Drevna izreka poznata samo žiteljima valjevskog okruga. Dakle, grubo prevedeno, ono što je za amere 'redneck' a za ostatak srbije 'seljačina' za Valjevce je Gejak.
Pera valjevac: ''Pazi onog gejaka tamo!''
Mika: ''Koga?''
Pera valjevac: ''Ma onu gejačinu''
Izvikivanjem ove parole u punoj kafani pre pedesetak godina, u pravcu osobe koja vas nervira iz nekih desetih razloga, zasigurno ste toj osobi obezbedili kartu u jednom pravcu za Nago ostrvo.
U zadimljenom bircuzu, Titovo Užice 1959. godine, sede dva zemljoradnika posle napornog dana u polju:
- Aman Mile, nemoj da me zezaš više za ona 2 ara što je tvoj ćale za vreme rata granicu pomerio i zajeb'o me...budi čovek vrati medju gde je bila, moram i ja da 'ranim porodicu, imaj dušu...
- Ma zabole me i za tebe i za tvoju porodicu; taknuto-maknuto pobratime, proš'o brzi voz... okružni komesar mi je reko da slobodno ostavim medju, i da mi čuva ledja...
- ZNAČI, tako je?!
- JESTE!!!
- SI SIGURAN DA JE TAKO?!?!
- JESTE, I TI NE MOŽES NISTA DA URADIŠ POVODOM TOGA, BEDNIČE!!!
- E, sa' će vidiš... (naglo ustaje od stola, lomi čašu od pod da skrene pažnju posetioca kafane na sebe, i vikne iz sveg glasa u pravcu Mileta): MA KOME TI PSUJEŠ MAJKU PARTIZANSKU, GOVNO JEDNO KAPITALISTIČKO I PETOKOLONAŠKO?!?!?
...u tom, od stola u uglu ustaju dva UDBA-ša u kožnim mantilima, izvode Mileta (onog što mu komesar kao čuva ledja), i stavljaju ga na onaj njihov motor sa prikolicom sa strane (kao ona dvojica u "Tito i ja"), i odvoze ga u nepoznatom pravcu.
Sistem za praćenje debila.
Tvit: Trenutno sam u klonji. Sent from my laptop
Tvit: Trenutno nisam kući, idem malo da se prošetam. Sent from my Blackberry
Tvit: Jao, kako je dobro napolju, sigurno neću biti kući bar još tri sata. Sent from my Blackberry
Tvit: Jebem mu mater, neko mi je obio stan! Kako su znali da nisam tu?!? Sent from my Blackberry
Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.
Grupa ljudi koja izlazi iz kuća samo kad su velike nepogode da bi obavestila javnost da se ni oni ne sećaju većih suša/kiša/snegova/poplava/ekstremno niskih i visokih temperatura...
To ti dođe k'o kvalitetno pijanstvo, znaš da je bilo do jaja, al' se ipak ne sećaš šta se sve dešavalo.
- Kako bilo na Radetovom koncertu?
- Bilo je... bilo je k'o detinjstvo.
Od sumraka do svitanja.
Devojka opterećena nakitom. Bukvalno.
Čuješ je pre nego što je vidiš. Na sebe će nabacati i turske bukagije, samo ako šljašte i zveckaju. Nosi lanaca dovoljno da se ceo sveti Sinod postidi i ode u svoje kelije.
Aranžman narukvica, ogrlica i prstenja upotpunjava ostatkom opreme, helankama, naočarima preko pola lica (da slučajno ne vidiš kakav je grob zapravo, ili barem kuda joj okice gledaju) i telefonom u koji sikće. Vrlo glasno.
Primećena je pojava zvečarki potpuno prilagođenih na gradsko, tj. "urbano" okruženje. Maskiraju zveckanje šalovima, kariranim, ako je ikako moguće, i koriste drveni nakit, ali su u suštini ista sorta.
Nema šta da se definiše, samo se setite ovoga kada vam neka skrndeljuša bude mudrovala na veliko, pa joj onda začepite labrnju.
Slikovit opis prisvajanja određenog objekta. Preuzeto je od kerova koji zapišavanjem obeležavaju teritoriju.
- Vidite ovu kuću? To je MOJA kuća! JA sam je SAM sagradio! U sva čet'ri ćoška sam se popišao i jebe mi se za vaš tržni centar, i vaše pare, ste čuli!?
--------------------------------------------------------------------
- Kak'a pičoka!
- Si normalan? Zabranjeno voće, sine. Škemijeva riba.
- Ako je zauzeta, nije oduzeta!
- Jeste, Škemi se popiš'o po njoj, bukvalno.
- Kapiram, markirano područje.
- Ma jok, ova luda bicuri skroz, ima fetiš prema pišanju.
Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.
U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...
Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.
Jutro, nevremena doba, telefon zvoni... Iz policije javljaju da je sin poginuo, naroksan belim, i podgrejan vinjakom zapucao se motorom u Fergusona sa prikolicom đubreta, koji se taman uključivao na regionalni put. Muk.
Roditelji skrhani, u crnini, idu u manastir, pale sveću, gledajući u nebo traže odgovor na jedno pitanje - "Zašto?!" Ne shvatajući da se odgovor na majčino pitanje nalazi dole, daleko od Boga i bilo čega svetog - u parčetu zemlje po kojem ljudi puze, večno gramzivi, jure za materijalnim, izgube granice, ukrmače se u svojim prohtevima. Juri se samo više, brže. A retko ko pomisli da je i jedan dan života višak, poklon koji smo dobili, makar bili Moldavska kurva, pajdoman sa železničke ili episkop zvorničko-tuzlanski....
Paradoks pijanstva. Dotični, ubijen kao zvečka ne samo da ne zna gde se nalazi koliko je pijan, ne zna ni šta priča ni s kim je ali tačno zna šta "sagovornik" misli o njemu u datom trenutku.
Ja znam da ti sad misliš da sam ja pijan ali ja sam nju voleoooo.....
