Deca loših roditelja.
- Pogle' eno ga naš Saša igra se sa onim malim plavim. Vidi samo kako se lepo igraju...
- To ti bre Milinin sin!
- Uj bre! SALE DOLAZ' 'VAMO!
Rečnik / autori
CO
Contessa
na Vukajliji od februar 2010.viđena 21. nov 2010.
0 definicija0 odabranih0 poena
Najomiljenija igra u žena. Samo se rašire okice i drhtavim glasom traži pomoć. Procenat uspeha 100%
Nžč : Dobar dan, treba mi vaša pomoć (šmrc)
Uslužni prodavac: Samo polako gospođo, nemojte da se nervirate, u čemu je problem?
Nžč : Treba mi boja za auto, ne znam šta da radim...
Up: Ali ovo je prodavnica auto delova..
Nžč širi oči još više : (tiho) Joj...
Up: Ok, ok, recite
Nžč:Treba mi ona groooozna plava boja za jugića, ne znam gde da je nađem, ogrebala sam auto
Up: Ahaaa, to je meksiko plava, ali danas je nedelja i kraj radnog vremena nećete to naći danas
Nžč: trep, suzica, joooj,
Up: Samo trenutak gospođo (odlazi do telefona).....bla bla....bla bla...meksiko plava...bla bla. Sedite gospođo, sad ću da skuvam kafu da se smirite, za 15 minuta dolazi moj drugar da vam donese farbu, samo da vam je stavi u sprej da lakše ofarbamo
Nžč (drhtavim glasom): Vi, vi ste divni....
45 minuta kasnije
Nžč sa sveže ofarbanim autom na semaforu telefonira: ... Eto ti konju, sad mi kaži da sam nesposobna, 2 meseca ne možeš da nađeš farbu za juga....neee, auto je VEĆ ofarban....šta šta košta???...ne košta ništa...u stvari...trebaju mi nove cipele...
Sertifikat za svaku neproverenu/izmišljenu informaciju - jer ako baja sa univerziteta Lowenbrau u Schleswig-Holsteinu tako kaže, onda je to tako.
Nemci su carski narod, jer pored tolikog rada uloženog u industriju oni stignu i da po ceo istražuju koji prašak bolje izbeljuje tkaninu i koliko šoljica crne kafe dnevno treba da popijete ako hoćete da sačuvate blistavo bele nadlaktice - pa još i pošalju rezultate našim lifestyle časopisima i web-portalima. I još sve to rade u onim neudobnim belim mantilima nasmejani od uha do uha.
"Najnovije istraživanje u Nemačkoj je pokazalo da 88% muškaraca koji uveče popiju pola čaše limunade na jednoj nozi, ima duplo manje šanse da dobije disocijativnu amneziju penisa."
-U JEEE, MARIJA, IDI PO LIMUN!
Obavezan deo Dnevnika RTS, osim kad izgubimo.
Kadar 1: Masa sedi u kafiću i preko objektiva kamere hipnotisano gleda u ekran televizora i odjednom skače i urla: TOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!!!! pa odmah kadar 2: isti kao kadar 1 osim što masa skoči pa sedne uz reči: "Id' u pičku materinu!" i odmahuje rukom.
Vojsovr: Ovakva je bila atmosfera u kafićima za vreme utakmice Srbija - Turkmenistan. Hiljade gledalaca kraj malih ekrana su uz piće bodrile našu reprezentaciju u borbi za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Jekaterinburgu.
Reporter: Kakva je atmosfera?
Kafićlija 1: Ma kara me ovaj Pantelić - (rez)
Reporter: Kakva je atmosfera?
Kafićlija 2: Druženje, znači super atmosfera, baš smo zadovoljni i tako te stvari.
Reporter: Čemu se nadate?
K 2: Pa otkud znam, ja odigro singl, valjala bi mi ta pobeda, nadam se, treba mi tih četres iljada, ako ne dobijem, Mrvica će jabučicu da mi izvadi.
K 1: (Uleće u kadar) SRBIJAAAAAAAA!
R : A šta vi kažete?
Ziljavuša - kafićlika 1 : Pa ja mislim da ćemo pobediti, naši fudbaleri su jaaaako svatki i mnogo bi mi bilo žao da izgube, valjda neće, mukice, jooooj...
Ziljavušina normalna drugarica - slatkiš sa dušom rabadžije i kosom vezanom u konjski rep: Ma pobeđujemo. Ženska intuicija. (Nategne pivo.)
Kadar 3: Isti kao kadar 1, osim što masa sada skače i urla u neprekidnom trajanju, grljenje i masovno vatanje iz potaje za ziljavušino dupe.
Vojsovr: Pobeda. Naši momci izvojevali su još jednu sportsku pobedu i doneli radost svojoj zemlji. Večerašnja utakmica je bila prava poslastica za sve fudbalske sladokusce; to je pobeda ne Srbije, naših "orlića" nad Turkmenistanom, već pobeda sporta. Hiljade navijača uzvikuju i misle samo jedno: Srbija, Srbija. Hvala vam momci na ovom veselju. Cela je nacija reprezentacija.
Kadar 4: Automobili na ulicama, zastave, šajkače, kokarde, sirene i indijski sistem prevoza na krovu vozila. Ispod slike se smenjuju natpisi: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Kosovska Mitrovica, Banja Luka, Bijeljina, Podgorica, Herceg-Novi, Knin, Tokio, Milvoki.
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Ono što svi imamo u kući, a niko ne zna odakle mu.
Osoba se kreće cik-cak putanjom u Knez Mihajlovoj ulici kad hoće da izbegne promotere koji žele da mu uvale sezonske karte za pozorište, Ćirilka, čestitke za decu sa Kosova, za decu iz Zvečanske, za žene iz Sigurne kuće, ruže...
-Volite li pozorište?
-Joj, volim, ali student sam, nemam para. Znaš kako je...
----------
3m dalje
---------
-Želite li da pomognete deci sa Kosova?
-Joj, ja ne...
-Znači ne želite da pomognete deci sa Kosova?
-Želim, ali nemam....izvini kasnim na čas....
--------
3m dalje
--------
-Da li želite...
-I don't speak serbian!
-Do you want to...
-Ni engleski, bre!
--------
3m dalje
--------
-Ruža za damu?
-Kakva dama, derle slepo, samo imam dugu kosu!?
Baš kao što je pronalaženje igle za kukičanje za šivaću mašinu "Bagat" komada jedan u n^2 plastova sena zahtevan i značajno otežan posao, tako je i pronalazak nečega kvalitetnog "made in PRC" kod malih nezvaničnih distributera-azilanata put posut trnjem i šoderom krupne granulacije. Verovatnoća da će te ovako nešto zadesiti jednaka je verovatnoći da u (pokojnoj) "Zastavi" kupiš dugotrajni "jugo" - minimalna, ali kad se desi, čini ti se da je svaki golub na ovom svetu odlučio da te dekoriše celokupnim sadržajem svog sengrupa.
- Pošto ti ovaj trimer za živicu?
- Pesto dinala! Mnogo dobav!
- Aha... Imaš nešto jače?
- Taj dobav! Pesto dinala, mnogo supel!
- Ne, imaš nešto čemu neće da se slomi nož na mladoj lucerki?
- A! Vidim ti u očima mir! Ti si taj!
- A?
- Mir, mir, mala moja krompirova zlatice! Prošao si vrata na koja kucaju samo malobrojni, ali budi strpljiv! Potok koji juri ne uzburkava reku!
- Znači nemaš?
- Oh, srećnog dana! Imam, imam, drugima sam prodavao trimere što ih proizvođahu đaci iz Baodinga na časovima opštetehničkog obrazovanja, a on je čekao na tebe da se pojaviš, da ga uzmeš i krotiš šimšire i tuje! Ali stoj - da li si ga dostojan?
- 'Oćeš da mi daš ako imaš? Ako nećeš, idem.
- Tri mu je konjske snage, makaze 50 inča, vatrena mu sila suklja kroz auspuh kaogod ždrepcu stepskom dah za hladnih dana! Pogledaj u srcu svom i reci - nisam li ga dostojan? Šta ću za njega žrtvovati?
- Sedamsto.
- Ko ima novca, zmaju je po snazi sličan! Nosi ga, mali moj morski krastavče, nosi ga i zapamti: trava se povija pod nogom što je gazi!
- Prijatno.
Skup ljudi koji se kad vam dođu u posetu ponasaju kao kolonisti tek kročili na tlo Amerike.
- Vidite sta smo vam doneli! Stakliće! Svetlucave stakliće! A sad budite ljubazni i pokažite nam gde vam stoji kajmak i rakija.
Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ).
Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).
-Jedna od njegovih prvih vožnji na liniji 611. Doterao je autobus na okretnicu, otvorio vrata i seo pozadi. Putnici su ušli, očekuju polazak, ali nema šofera. Tek se čuje Milenko: "Šta je bre ovo, prođe mi mladost dok se ovaj vozač smiluje da dođe...mamu mu njegovu...ma idem ja da vozim!" Naravno 70% putnika je izašlo. Oni hrabri koji su ostali, ubrzo su shvatili šalu.
- Neretko je znao da obrne i po pet krugova na novobeogradskom kružnom toku.
- Vozio je u bokserskim rukavicama, meksičkom sombreru, kupaćim gaćama
- Jednom je stavio vibrator na instrument tablu i preko njega neku krpu. U neko doba zamolio je gospođu koja je stajala napred da mu doda krpu, žena se zabezeknula kad je videla šta je ispod nje. "Ajde ajde gospođo, nije to ništa, pa nema ga ni 15 cm"
- Po Dobanovcima je redovno razvozio omladinu po kućama i to nekim ulicama koje nikada nisu videle, niti će videti autobus.
-Poslednje što sam čuo o njemu jeste da je vozio 45 i da je zaustavio autobus, uzeo kesu u ruku i njome uhvatio mrtvu mačku kraj puta i ubacio u kontejner. Ceo autobus ga gleda, a on mrtav 'ladan: "Lako je vama, vi jednom prođete ovuda, ja moram da je gledam ceo dan"
Obavljanje nekog dosadnog posla ili druženje sa smaračima, jer je opšte poznato da vreme u tim situacijama prolazi znatno sporije ili čak uopšte ne teče.
Četvrta godina, dvočas sociologije. Profesorka koja predaje jednoličnim tonom tako da bi uspavala i narodnjaka na koksu, priča zanimljive priče iz života Žan Žak Rusoa, Maksa Vebera, Karla Marksa i ostatka te vesele družine. Odeljenje se isprevrtalo po klupama, ljudi cure sa stolica, ortak iz zadnje klupe pali upaljačem ruku da bi se razbudio, drugarica koja sedi do zida udara glavom u isti... U polusnu, jedva drzeći glavu da ne zvekne o sto, cimam drugara iz klupe koji pokušava da gurne zaoštreni kraj olovke što dublje u uvo...
- Brate, kolk'o je sati, života ti? Kad zvoni?
- Ne znam, jeb'o te, trebalo je da zvoni pre pet minuta, al' koliko vidim sekundara je počela da ide unazad.
- Pazi stvarno... Ako nastavi ovako vratićemo se u pelene. Brine me samo kako ćemo da stignemo kući.
Vidi se ko je bio začetnik leba i igara. Svaka emisija je "emisija zabavnog karaktera". Na sve strane pršti vatromet, prosečan studio je veličine omanjeg grada, klovnovi, žirafe, gigantske sise svuda, šimpanze, nakaze, igračice, fešta, ludilo. Kao dete Žikine šarenice i Grand šoua, samo na kokainu i izmrvljenim ekserima. Vest da je poplava u Indoneziji odnela milion života iznosi sisata spikerka uz pratnju žonglera vatrenih čunjeva u pozadini. Studio ispunjen hiljadama gledalaca oduševljeno aplaudira dok ansambl kepeca iz Napulja pravi kulu žeđi.
- Vest dana, premijer Berluskoni podneo ostavku! Ali, pre toga, pogledajmo paradu slonova uz prateću muziku.
