Babin trip. Poruke prekora, upozorenja, hvaljenje, a nekad i reči koje podsećaju na konvezaciju između babe i TV-a, kojima baba telepatski želi da pomogne svojim junacima.
TV: Špica za seriju: MI amoooooooooor oooooooooooooooo joooooooooo te amooooooooooo mi amoooooooooooor! Baba: Čekaj! Ne počinji! Nisam pojačala!
TV: Romario ulazi u sobu, Hose Migel de La Korunja stoji iza zavese čeka ga nožem. Baba: Pazi Romario! Čeka te nožom! Okreni se! Joo, kuku ostade Miranda udovica!
TV: Rombrerija: "Ali ja ga volim majko, svi srcem, svom dušom, nije greh ako sam mu se podala"! Baba: Vara te bre gusko jedna s' onom profuknjačom Esprantiosom! O ćurko!
TV: Dobro veče poštovani gledaoci ja sam Nataša Jeremić, a vi gledati drugi dnevnik RTS-a. Baba: Dobro veče.
Naziv za glomazan mobilni. U početku su svi bili tarabe i ličili su na malo veći voki-toki. I dan danas ih vidimo kod nekih matoraca, jer su im uvaljeni od strane dece i unuka.
Razgovor sa početka dvehiljaditih:
- E, vidi što sam kupio Alkatel. - Za tu tarabu ti treba oružni list. Možeš čoveka time da ubiješ.
S jedne strane pozira učitelj, odnosno učiteljica. S druge strane, radi ravnoteže, obično stoji najmasivnija devojčica u odeljenju, a svako odeljenje ima bar po jednu bucku. Glavna faca u odeljenju baca hejt pravo iz sredine gde se grli sa svojim vernim drugarima. Pola devojčica nosi haljinice na kojima se čitaju kompleksi njihovih majki. Mali štrebos stoji kao da čeka da bude streljan i ne grli se ni sa kim. Ganci najčešće stoji/stoje skroz levo ili desno, što je način da se pokaže njihova izopštenost iz društva. Neki od onih najsitnijih su se lepo obukli za ovaj svečani trenutak, ali džabe kad im se na fotki vidi samo pola glave. Neki spavaju, neki se glupo keze, neki čačkaju nos, neke danas ne bi nikad prepoznao, a neki su isti. Sve u svemu, ovakva slika te uvek podseti na klinačke zezancije i kako je dobro bilo kad ni o čemu nisi morao da brineš.
Skup radnji koje počinju da se vrše od prvog dana rođenja muškog potomka, kako bi se što više smanjile šanse da dotični pređe na tamnu stranu.
- Vidi ga ovaj peško. Vidi ga. Paradu hoće. E pa nema parade. Ja ću prvi ići da ga gađam kamenom, mamu li mu pedersku jebem. - Ma daj bre iskuliraj. Živi i pusti druge da žive. I to je nečije dete. Pa evo, čisto hipotetički, zamisli dođe ti sutra sin kući i kaže da je gej. To može da se desi, s obzirom na ovu surovu medijsku kampanju koju furaju. - Ko bre da bude gej? Moj sin? Ti si lud. Pa neću ja da pustim tek tako da on odrasta, pa šta ispadne, ispadne. Ja već imam akcioni plan kako da šanse za to pretvorim u gotovo ništavne. - A koji je to plan, majke ti. - Prvo ime. Vukašin. Čvrsto. Jako. Srpsko ime bre. Ne Predrag, Miodrag i bilo šta sa drag. Ne Danijel, Sergej i tako to. Pa jesi ikada čuo za pedera koji se zove Vukašin? Ne. Takvog nema. Prva igračka, plastični kalaš. I to onaj što ispušta zvuk rafala kada povuče obarač. I nema kosice. Na keca od starta. I na fudbal. Vođenje na utakmice kreće od pete godine. Sa četrnaest kurvu odmah mu dovodim. - Možda bi bilo najbolje da dobiješ ćerku ipak, pa kad ti dovede nekog Vukašina na gajbu, žalićeš što nije Miodrag.
Čovek koji je pročitao masu defki, omiljenovao hiljade njih, a nikada nije ništa napisao niti komentarisao. Niti jedan komentar nije ostavio. Samo patrikom stavi do znanja da mu se sviđa. To je to. Napisao si nešto dobro i on je pročitao. Svidelo mu se. Jednostavno.
Pošto je omiljenovao masu mojih defki, ponekad mi se dešavalo da se zapitam ko je dramajohny? Ne ono da li ga znam, jer verovatno se ne znamo, nego kakav je lik i tako neke stvari. Uvek mi nekako preovladava mišljenje da je skroz kul lik. Gotivi sajt, voli da čita defke. U njima nalazi nešto zanimljivo i izdvoji vreme da ih pročita. Odredio je sebi neke autore koje gotivi i čita ih. Skuva kafu, sedne ispred kompa i uz cigaretu-dve, pročita šta smo mi ovde danas pisali. Čak tripujem da mu u pozadini ide neka laganini muzika, Sting, tako neki fazon. Opušteno.
Nekako mi je postao reper za to da li sam napisao baš dobru defku, jer čini mi se kao da je omiljenovao one moje defke za koje i ja mislim da su najbolje. Možda grešim. Možda nije takav, ali ipak ja tripujem da je takav. Tripujem da je dobar lik. Zaslužio je defku svakako. Od mene. I ne samo od mene doduše. Što i ti Agilares ne bi rek'o koju o njemu?
*Pa evo ovako. Za razliku od dobroćudnog kolege Kurajbera, ja mislim da je dramajohny skripta! Ma 100% sam siguran. Čak imam tripove da je u pitanju veštačka inteligencija, koja se otrgla kontroli, a čiji je početni cilj bilo stvaranje privida o čitanosti sadržaja na Vukajliji. Vremenom je evoluirao, te je počeo samovoljno birati sadržaj koji će pratiti i ocenjivati zaista samo ono najkvalitetnije, a sve kako bi postao sličniji istaknutijem autorstvu.
Sanjao sam jedne noći neke šestice u pentagramu i kako mi je neki nepoznati autor pod nadimkom ʎuɥoɾɐɯɐɹp prišao i rekao da ništa neće biti naopako, a jutros, kada sam se probudio i dok kucamo ovo, broj omiljenih postera upravo Dramadžonija je 6666 i siguran sam kada broj omiljenih reakcija i definicija dođe do ove cifre, preuzeće sajt, a zatim i kontrolu nad svim nalozima registrovanim na Vukajliji. Bojim se.
Dramajohny, ako čitaš ovo, braćori, napiši komentar. Dodaj smajli na kraju komentara ako si ljudsko biće, a uzvičnik ako si AI. Još bolje, napiši defku, odabraću je, kao znak dobre volje, da budem mod i kada preuzmeš sajt!*
- Brate, samo cevčiš to pivo u ćošku i merkaš cušiku u separeu. Priđi joj, batice, rekni koju, nemoj da si dramajohny.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi! Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide? - O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira. - Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću? - A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave. - Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ. - Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu. - Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani? - Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa... - Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo. - Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se? - Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem. - Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu? - Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun? - Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Osnovni uzrok drastično različitih oblika ponašanja u istim ili sličnim okolnostima.
Neki gradić u Norveškoj... 24.decembar: "Gradonačelnik pohvalio sugrađane zbog toga što su, kao i prethodnih nedelja, redovno uklanjali ledenice sa svojih krovova i čistili sneg ispred svojih dvorišta i lokala."
Grad u Srbiji... 7.februar: "Ledenica ubila ženu na Banjici" 8.februar: "Gradonačelnik naredio da se sve ledenice poskidaju sa krovova. Svaka opština u kojoj bude nađena i jedna ledenica, uplatiće u gradski budžet kaznu od 10.000.000 dinara i dobiće dve hiljade raseljenih Roma." 18.februar: "Dragi gledaoci, kao što možete da vidite, ledenice su na svakom koraku. Zato, kad krenete na posao - pažljivo i držite odstojanje od zgrada ukoliko je to moguće."
Grad u Rusiji... 21.januar 20:05h: "Još trideset ljudi udavilo se danas popodne, prilikom kupanja u zaleđenom jezeru. Po preliminarnim rezultatima obdukcije, a i na osnovu snimaka sa sajta Youtube, očigledno je da je u trenutku smrti velika većina bila u alkoholisanom stanju. Ovo je treći dan za redom da se dešava ovakva tragedija." 22.Januar 09:13h: "Gradonačelnik apelovao na sugrađane da se ne kupaju u ledenoj vodi, ili da barem smanje unos alkohola u periodu od nekoliko sati pre toga." 22.januar 17:23h: "Tridesetdve nove žrtve kupanja u zaleđenom jezeru." 23.januar 14:13h: "Policija je, pre nešto više od sat vremena, uhapsila oko stotrideset ljudi prilikom pokušaja da uđu u ledom okovano jezero. Ipak, oko dvadeset najodlučnijih i najbržih uspelo je da izmakne pažnji policije i uskoči kroz rupu u ledu. Jedan od osujećenih kupača, revoltiran, u vidno alkoholisanom stanju, napao je pripadnika policije ledenicom koju je odlomio sa krova obližnje kuće i naneo mu lakše telesne povrede. Onda je pokušao da pobegne i uskoči u jezero, ali je usmrćen nakon što su ostali policajci otvorili vatru u njegovom pravcu."
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
