Kao što takvi gosti nisu obicni, svakodnevni, tako i utakmica koju oni čekaju da bi došli u goste nije obična, već najčesće jedna od retkih kada vaš klub igra dobro u Evropi ili nekom drugom takmičenju.Namerno kažem čekaju, jer prsto je neverovatno kako uspeju da banu tačno u minut pre početka utakmice, pa vas na taj način onemoguće da potražite azil u obližnjoj kladionici ili kod komše jataka.
TV:I evo utakmice koju su generacije navijača ovog kluba željno iščekivale...
DING-DONG: Otac i sin se zbunjeno gledaju.Ćale se obraća majci:
-Idi vidi ko je, ako su ovi iz Kirbija samo odškrini vrata ja ću im odavde reći šta imam, gurnuću im svaki nastavak za usisivač u dupe!!!
Posle 2 min ulaze gosti a za njima uplašena majka koja zna šta se sprema.
Gosti:Ooooo dobar dan, dobar dan jeste radi gostima hohoho... Ćale predinfarktnim mumlanjem:Dobar dn dan udjite, udjite... Majka:Vidiš sine ovo je moj brat od ujaka iz(grad udaljen 563km od vašeg mesta stanovanja), oni nisu bili kod nas, braco ima li 10 god? Gost operisan od sporta:Ima vala 12 godina tačno. Majka:Al lete godine.A ovaj mali bata s kojim ces da se igraš je njihov sinčic...
TV:I zbog čega crveni karton.Kakav maler na samom početku utakmice!!!
Sin:U sudija jebem ti(dodati po potrebi šta ko više voli) zašta crveni, dal je ovo moguće!? Žena gosta operisanog od sporta:Jel to igraju Zvezda i Partizan? Sin:NE!Ovo igraju Javor iz Ivanjice i Big Bul iz Bačinaca finale kupa kralja Španije!Slušaj vamo, ti mali eno ti gore kompjuter imaš pornića pusti gledaj, vi ostali neću da vas čujem, da pijete tu kafu ko na daći el jasno!12 godina niste dolazili i sad ste našli... Majka oduzeta:A da predjemo gore da vam pokažem na spratu laminat što smo postavili...
Rođaka srpskog sina Fudbala. Razlog je mnogih presečenih vena, prodatih kuća i automobila, kao i ostavljenih žena.
Kad se rodila, bila je lepa beba. Kao i njena sestra Partizanka. U početku su bile u odličnim odnosima, čak su i delile momke, ali vremenom, kako to obično biva u tinejdžerskim danima, su se udaljile i postale suparnice. Ali o Partizanki nekom drugom prilikom.
Razvijala se u pravom smeru. Bila je dama, svi su je voleli i poštovali. Gde god se pojavi svi bi gledali u nju. Sijala je. A što je tek plesala... Igrala je kao niko. U svojim najboljim danima je tako vezla da su mnogo stariji plesači i igrači samo mogli da gledaju i da se pitaju kako to može. Kako jedna Srpkinja može da pleše kao da je sa Kopakabane.
Privukla je na sebe pažnju, slavu i novac. I najveći uspeh je ostvarila 91. kada je postala mis sveta, a pre toga i Evrope.
A onda... Rat. Nije joj lako pao. Bila je uzdrmana. Odlazili su prosci, gledaoci, a sa njima i njena igra i talenat. Nije imao ko da je gleda. Stare cipele su se izlizale, od plesne kraljice ostala je samo priča. Uspela je uz pomoć njenih vernih fanova da se više veštački održi na sceni. Kao na aparatima. Trudila se, nije joj bilo lako. Imala je srce. Znala je ponekad da pokaže onaj stari sjaj. Ali nikada to više nije bilo to.
Mnogo puta se poslednjih godina udavala i razvodila. Pala je na niske grane. Ostalo je samo sećanje i uspomena na neka lepa vremena. A sada... Nadaju se svi, da će jednog dana opet zasijati, uzeti one prašnjave zlatne cipele sa kraja prošlog veka, obuti ih i zaplesati. Baš kao nekada. I da će je opet svi gledati.
Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.
Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.
Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.
Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom. Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.
- Brate, plasirali se fudbaleri na svetsko, ajmo na doček! - Ajmo! Do jaja! Ooo, ovog leta ovog letaaa, bićemo prvaci sveta!! Pali kola, idemoo!
- E vaterpolisti prvaci sveta. - Da, video sam. Mojoj sreći nema kraja. Nego si čuo da se Seka kupa u magarećem mleku?
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
Ponekad jedino što preostaje. Poslednja oaza umornom čoveku na kraju puta. Slamka utehe za protraćeni život. Dok zuri u plafon u svojoj učmaloj sobici, znajući da dolazi prerani kraj, život mu prolazi pred očima. Bio je ispravan. Uzoran. Više je slušao glavu nego srce. Učinio je mnogo. A ceo život se sveo na žal za onim što je propustio. Nikad se nije obrukao, ponizio. Nije imao poroka. Možda je trebalo. Imao je prijatelje. Mogao je biti više sa njima. Jednom je voleo. Žali što joj nije pokazao koliko. Tad je shvatio da nije živeo. Radio je po tuđim pravilima, poštovao tuđe zakone, ispunjavao tuđe želje. Nije uspeo da stvori svoj svet. Prekasno. Pri poslednjem izdisaju, žaleći samo što nije imao više uspomena, shvatio je šta je život. I jedino mu je preostalo snage da oprosti svima...
Kada kažu da je on bio jedan od poslednjih pravih šmekera, verovatno misle pod tim izrazom "šmeker" na onaj tip muškarca koji zna da piše knjige, koji zna da peva, koji zna da se pobije, koji ponekad završi i u zatvoru, koji kada kaže gledajući TV Dnevnik "Majku li im jebem ustašku..!", posle toga i ustane pa ode dobrovoljno u rat.
Bilo kako bilo, sve je manje takvih koji su i pismeni i hrabri, koji znaju da pevaju i da se tuku, da pišu i da trpe batine...
Polako nestaju pred najezdom ljudi koji uglavnom znaju da rade samo jedno od toga nabrojanog i to loše...jer u principu, sve te stvari su međusobno povezane i jedna bez druge nemaju tu težinu i snagu koju treba da imaju.
Ukratko, nemaju oni šmeka kao on, pa zato i ne mogu da budu šmekeri...
Najpro hejt na svetu.Sva vaša kenjkanja i pljuckanja po raznoraznim pojavama i personama pred lećatovim hejtom se povlače k'o pakistanske bule pred poplavama.
Ćaletov hejt obično nema jasno poreklo i cilj,ne zna se kada će da provali i ne trpi osporavanje ni argumentovano ni nikakvo.
Intezitet mu je toliki da pomislite da bi ćale objekt hejta,da mu se u tom trenutku nadje pri ruci,spakovao u taksi i rekao taksisti da vozi do KST-a na metal meltdaun veče,kol'ko ga mrzi.
-E š'a raiš? Gledaš ovog kilavog Djokovića,a? A s kim se dobacuje?
-Sa Kolšrajberom.
(povišenim tonom,merkajući unutrašnjost frižidera u potrazi za nečim ubijenim i kaloričnim)- A je li bre a je l' ona pederčina Hjuit igra tu,a?? A??
-Nemam bre pojma ćale,jeb'o te Hjuit,ostavi čoveka na miru.
-Šta bre da ga ostavim na miru,kakav je bre ziljav,samo zna da trči k'o mutava kučka i ...
-Ćale,stvarno ne razumem poreklo i nivo tvoje mržnje prema Lejtonu Hjuitu.
-Ma bre,Hjuit ,govedo jedno ono australijsko,bre pederčina , pa je l' znaš ti bre da su u tu Australiju samo robijaše slali,a?? Je l' znaš,a? Pa šta sereš onda?
Potencijalno zajebana stvar.Vrlo. Zato što je sutra ponedeljak.
Ponedeljak posle škole/predavanja/posla u kladionici... -...Hvala Sekula, vidimo se... stavlja 3 soma u džep - Idemo? - Aha...ček...a brate šta ima večeras da se igra...? - Nemoj brate, čekaj vikend sledeći, nemoj. - Ma...uuuu vidi treća francuska, Red Star 93, francuska Zvezda! Ma mora da dobiju... - Nem... - Uu, al čekaj vidi ima i zaostali slovački kup, Dubnica brate, tamo je otišao onaj Krle iz žutih zgrada. - Koji Krle? - Ma onaj Krle što kad je krao žvake sa trafike u sedmom zaboravio ranac na pultu. - Aaa, da da on se tuk'o sa Mustafom Ciganom na fizičkom, da da... - Pa ništa onda jebem mu mater, Sekula, kucaj mi ovu Dubnicu za 3000. - 'Oćeš iz keca? - Je l' Boris Tadić mason?
Film koji šalje kosmičku istinu. Ne mora da te sjebe ni osam godina u tvorzi,ni mnogo viskija ni domaća,italijanska i šiptarska mafija ako si dovoljno pametan,čvrst i zajeban. Ali dve pakle domaćih pljugi dnevno mora.
U puknutoj formi,nedosanjan san mnogih dečaka,kasnije momaka i još kasnije muškaraca u zrelom dobu.
-Igraš fudbal na terenčetu u kraju, 7-7 a igra se do 10, sredina jul meseca,5 popodne. Pored terena,dobrih 30 ljudi iz kraja i čak 3 ribe. U jednom trenutku skačeš u duel,odnosiš loptu,puca kontra ali ti ostaješ u mestu jer čorba kulja niz jednu polovinu lica. Svi te gledaju sa onim strahopoštovanjem karakterističnim za zajebane povrede,ribe vlaže a kako i ne bi kada izgledaš kao jebeni Rambo koji je upravo objavio da je prekjuče prešao u pravoslavlje i kao rite of passage otišao u Bujanovac i skalpirao 14 Šiptara. Krećeš ka autu sa ozbiljno-kežualnom facom i ležerno dobaciš masi : Arkada.
Lik koji je klasična džidžalica, može se reći solidan košarkaš i polu šmeker. Jebemu mater, ode u jebeni NBA, i smuva fazon, najjaču pičku na planeti i pritom zaradi šou para. U nekom pravednom univerzumu cirko bi sa Koromanom i Sašom Ilićem na Fristajleru, igro za Hemofarm i imo ribu devedeseto.
Negde na ruletu..
-Sve na dvaes' tri. -Brate ti si lud, do prvog nemamo dinara ako ovo puknemo.. -Opaaaa! - Koji si Jarić, NEVERA!
