Rasista, ali sa oksfordskim obrazovanjem. Uspeo je da prikrije rasističku filozofiju pod plašt soft kor epske fantastike.
Patuljci - Totalni Jevreji. Niski, bradati, bolesno opsednuti zlatom, najbolji draguljari, isterani iz predačkih domova (koje su zaposele snage zla) i povrh svega, kukastih noseva. Da, eksplicitno je to naglasio.
Dobri ljudi - Beli ljudi sa zapada. Dovoljno.
Loši ljudi - sve etničke manjine Srednje Zemlje. Crnci, kosooki, smeđi, ukratko, svi sa juga i istoka.
Orci & Mordor - Karikatura islamskih osvajanja sa, pogađate, istoka. Sauron je uber zajebani hodža koji se dere sa svog minareta, Barad-Dura.
Vilenjaci - LGBT zajednica. Dobro, bio je rasista, ali i latentni gej.
Golum - Eto šta ti se desi kad potpadneš pod uticaj istoka.
Saruman - tipični poturica.
Hobiti - Engleska bagra. Pokušao je da ih predstavi kao gospodu, ali nazire se njihova prava priroda. Duvaju, piju, kradu i uništavaju nakit, idu bosonogi i deru se po divljini i kad im se ukaže prilika, šikaniraju nacionalne manjine sa istoka.
Mesto gde se uspeh ne prašta, gde je ponos postao mana, a inat zaštitni znak. Mesto gde stari žive od sećanja, a mladi od danas do sutra. Mala zemlja koja se polako ali sigurno raspada po brdovitom balkanu: njen narod slep, a bogat sa dva pisma; zgažen sto puta, a i dalje se ne okreću jedni ka drugima, već protiv. Uporni da uče na svojim greškama.
Živi u ubeđenju da je ceo svet mrzi, iako dobra većina i ne zna gde je. Godinama "zamrznuta", koju su počeli da odkravljuju. Na aparatima živi od stare slave. "Samo sloga Srbina spasava" nije izmišljena jer smo složni - da je tako, taj slogan ni postojao ne bi.
Glavni grad Beograd - država u državi. Jug Srbije i dalje tužan. Na istom je i Kosmet, koji uz sav trud nije njen jer, nije zemlja čija je, neg' čije ovce pasu. Na severu Vojvodina koja polako diže ruke.
Mesto gde cveta lutrija, a kladionica je svaki treći lokal, odma' do banki, pekara i roštilja. Narod lenj, navika posle godina vladavine najvećeg "bravara", da se ništa ne radi a dobro živi. Iako toga više nema, a navika još je tu. I, uvek je tu "biće bolje sutra", nikada danas... i tako zauvek...
Sve što je potrebno je jedan čovek. Smestimo ga u fotelju naspram kutije koja ispušta kič i šund u akustično-vizuelnom obliku, transformišimo esencijalne egzistencijalne probleme u imaginarne, dajmo mu hleba, igara i slike drugih ljudi koji grcaju u sopstvenoj nemaštini na mulju staleške lestvice. Sad malo muzike, zurle i kobaje. Soft pornografiju u tri časa popodne. Scenu ljudi koji se greju paleći knjige.
Mobilni telefoni, plazma televizori, vile, Dedinje. Modni žiri koji javno ponižava sveže lobotomisanu devojku iz provincije. Parče raznetog uda američkog vojnika. Kosovo, jednoličnu hordu parlamentarnih zombija ogrezlih o novčanice, belog okovratnika.
Podignimo ga iz fotelje. Napolje da vidi. Da, neka vidi da mu se ne isplati biti drugačiji. Nepregledna ravnica istovetne, žigosane marve, koja klati svojim obešenim zvoncetom, obučena po najnovijoj modi, prikačena na infuziju isprepletenu hiljadama kablova.
Posao, neka radi. Za minimalac. Novac znači komfor.
Nazad u fotelju. Neka odmara od rada, pa opet nazad.
Jebeni slavuj se cvrkutavo posrao na prozor, lepršajući krilima i pevušeći Mocartov nedovršeni rekvijem, dok je iza njega sunce pomešalo svoju krvavu boju sa plavetnilom večernjeg neba prividno se komešajući sa krošnjama zanesenog drveća. Ugledao je čoveka koji se omamljeno drao u drvenu kutiju i uplašeno odleteo.
