skrivena fantazija svih nastavnica srpskog jezika.
Rečnik / autori
CH
chuppsy
na Vukajliji od februar 2010.viđena 4. maj 2013.
3 definicije0 odabranih108 poena
Pitanje posle kojeg pucaju i najsnažnije veze u predškolskom.
Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda...Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.
Kada znaš šta si koga lagao 2-3 nedelje unazad, pa možeš sam sebe da podržiš.
Trenutak u kome pravi čovek dolazi do izražaja. Jer onaj ko u sebi nosi ljudskost, uvek će mi biti poput brata. Biće čovek i kada to drugi oko njega nisu.
Slušao sam ih kako me ponižavaju. Moja deca, krive roditelja koji jedino njih ima. Nisam trebao dolaziti nenajavljen, oni imaju svoj život, neki svoj raspored. Ja sam star, za mene više nema mesta pored njih. Nije važno što sam za njih dao sve, i što bih dao i ovo malo života. Ali gde da kunem decu, samo se nasmešim, okrenem i odem. Valjda je život takav.
*
Kažu da zbog ovakvih poput mene, oni nemaju radna mesta. Psuju Tuđmana koji me nije ubio. Kažu nije meni mesto ovde, draže im je da vide kera, nego mene. No ipak, to su ljudi, valjda ne znaju šta čine. Ne ide da im želim zlo, samo ću se nasmešiti, i onako tužan otići.*
Svi su znali da je volim. Ona je znala. Nije me bilo dugo, al nije do mene. Rekla je da će me čekati. Ja ulazim u našu sobu, a ona me čeka. Čeka, ali sa drugim. I u meni sve se ruši, pa gde baš ona?! Psovao bih, urlao bih, ali nikad nisam bio grub prema njoj. Samo se nasmešim , okrenem i odem.
Razlog velikog broja tužnih ljubavi.
Čitav život veruješ u ljubav sa jednom osobom. Živiš u njenom osmehu, plivaš u njenom pogledu. Međutim, kao da si svestan, da si joj drag zbog tog tužnog pogleda koji večno skrivaš, a opet da ta tuga koju nosiš glavni krivac što zapravo nećete biti zajedno. I onda ona ode, možda je to sunčan dan, možda kišovit, mislim to nije bitno jer vreme za tebe tada staje. Ti se onda nadaš da ćeš je negde sresti, da će sići iz nekog autobusa, samo da te zagrli, a ne veruješ ni sam u to. E tad ti je jedina misao, ma samo kad bi došla.
Besmislena kada je piješ sam. Kao da služi da se bolje započne dan, da se prevaziću nesuglasice, izvuče neka draga reč, dok smo još sanjivi, pa se reči ne stidimo. Da to je jutarnja, još uvek ne razmišljaš o problemima, ali sve ono što ti je drago je tu, na drugom kraju stočića, ili stolici do tebe. I ono kad se smejete, ma nebitno dal je dobro zašećerena, bitno da je ona tu, da pije jutarnju sa tobom. Da unosi vedrinu, kako u dan, tako i u srce. Ma besmislena je kad je piješ sam, razbuditi se možeš i hladnom vodom.
Mudre reči oca moga. Prošao čovek svašta, pa zna, nije protraćio godine. Vidi on, da u braku nema sreće, jebe te žena za svaku sitnicu, pa još kad dobije onaj pms ili kad ti dobiješ sms, prosto si ga najebao. Izgubiš ključeve od kola, ti si budala, ona slupa cela, opet tebe jebe, jer joj nisi rekao da se brzine menjaju sa kvačilom. Najebeš se sinu matere kad se napije ko dupe, ona ga brani, kao ako, muško je, al zato kad ga pohvališ što je opalio komšinku, ona te jebe, jer nema više sa kim da pije kafu. Hoćeš da budeš dobar i savestan roditelj, ograničiš ćerki izlaske do kasno, kad ona karakondžula od žene hoće oči da ti iskopa. Ajd ti joj dozvoliš radi mira u kući, kad eto ćerke sa nabreklim stomakom, al ne od piva. I opet ti mučeni tata u kurcu. Zato sam odlučio i ja kad se zajebem pa oženim, da isto pričam svom sinu, a ako bude sreće i on mom unuku.
Piše se u onim godinama, kada si ubeđen da je jedini stepen ljubavi držanje za ruke i poljubac u obraz. Kasnije shvatiš da si i bio u pravu, ali to sada nije važno. Nastaje iz potrebe, da eto u mom slučaju kažeš devojčici iz klupe ispred da ti se sviđa njena kosa i to što ima sve petice. Pa da ne bi crveneo, a ti cepneš parče papirića, nažvrljaš nesigurnim rukopisom par reči i ubaciš joj u ranac. E sad to može da se završi na dva načina. Da ti se do četvrtog smeje pola odeljenja ili da kao fol budeš sa tom devojčicom. Naravno postoji i šansa da se ne potpišeš, jer smatraš da zna od koga je, ona padne na to, ali misli da je od tvog druga. Da to je gadno, još ako ti je drug jači, pa te zaduži da joj u njegovo ime joj i dalje pišeš.
Nadam se da niko neće zameriti, ovo je posvećeno čoveku...
Ovo je više kao priča, poznavao sam jednog dobrog čoveka i kao što sa dobrim ljudima uglavnom biva, umro je. Dijagnostikovali su mu rak, kažu poodmakla faza, nemoj džabe da trošimo lekove na tebe. Imaš još oko godinu dana, mada kome je to bitno, ti nemaš porodicu, ili kao da je nemaš.
Bio je u pravu, nije umirao od raka, već skoro dvadeset godina čeka svoju ćerku, ili kako je on zvao, svoju malecku. Nije znao da je on za nju monstrum, čovek koji je klao, četnik. Nije znao šta joj je tašta pričala o njemu. Nije znao da nego može toliko da mrzi. A izgleda da može.
Pričao je o njoj često, voleo je svoju malecku. Ona nije znala da joj je majka umrla, od te iste bolesti, raka. Njoj je rečeno da je otac ubio. Da je tukao, mučio, maltretirao, a znam da nije.
I umirao je, dopao postelje. Da mi smo ga posećivali, ali ona nije došla, on je umro, ali ona nije došla.
I napisao sam i jednu pesmu o čoveku, a vi oprostite na zauzetom papiru:
Nisu ga primili u bolnicu, kažu da nema zdrastveno osiguranje,
doktor se nasmešio i rekao:''Izvini, al' život je sranje''.
Ti svedno imaš rak, od toga se umire za godinu dana,
ako te pre toga ne dotuče neka druga rana.
Još malo će te posećivati, al ti ćerka neće doći,
pronaći će nebitan razlog zbog kojeg neće moći.
Ti si joj ubio majku, a voleo si je više nego sebe,
baba joj je Hrvatica, pa joj je pričala protiv tebe.
A šta dete zna, za nju si još jedan koljač iz rata,
ti si osoba koju nikad neće nazivati tata.
Ona je tvoja malecka, mada je odrasla dobrano,
al ti je takvu pamtiš, sve ostalo ti je strano.
I evo već si u postelji, smrt je tek pitanje sata,
a ti i dalje čezneš da ti kaže tata.
E to je ona stara priča. Od starih neprežaljenih ljubavi, do nekih ljudi koje je pojelo vreme, pa ih nigde nema. To su one osobe koje se smatraju ličnim vlasništvom, koje su naše, a možda već žive neki svoj život, koji nema nikakve veze sa nama.
-E video sam juče onu Mariju iz našeg kraja, jel je se sećaš možda?
-Šta, moju Mariju, pa kako se ne sećam, čoveče znaš ti šta smo mi značili jedno drugom. Pa znaš kakvi smo bili, eee...
-Ma šta ste bili, nisi je video ni čuo 10 godina, a šta ste imali, nedelju dana držanja za ruke. Šeta žena sa mužem, ima dvoje dece, nije ni pitala za tebe, osvesti se.
Pa zašto je to druže tako? Kako to devojka, a ne voli lepu reč, ne voli pisma i pesme. E da znaš šta sam ja sve pokušavao. Nađem se kao slučajno kad prolazi kroz susednu ulicu, nasmešim se, pokušam da joj ukradem koji minut, a ona ništa. Mislio sam u početku, možda je stidljiva, možda sam prenaglio, devojka me nije ni upoznala kako valja. Pokušao sam da joj napišem pismo, znaš da mi to nije bilo lako, nisam ti ja sa tim rečima toliko vešt. Ali da sam se trudio sam Bog zna. Pisao sam joj kako sam opčinjen u nekom čudnom do tada nepoznatom stanju. Opisivao joj snove, kako vidim njenu lepotu koje nije ni sama svesna. Ništa. Nije mi odgovarala. Nadao sam se da sam makar dopro do nje, pridobio trunčicu naklonosti. Tu sam se osmelio i pesmu da joj napišem. Verujem, čak šta više siguran sam da ima mnogo boljih, ali opet, bila je iz srca. Podelio bih je i sa vama, ali njoj je bila namenjena, valjda ne bi bilo u redu. Ubacio sam je jednog dana u njeno poštansko sanduče, nisam se potpisao, ali zar i treba, danas se pesme slabo pišu. Ma i ne verujem da bi se neko usudio mojoj ljubavi da šalje nešto tako. Proverio sam joj noć posle sanduče i bilo je prazno, konačno, to je to, valjda me voli.
Međutim tih dana me je uhvatila neka bolest. Nisam izlazio iz sobe nekoliko dana, ali nije mi teško padalo, razmišljao sam o tom beskrilom anđelku. Kad onda, bolje da sam bolan večno ostao. Ja je čekam na uglu ulice, ali nije sama. Dule, koji nas je mlatio kao klince, koji je te devojčice tako lako menjao, šetao je pod ruku. Kasnije je pričao, šta joj sve radi i ma gde god se ja zavukao, ta priča me je stizala.
A onda jednog dana je došla, vratila mi moja pisma zamotana u onu jednu pesmu što sam joj pisao, nisu ni bila otvorena. Kada sam je pitao, zašto, rekla je da ne vole baš sve devojke te stvari. I tu se nasmešila. Ali nije to bio više onaj stari osmeh, nije to ni bila ona. Nasmešio sam se i ja, kada sam shvatio koliko sam bio blizu da krenem sa pisanjem romana koji bih joj posvetio.
Sitnica koja sve one krupne i velike stvari čini tako nebitnim. Da vidiš kad naletiš na tako jedan osmeh, ne gledaš mu u zube, dal su žuti, jel koji fali ili su možda proređeni. Ma ništa od toga ne bude važno. Nego ti se zavrti pamet, pa zaboraviš da je ona učila Gimnaziju, dok si ti gulio tehničku, ili na to da je verovatno za vikend pročitala više knjiga nego što si ti sastavio međusobno zavisnih rečenica u celokupnoj govorničkoj karijeri. Pa kada bi sreo nekog i on se zabrinuo za tvoje stanje, verovatno bi mu rekao da je samo lepa, smatrajući to dovoljnim i duboko u sebi znao bi do tančina na šta sve misliš sa tim. Dok bi te on verovatno smatrao budalom i valjda bi ti bilo drago zbog toga.
-Ti otkad si sreo onu malu, nisi sav svoj, pa šta ona to ima što do sada nisi video, sise, dupe?
-Ma znaš nije do toga, ima lep osmeh.
-Sine, znam te čitav život. Izgleda da si nazebao negde, sigurno si bolestan. Još samo čekam da mi kažeš kako ima i lepe trepavice.
-Ma za trepavice manje više. Ali da si ti video kada je prebacila kosu preko ramena, a na desnom uhu ima dve minđuše spojene tankim lančićem, kao da dva anđela pružaju ruke...