Šone Lijaga, al pošto si tako mazna i avionski skladna, možeš da me zoveš i Šone Lijaga. Neću mnogo da te brstim, nego popij to govno, pa se uputi k mojemu spačeku kabriju.
Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas. Oni su Drugi. Oni nisu vi.
Ne diraj tu princes krofnu!!! MOJE! Šta! Samo ovoliko soka ostalo!? U majke im ga željne. One kiflice što su mirisale da ti suze pođu od miline...otišle. Eee! majko de će ti duša!? Vidi, vidi ovaj ostavio pola parčeta torte! MOJEEEee!!!
