Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda? -Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam! -Heh. Imate li neki hobi možda? -Da. Pišem pripovetke i crtice. -Uuu. Baš lepo. -I pravim lampe od papira! -Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni? -Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako. -Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M? -U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe? -Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate! -Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t -Sledeći! -Čьto?
Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.
Žare i Goci okupili društvo ispred pilane, tu su i zvučnici sa Alpina pojačalom, toči se rakija i mezi se. Kreće i pesma : -Malo Slađa malo Zorka... (ubacuje se troldžija) -Malo sise i pičoka, pojebe se više koja eto đe je snaga moja!
Gosti se krste i levom i desnom, prelazi se na sledeću pesmu.
-Milice kćeri tatino zlato... (troldžija mu dao po spemu) -Tebe bi čiko za sisu vato!
U tom trenutku gasi se pojačalo, a pale se pijani Krajišnici sa arsenalom koji su preneli preko granice još devedest pete. Epilog priče je par stotina hitaca, šumski požar i krivična prijava protiv NN počinioca.
Balkanski endem. Pojam koji se opire svakom definisanju.
To je kad staviš goblen sa zarozanim detetom na španski zid, deset santima od lamperije. To je kad staviš milje na svaki stočić, stolicu, preko televizora i uopšte, na sve što ima pogodnu horizontalnu površinu. To je kad na televizor staviš uspomenu iz Jošaničke Banje, blagoslov vladike Nikolaja i plastičnu gondolu iz Trsta. To je kad u regalu izložiš celu proizvodnu liniju "Kristala" - Zaječar, gostinske šoljice "od akropolja", Novi zavet, "Čujte, Srbi!" i knjige iz "Novosti". To je kad nosiš "rebak" majicu, upasanu u farmerice sa kaišem zategnutim oko rebara. To je kad znaš da je "italijanka" frizura koja ne izlazi iz mode. To je kad voziš "golf 2" kao momak. To je kad na njega staviš nalepnicu u obliku mrlje. To je kad su ti Lidija Vukićević i Snežana Savić vrhunske pičke. To je kad na devojci ne primećuješ adolescentske brkove. To je kad ne primećuješ da ti devojka liči na Leonida Brežnjeva. To je kad joj fali gornja leva jedinica. To je kad je oženiš u mesnoj kancelariji, pa proslavite pod šatrom. To je kad je u šatri iznad mladenaca toalet-papirom na tepihu ispisano: "SREĆNI MLADENCI". To je kad sa šatre vise baloni i papirni ukrasi. To je kad prodaš golfa i kupiš pasata lubeničara, audi jaje, opel kadet ili ford eskort jer si ženjen čovek. To je kad sa ženom gledaš "Kursadžije" ili "Seljake" i kidaš se od smeha. To je kad citiraš Krstića&sina, Topaloviće ili Radašina. To je kad piješ pivo ispred prodavnice. To je kad su ti sise prodavačice koje su se otegle do poda izuzetno uzbudljive. To je kad te pale debele devojke. To je kad se nalaktiš na šipku pored ortaka - majstora u autobusu, sve značajno šmekajući snaše. To je kad svastiki pri pozdravu šeretski gurneš srednjak u šaku. To je kad ti dođu kum i kuma "zdecama". To je kad kukate na političku situaciju uz rakiju. To je kad zaključite da "opljačkaše ovaj narod", da "nema narod para" i "da 'oće da se vrati socijalizam". To je kad ustanovite da taj Zapad nema tog druženja i te zajebancije, živiš, radiš, a i samo radiš. To je kad zaključite da nema bolje od Srbije.
Iskustvo pri kome se stvara fenomen mešanja čula, a različiti nadražaji se stapaju u jedan kognitivni doživljaj, izazivajući raznovrsne asocijacije i halucinacije.
To znači da ste uspeli u životu. Prešli ste u privatno preduzetništvo sa stalnim izvorom prihoda. Niste čekali da vam nešto padne s' neba, već ste sami uzeli stvar u svoje ruke kako bi sebi i svojoj porodici nešto obezbedili i iščupali se iz bede.
- Je li b'e, Mico, ava kari. Šta radi onaj tvoj muž Rama u Italiju? Kako mu ide? - Fala, komšijo, šukar, otvorio bumtik tamo. - Svaki ćast, šukar, šukar, za tako kratko vreme da ode iz našu Liciku i već tako... Kako uspeo? - Sa pajser. Nego, majke mu ga Ciganjske, usnimilo ga ono čudo k'o u Veliki brat, pa ga sad juru oni karabumnjeri Talijanski, 'oće da ga 'apsu! - Pu, majku gim džandarsku, koske gim mrtve, ne mož' pošteno ni da zaradiš, a da te ne juru!
Svijetlo oružje za diskusiju Izabranih koje garantuje suverenu dominaciju nezavisno od oblasti o kojoj se raspravlja. Glasna, ali neočekivana esencija pobede koja izranja iz ovog uzvika deluje jednosmnerno, jednom i za svagda pokopavajući sagovornika zajedno sa svim njegovim argumentima.
Zasluženo kao mit prepričavan od davnina, ovaj Retkima dostupan maherski potez drevnih besednika još nije dobio validan protivargument u modernoj retorici.
U kantici na koju slučajno nabasate ćete možda naći kupus, pršutu, groždje, masline, kikiriki, keks, integralne grisine, leglo mrava, dedin trofejni pištolj, bratov štek kondoma, blago drevnih Maja.... Ali nikad, NIKAD nećete naći sam Eurokrem.
