Besprekorna ambalaža koja savršeno čuva ukus piva.
Spakovano u staklenu flašu od 0.5 litra, prepoznatljivog i jednostavnog dizajna, predstavlja autentični Balkanski proizvod. Od ogromne milošte još nazivana i „staklić“. Svojevremeno je bilo moranje vratiti ambalažu, što samo po sebi potvrđuje njenu realnu vrednost i kvalitet. Pivo koje se u frižideru najlepše znoji, kažu stariji. Takođe kažu da je ambalaža tako osmišljena i proizvedena da možeš mokraću popiti iz toga, a tek da trepneš poneki put. Etiketa predstavlja statusni simbol ove ambalaže, a što se lakše skida sa nje, to je bolje, jer što je pivo hladnije, to je više oznojeno, a što se više oznoji, to se lakše skine etiketa. Prosta matematika.
Pravi tru sladoukusci imaju priliku i privilegiju da iskuse realnu multifunkcionalnost i bonus dodatke kupovine cele gajbe ovih čarobnih flašica, jer ista kasnije, pošto je celu u slast popiješ, služeći se svojom SFRJ izdržljivošću koristi kao gajba za drva, stepenik za predmete koji su visoko, ili pak kao plastični tabure za podmetanje ispod dupeta dok piješ još jedan staklić Zaječarskog, u pauzi između malterisanja česme u dvorištu i košenja trave.
Staklići nestaju, zamenjeni pivima životinjskog porekla, takmičara komercijalnih trka i obrnuto proporcionalnih kvaliteta. Jedino ti preostaje da pitaš ćaleta i dedu o korenima staklića koji sežu još od starog dobrog BiP-a pred zadrugom. Drugo što ti preostaje je da u kafani, inače retkom mestu gde se ova ambalaža i danas nalazi, naručiš „STAKLIĆ PA MAKAR BILO KOJI“, što potvrđuje činjenicu da je ova ambalaža genijalna. Ili pak, nađi privatnu prodavnicu koju drži vlasnik 60+, pakuj se i seli u taj komšiluk.
Poslednji pokušaj dečka da ne dobije korpu koju mu sprema riba do koje mu je stalo. Poenta je da pokažeš koliko si jadan, koliko si ubijen od sveta, koliki si tetreb, a sad ti i jedina svetla tačka okreće leđa. Nemaš kinte, sjeban si i na podu, parastos je sledeći ako te ostavi draga. Patetično, al boli te kurac, čak i da ne upali sutra ćeš da se hvališ ortacima da si šutnuo kurvu, a ona da si je za srce ujeo i da ne može više tako. Skoro nikad ne pali, jer nijedna neće pacijenta pored sebe, ali bolje probati, i ćorak može da bude koristan kad-kad. Naravno, pravi muški ne mole za pičku, zalupe vratima i nestanu, ali tek kad im ovo ne prođe.
-Bla, bla... ovako ne ide... moram... nemam... Počeo si... naporan... zbog tebe... Volela... nezaboravno... Ostanemo prijatelji. -A daaj, znao sam. A sad ćeš i ti da me ostaviš! Sad kad mi je najteže? A sa tobom sam hteo da... -Eej, ne prolazi to opet, žao mi je, zbogom. -Kurvo!!!
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda. Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.
Made in Germany - Odličnog kvaliteta, ali je zato skupo. Made in China - Sumnjivog kvaliteta, ali je zato jeftino. Made in Serbia - Lošeg kvaliteta, ali je zato skupo.
Opaka zajebancija. Lik koji se brije u ratnom filmu je 19 puta opasniji od oklopnog bataljona, 5 puta opasniji od T-1000 i 2 puta opasniji od Ramba. Često se viđa u partizanskim filmovima gdje postoje 2 varijante: 1. Partizan koji se brije = Bata Živojinović na steroidima, odgovoran za 7000% povećanu prodaju crne konfekcije od Lajpciga do Menhengladbaha; 2. Njemac koji se brije - ultimativni protivnik, glumi ga Stevo Žigon, ima sposobnost čitanja misli, vidi u budućnost do 3 godine unaprijed. Uglavnom gubi zato što ga izjebu njegovi nadređeni il zato što partizani nadgenijale njegovu genijalnost.
Planine iznad Užica. Šuma. Avioni nadlijeću područje. Bombe padaju na partizanski kamp. Na sve strane leže ranjenici. Otkinute ruke, noge. Milena Dravić ošišana na ćelavo zbog tifusa pjeva neku srceparajuću pjesmu. Ogledalo okačeno na granu podrhtava. Njegova ruka ne drhti. Laganim potezima četkice nanosi pjenu na bradu staru najviše 6 sati. Precizni pokreti britvom. Urlici ranjenika u blizini. Udar granate. Grana se trese, ogledalo pada, lomi se. Ledeni pogled. Bijes. Smrt dolazi. Obrijani partizan - peti jahač apokalipse.
Rečenica kojom želite da pokažete da muzički snob u vašoj okolini nije toliko originalan i zanimljiv kao što misli. Budući da je Jandrino jato vrhunac podzemlja muzičkoga i muzički smer sam za sebe- neki će reći da je Jandrino jato doživljaj, a ne muzika - za koji je neophodno imati određeni ukus koji većina plebsa nema, ovime se možete pokazati kao pravi muzički znalac.
"Jao, slušao sam Nazarok i Golotrek, sjajni indi pank got metal rok bend iz Ujedinjenih Arapskim Emirata! Sumnjam da si čuo za njih, veoma su andrgraund".
" Ne, moj muzički ukus više gravitira prema Jandrinom jatu i njihovim hitovima koji se bave emotivnoj borbi čoveka sa svojim lepšim polom koji je metafora za unutrašnje osećanje samoće i potrebe za ljubavi ( "Danijela", "Vratila se Danijela", "Danijela 2002") kao i njihove tradicionalne egzistencijalne pesme koje govore o odnosu prema samom životu i postojanju i odnosu prema bratskom čoveku ( Oj, sokole, bjela ptico). Sumnjam da si čuo za njih, za njih je potreban određeni intelektualni cenzus da bi se razumela duboka poruka njihovih pesama."
Izvikivanjem ove parole u punoj kafani pre pedesetak godina, u pravcu osobe koja vas nervira iz nekih desetih razloga, zasigurno ste toj osobi obezbedili kartu u jednom pravcu za Nago ostrvo.
U zadimljenom bircuzu, Titovo Užice 1959. godine, sede dva zemljoradnika posle napornog dana u polju:
- Aman Mile, nemoj da me zezaš više za ona 2 ara što je tvoj ćale za vreme rata granicu pomerio i zajeb'o me...budi čovek vrati medju gde je bila, moram i ja da 'ranim porodicu, imaj dušu... - Ma zabole me i za tebe i za tvoju porodicu; taknuto-maknuto pobratime, proš'o brzi voz... okružni komesar mi je reko da slobodno ostavim medju, i da mi čuva ledja... - ZNAČI, tako je?! - JESTE!!! - SI SIGURAN DA JE TAKO?!?! - JESTE, I TI NE MOŽES NISTA DA URADIŠ POVODOM TOGA, BEDNIČE!!! - E, sa' će vidiš... (naglo ustaje od stola, lomi čašu od pod da skrene pažnju posetioca kafane na sebe, i vikne iz sveg glasa u pravcu Mileta): MA KOME TI PSUJEŠ MAJKU PARTIZANSKU, GOVNO JEDNO KAPITALISTIČKO I PETOKOLONAŠKO?!?!?
...u tom, od stola u uglu ustaju dva UDBA-ša u kožnim mantilima, izvode Mileta (onog što mu komesar kao čuva ledja), i stavljaju ga na onaj njihov motor sa prikolicom sa strane (kao ona dvojica u "Tito i ja"), i odvoze ga u nepoznatom pravcu.
Izgovor tetkica, strina, bakutanera i ostale starije ženske čeljadi da na legalan način izvredja prinovu u familiji. Nakon njihovog bajanja roditelji ostaju žgroženi samim detetom i svim njegovim manama, koje do tada nisu ni primećivali.
Uzima dete i počinje da mu priča: Čije je ovo ciganče, ovakvo ružno a a a.. A da te nisu zamenili u bolnici, jeste da. Majka :Priča umesto bebe: Nicam ja ruczan strina, ja cam lepi decko. Strina odgovara: Ma kako nicam, vidi me cto imam juzan maji nos i kakav sam sav ljubičast u ovom ružnom odelcetu, kao malo ciganče. Majka: Aj dobro je više strina, iskuliraj. Strina: Ma to ja malo da ga ne ureknem.. Majka: Dobro malo, ali... Strina: Camo kakim i pačem, kad ništa ne valjam i sav sam ružan... Majka: Aj odjebi više, nabićeš mi detetu kompleks.. Nema mu ni 10 dana.
Kada nemaš para, nemaš posla, nemaš perspektive, nemaš nade, onda ono što se inače podrazumeva kao prirodno stanje stvari, postaje utešna nagrada.
Prvi ortak: - Ostao sam bez posla, dug za struju mi otišao u zilion, ne vidim da će ikada biti bolje... Jebe me nešto s desne strane, već mesec dana trpim bolove - nemam za jebeni pregled ultrazvukom... Drugi ortak: - Ma, ćuti, samo da smo živi i zdravi. Prvi ortak: - Ama, to ti pričam, čoveče! Nisam ni zdrav.
