Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba. Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi. Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Olimpijski sport karakterističan po tome što učesnici, svi do jednog, izgledaju kao da imaju proliv, da će da se useru u roku od 10 sekundi i upravo jure do najbližeg WC-a.
Misli prosečnog "brzog hodača" u toku trke:
"Ajde. Možeš ti to. Možeš ti to. Nije strašno. Još samo 20km. Možeš ti to, stegni se. Biće u redu. Još samo malo..."
Pionir u pretraživanju interneta, koji se nakon godina evolucije pretvorio u objekat, koji nas danas štrecne kada ga pogledamo na tuđem računaru, pa samo napravimo malo kiselu facu uz izgovor "uuuu, što bre brate?"
Ukoliko gledaš ovo na njemu si ili stariji od 50 god ili nije baš računar za tebe.
Pun efekat se postiže uz bliss pozadinu, ili neku sliku male rezolucije disproporcionalno razvučenu ko pozadina na ekranu, ili još bolje tile-ovanu na oko 4 slike, pri čemu se samo ona gore levo vidi cela a ostale isečene.
Najzad, slike korisnika se obično nalaze u my pictures, narodnjaci u my music, pornići u "new folder" folderu u my documents, a sve to usporavaju 3 antivirusa i još jedno 50 virusa.
Poznati metalika bend iz centralne Srbije koji je pored klasičnih metalika instrumenata kao što su gitara i motorna testera, uveo još par karakterističnih instrumenata za svoje podneblje, a to su frula, dvojnica i harmonika.
Samom tom fuzijom instrumenata stvoren je jedan poseban zvuk uz koju se metalike vesele tako što na groblju okrenu krst naopačke i prospu krv po spomeniku, sve vreme igrajući kolo, dok kolovođa umesto neke krpe il' salvete vrti mrtvu mačku držeći je za rep.
Nakon tog krvavog pira, bodu se alkoholom direktno u venu slušajući remikse EKV-a i Blagodeth-a unazad.
- Halo. - Đole, skinuo sam novu pesmu Blagodeath-a upravo. Celu noć sam je čekao. - Ne seri. kakva je? - Brate, uf. Prvo se čuje motorna testera kako zavija, a onda se čuje glas Milana Mladenovića, ali kao iz groba "Mi čekamo na tvoj znaaaaaak". Onda se čuje zvuk zgažene neke životinje i pevač Blagodeath-a počinje da peva grubim glasom "Ovaj krst sam slomio, ovaj krst sam okrenuoooo". Da ne veruješ. Potom kreće zajedno gitara i harmonika tr-tr-tr-tr-tr-trtr tr-tr-tr-tr-tr-tr-trtr trrrrrrrrrrr. I sve zajedno kreće, bubanj, frula, bas, ma sve. - Au, odmah mi prebacuj to. ODMAH! - A kad pustiš unazad pesmu čuje se "Ubi majku svoju, ubi majku svoju, ubi majku svoju..." - ODMAH! - Idemo na groblje večeras. Nemoj da pereš kosu i ponesi špric, iglu i šljivu neku. Ja ću zvati ostale i nosim muziku. Ubiću i kevinu mačku. - BLAGODEAAAAAAAATH!
'Dete' od 20 i kusur godina. Nakon jedva završene srednje škole, koju je ćale morao da sređuje preko strica, parazit najčešće odlučuje da nastavi školovanje, iako mu svi govore da to nije za njega. On odgovara da se promenio, da je shvatio sve gde je grešio i iz ćaletovog džepa izbija 900 evra za upis na visoku školu koju je ubo prstom u informatoru (budžet se naravno ne podrazumeva, jer je 'jaka konkurencija'). Nakon 2 predavanja parazit obično shvati da nije baš stvoren za učenje i da zvanje studenta ne vredi toliko muka, ali takođe shvata da nije ni za posao, još je mlad...
Dan-1: "15 h : Soba kao posle pada atomske bombe : Parazit diže glavu" -MAMAAAA, KAFA!!!! -Evo srećo, sa' će mama. :Parazit ustaje, vadi krmelje iz očiju, pali komp nogom, zeva, loguje se na fejsbuk: -Evo srećo... (keva dodaje kafu, usput uzima dve prazne šolje, prazni pepeljaru, kupi smeće oko kompa) . . . "20 h : Parazit odlazi do grada, pritom traži od keve poslednjih 1 000 dinara" - Odo ja kevo... "03 h : Parazit stiže, pali komp nogom..."
