Kletva stopera upućena stopiranom koji je pored podignutog palca prvog prošao povećavajući brzinu.
brm, brm, brm, brm....
Stoper diže palac...
zviiijuuuuuu.....
-E krovom kočio!!!
Rečnik / autori
OC
ortak_CHEda_velja
na Vukajliji od januar 2010.viđen 5. apr 2026.
36 definicija1 odabrana2.645 poena
Merna jedinica sela u krvi.
Samo poljoprivrednici, šljakeri i psihički poremećeni ljudi ustaju rano.
Zlaćani krug se diže ka horizontu, umilni hor ptičica objavljuje da će taj dan da isere trijes tona tiči govana, a ti treba da otkineš krmelj, jer je neka iskompleksirana pederčina rekla kako treba da se ustane sobajle, kaže to valja, lepo je da se ustane rano. Jeste kurac. Izađeš napolje, narod ide na kurčevi poso, ono sve zarozano, sve neki pogužvani ljudi, komšija iz ulaza Miljko Moron bi reko "ubijte me" samo da može, ali ne može, moron je. Oćeš da kupiš cigare na trafici, nema cigare, nije stiglo, rano je, dođite drugi dan u normalno vreme, a što ti sredovečna ženo radiš u nenormalno vreme samo da bi mogla to da kažeš, kaže ona puši kurac, pijem bensedine od ranog ustajanja, tačno ću danas da se razvedem koliko sam poludela, reko nemoj zbog dece, kaže nemam decu, reko u čemu li tebi život prođe. Pa onda prevoz jebeni, ljudi smrde, kiselilo se to po mekim dušecima, sve se onaj pac navatao po mudištu, noge se usirile, gleda ko da će da ubije, jedino penzioneri čili majku im jebem, nema obaveza pa se potkuvetilo, iz besa to ustaje rano, treba svaki leb da se opipa, podobijalo to stanove pa sad prducka, probudio ih Tito u grobu kurcem u uvo dabogda. Pa onda taj poso, jedeš govna a dođe gazdin sin prestolonaslednik Stefan Lav Car Dušan Dimčeski oko podne audijem, pa isuče kurac i udri pišaj po nama sirotinji i poštenim privređivačima dinara za sto grama koteks pacovske specijal i pola kurve. Pa onda kući, a tamo ne možeš da se razabereš, treba život da imaš a tebi se spava, otac ćuti majka lomi ruke i šapće ti tiho ko djetetu, kaćeš kaže snau da mi dovedeš, da mi potapa beli veš u biljanu a ja samo da pijem kafu i uživam, a tebe neće nijedna jer ti podočnjaci ko Nataši Ninković a i pičke žive samo noću, tad im je mrest, pa odeš da navataš na bućku, a ono trza trza pa otkine iljadu iz novčanika, pa ti em suva kurca, em kratak za crvenu, em ustaješ za tri sata, valja položaj za pišanje po tebi da zauzmeš.
Šta oću da kažem?
Mi smo jedan seljački narod. To naviklo da ustaje rano, da uvati da odradi za dana, pa kad namiri i obavi, da dođe kući a tamo popara sa govnima vruća i brkata žena drlja rutavu pičku da joj surdukneš naslednika pa da i on obavlja i namiruje. Pa onda to preselilo u grad masovno i odmaklo od domaćih životinja, al geni su čudo što reko naš napaćeni narod, pa to ukorenilo u mozak, seljački instinkt, ko insekti i onaj kljunar iz Australije što automatski menja boju kad se približi koala, a u stvari mu neće ona ništa, samo da se poigraju. I tako prva generacija ustaj rano al šta: nigde ratluka, nigde bunarske vode ladne sa ešerihijom od sengrupa, nigde rosa po travuljini mrtvoj, nema krava da se muzu, nema njive da se ore pa prva brazda da se izvede Miona da plače - znači nešto ne valja. Pa ti prva generacija grackog čoveka oseti tu neku prazninu, ustaje rano, naučio ga đed Svinjo, a nema zašto, pa onda udri kukaj u sebi: eeeeeeee, lep li je život ono onda bio, sve priroda pa zeleno, zdravo bre bilo a ne ko ovo danas, sve nezdravo a ne zdravo ko onda. Pa onda udri slušaj Zoricu Brunclik, i vetar se u propast sprema a tebe nema, konkretno stihovi o seoskoj idili, pa se saživljuj, pa kukaj za detinjstvom ko Krajišnik. E onda odredi da se ustaje rano - tako radio đed Svinjo, tako i otac Pizdo, pa šta im falilo, a bili pametniji nego mi danas bez obzira što nisu imali dva dana škole i preturali autobus da vide jel žensko, može li da oautobusi mlade. Jašta nego tako, ustaj sobajle, nije bitno što to veze nema sa sadašnjim životom i što se ne bi snašo na selendri da se vratiš slučajno - drkaj kurac na detinjstvo ceo život.
Osećaj griže savesti kod Kineskinja kad naprave specijalitet bez riže.
Komentar na rad auto limara kojeg ti je preporučio komšija. Rezultati su tragični kao eksplozija bombe u vrtiću.
Ukoliko ribicu koja je živela u akvarijumu prebacimo u more, ona će dugo vremena samo plivati gore dole u zamišljenim okvirima prethodnog kaveza. Isto je sa ljudima koji poput konja sa štitnicima na očima žive svoj mali i bedni život nesvesni granica koje su sami sebi postavili.
Taman da stignu do ostvarenja svog cilja i konačne slobode, udare u zamišljenu barijeru i vrate se nazad. I tako u krug, danima, mesecima, godinama... Nikada ne povuku ručnu i zapitaju se šta zapravo upravlja njihovom sudbinom, oni sami ili naučeni obrasci ponašanja. Tek tako se prepuste plimi da ih nosi i vrti u krug.
Retki se samo probude i odluče da pruže ruku izvan rešetki straha, prvo bojažljivo, pa sve smelije i smelije. Mozak počinje da radi i štancuje nove ideje, izašao si iz začaranog kruga. Razvijaš nove veštine i oko tebe se širi svetlost koja svojom toplotom ubija bacile preživele iz prošlog vremena.
Konačno ti vertikala lica stoji normalno prema horizontali zemlje. Uspeo si. Postao si čovek.
A: Nećeš valjda?
B: Jok ti ćeš!
Ne letva volana, već obična čamova letva, često je deo opreme starijih četvorotočkaša u Srbiji.
Oskudacija i finansijske dubioze su od mnogih domaćih vozača napravile vrhunske budž-majstore i improvizatore. Pored kombinovanih klešta, parčeta žice, krstaka i šrafcigera u prozoru, i obična letva je našla svoje mesto u obaveznoj opremi i pokazala se kao multipraktična.
Uz pomoć nje se podboči hauba, kad ona šipka volšebno nestane, ili gepek, kad amortizeri oslabe.
Ako se negde u bespuću zaglavi, vozač letvu podmetne pod točak da ima šta da uhvati.
Ako vozač menja gumu na rastresitom terenu, letva dobro posluži kao oslonac za dizalicu, (da ne tone u zemlju) ili ako je auto truleks u pragovima, letva postavljena između dizalice i auta, sprečiće penetraciju stuba dizalice u unutrašnjost mezimca.
Može poslužiti i kao podupirač za slomljen naslon sedišta. (specifičan problem posle jebačine u Jugiću)
U slučaju obračuna sa drskim vozačom na nekoj raskrsnici, letva se pokazala i kao izvrstan kalkulator.
Kad čo'ek malo bolje razmisli, češće nam u šoferskom životu zatreba solidna letva, nego komplet za prvu pomoć.
-Zaustavili sinoć kerovi Kizu, odvaljenog od hemije i alkohola. Nije ni vid'o onaj lilihip dok mu nisu preprečili put.
-Auu! Jel napravio neko sranje?
-Naravno. Prvo ih za dlaku nije pogazio, pa nije hteo da se alko-testira, a kad su mu rekli da izađe iz Golfa, on zgrabio onu letvu što drži kraj sedišta. Panduri odskoče u nazad, uhvate se za utoke, a Kiza zafrljači letvu u neku njivu i prodere se ''Ajde ker, mali ker, aport!''
-I?
-Evo mu upravo nosim čist veš u bolnicu...
Kolegijalna uteha medju električarima kad nekog drmne struja.
Rečenica koja dobro opisuje jednu od najiritantnijih pojava danas, miješanje nestručnih ljudi u tuđe poslove. A upućena Mocartu od strane jednog cara ima posebnu težinu, treba odgovoriti i ostati živ.
Smisao je u struci. Danas su svi stručnjaci, zidari se razumiju u sport, moleri u instalacije a kuvari u automobile. Struka ili "struka"? Raditi ono što najbolje znaš je pravi način da pomogneš i svima i sebi. Ako si student glasaj kao student, ako si pekar, glasaj da pekarima bude dobro.
Smisao je i u stručnosti. Profesor sam i na odmoru sam. Hajde da se malo bavim, iz hobija, zidanjem. Koliko to može biti teško? Treba mi visak, pijesak, cimenat i cigle. Mistrija i fangla. Malo ređam, malo mažem i za par dana završim zid. I svi mi se dive kako sam ga dobro napravio. Ali, ja sam stručan, a par dana je par dana. Zašto se nijesam svojom strukom bavio? Za tih par dana bih sigurno nešto zaradio da sam se bavio svojom strukom. Platio bih zidara koji bi zid i brže i bolje pa bi jela i moja i njegova djeca, a možda bi mi nešto i ostalo. A onda odem na pravi odmor, efektivno, apsolutno beskorisno provedeno vrijeme.
- Gospodine, nijedna nije višak!
Izraz koji se koristi da dočara saobraćajni kolaps izazvan veoma gustom maglom.
-Napolju se ne vidi prst pred okom, zakasnio sam pola sata na šljaku!
-Ćuti znam, golubovi idu peške!
Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.
Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...
Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.
Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.
I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.
Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.
On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.
Ni klinac, a ni matora drtina. Tu je, blizu, malo mu fali, ali nema ono iskustvo i znanje da konačno stigne do titule. Nestrpljiv je kao keruša u teranju, nema onu smirenost i kuloću koja odlikuje majstora džedaja. Pripravnik koji ima velike snove, a ponekad i potencijal da ih ostvari ("Sila je jaka u njemu tip").
- Auuu, vidi kakva je ona žemska tamo, šta bih joj radio samo...
- Ne trči pred rudu, mladi padavane, daleko je sunce. Ona je Premijer liga, a ti tek praviš korake u nigerijskoj beton ligi.
- Ali gde da propustim priliku, vidi samo kakva je. Sunčanu ti ždraku, kad se nagne a dekolte sevne...
- Alo, mladac, pusti matorog da ti objasni neke stvari, a sad isključi tu svetlosnu sablju, nabošćeš u ovoj gužvari neku slučajnu prolaznicu, pašće šamar dok si rek'o ArTuDiTu.
Koristi se da okarakteriše najteži vid neke vukojebine, pizdinaca, mesta koje je Bogu iza nogu, u kojem je zadnji popis stanovnika vršen u vreme Karađorđa, a od tada ni poštar ne prolazi.
Vidi, ovu malu kako se folira otkad je došla u Beograd, a u njenom selu kad vide auto donose vode da ga napoje.
