Još famoznih devedesetih, devedesete bio je to srpski san. Nasledio si neku od nekretnina, ili "nekako" došao do love pa kupio, i onda ubireš rentu od 200 maraka (dve Klare Šuman), a ne radiš ništa. I ništa i ne gubiš pošto ti nekretnina ostaje. Realnost je bila ta da većina nije imala nekretninu u kojoj da živi, pa su bili podstanari, ili što se samo malo lepše kaže "stanujem privatno". U razvijenom svetu, kome težimo, bilo je to malo drugačije, mada je osnovna težnja bila ista. Tamo se banke nisu štekovale kao ovde, pa si mogao dignuti kredit na hipoteku, posle samo tu živiš i računaš kako će cena nekretnine da raste. Preprodaje su bile deo računa. A onda je ovaj jezda-dafina fazon pukao, kao i svaki, jer baloni su obično šuplji. Ima nečeg crnogorskog u samom pojmu ne-kret-nina. Ne kreće se, a zarađuje. Pretvori me u zmiju - ide a leži. Tako je nekretnina postala isto što i mitska zemlja Dembelija.
Gledam juče emisiju u krizi u Irskoj. Kao što znamo, velika beda, onda se izvukli mudrom politikom, privlačenjem ulaganja. Microsoft ima neki centar tamo. Ali i oni pomisliše da se bolje zarađuje na nekretninama. Sada osećaju posledice. A nama prvi put da se dogodi da nas stvarno spase naša zaostalost. Ipak su proroci toga bili u pravu! S obzirom da su kuće uglavnom neuknjižene, i ne može da se diže hipoteka. Onda nema ni hipotekarne krize.
Popularni naziv za garsonjeru, koji se proslavio nakon emitovanja jos popularnijeg klipa na youtube. Razumljiv samo mladjim narastajima, koji se edukuju uz elektronske medije.
Ja: "Mama, ne mogu vise da zivim u domu...ja bih da mi kupite garniseru neku" Mama: "Sta da ti kupimo?! Jel ti to govoris ruzne reci?"
Izazvati nekome želju za emigracijom, najčešće onom kome je za ličnu nesposobnost kriva država. Ovaj izraz ima neke vrlo, vrlo daleke veze sa ubistvom Zorana Đinđića.
- Nema posla za mene mladog četrdesetogodišnjeg i perspektivnog apsolventa prava, na Zapadu bih bio direktor Ševrona a ovde idem po omladinskim zadrugama i nude mi fizikalisanje, ej, jebote, ja sam intelektualac, to neka rade te crnogorčine što su se ispovezivale i došle sa brda da mi prljaju grad, mamu im jebem, idem ulicom i naiđem na papirić, PAPIRIĆ JEBOTE, znaš kad bi to moglo u Londonu ili tako negde, ZBOGOM SRBIJO, KO IZAĐE POSLEDNjI NEK UGASI SVETLO! - Ko ti je ubio Zorana, dechko?
Djevojka kod koje sve misli vode ka jednom, ultimativnom cilju. Ona pogleda sve izložene opcije i na kraju opet dođe do istog zaključka. I pored raznih sugestija, jakih kritika i brojnih odgovaranja od ideje, ona uporno sve to tumači u korist svog cilja i prvobitne zamisli, i ništa je ne može pokolebati. Nije to optimizam, više liči na mentalitet tvrdoglavog govečeta koje je slijepo kod očiju i koje uporno gura i odbija da prihvati istinu iako je očigledna. Za nju, svi putevi zaista vode u Rim.
- I znači kažeš da sam ti ružna? - Jeste, ružna si. I debela. I smrdiš. Čak bih rekao da mi se i gadiš. - Paaa znaš kako, psiholozi kažu da je prevelika odbojnost prema nečemu ustvari znak pritajene ljubavi. - I glupa si bre. Vidiš kakve nebuloze pričaš. I tvoj glas je iritantan toliko da se jedva suzdržavam da lopatom ne razbijem... pa lopatu jelte. Jesam rekao da smrdiš? - Hihihi, ko se bije taj se voli hihihi. - Ma bravo, si to čula od drugara iz odjeljenja za djecu sa posebnim potrebama? Žestoko mi skačeš po živcima, otpišajspodobo! - Ma vidim ja da smo mi stvoreni jedno za drugo, zapisano je u zvijezdama..... - O bože.... :vadi pištolj: BUM!
Svi smo mi pomalo decxko! Svi imamo svoje "decxko" momente. Decxko je onaj lik što ne stavlja luk u pljeskavicu. Decxko je i onaj što se trpa u rč jer je pročitao u Bravu da je to dobro za ten. Decxko je i ona riba tamo što se 'vata sa čičom od pedes' godina. Decxko si i ti jer ne prihvataš decxka u sebi!
