Uporno odbijanje nečije ponude koju onaj ko vam nudi smatra lepom em neophodnom za bitisanje.
-''Sine, ajde jedi malo boranije.''
-''Hvala na ponudi roditeljice i nadasve podarioče života, ali miomirisna aroma iz cilindrične posude na vrhu Milan Blagojević Smederevo električnog štednjaka ne odaje mi poverenje da bi nužno trebalo da sledi čulno uživanje nakon što okusim dotičnu sadržinu.''
-''Ali znaš kako je lepa''
-''Lepa mi je i sestra pa je ne jebem. Odo narezat parizera.''
Meksikanac koji je psov'o Boga.
Devojka u mini suknji i majici koja se srela sa ocem na vratima.
Gde si ti krenula tako gola?
Uz Galenikinu prvu pomoć, rezervnu gumu i dizalicu, obavezan pribor u zastavinom vozilu 90-ih. U stvari, prvu pomoć i rezervnu gumu nisi morao da imaš, pandura podmiriš sa tričavih 500 milijardi, i teraj. Ali dizalicu i litar i po goriva svakako.
Dizalicom rešavaš učestale konflikte u saobraćaju, a sa flašom od litar i po... Eh, sa flašom od litar i po goriva ti si siguran kao beba u majčinoj utrobi, pun samopouzdanja makar krenuo na Kilimandžaro. Znaš sve kote, izohipse, brežuljke i uvale, koristiš čak i nagib asfalta za slivanje kišnice. Auto, u principu, radi neki deseti deo rute, sve ostalo je ler i gurka.
Sa litar i po guziš po ciči zimi u skrovitoj šumi sa uključenim grejanjem, čitavih 10 minuta, lajka bos. Realno, ni ne treba ti više.
Sa litar i po zapališ celo selo, što da ti javi nije htelo... Ali to je već neka druga priča.
- Brate, 'oćemo na derbi?
- Odakle nam kinta za bus? Misliš da stopiramo?
- Ma ne bre, idemo mojim jugićem.
- Aha, a odakle nam za čorbu?
- Pa, skupićemo za 5 litara, jebiga.
- Brate, sa 5 litara nemamo ni do Mladenovca, a tek za povratak?
- Ne brini ništa, provalio sam da ćale u gepeku čuva litar i po. Da ti ne pričam da znam svaki ler, idemo preko Ralje.
- To mi kaži, brate, idemoooo. Pune tribine ludih navijača...
Vuk Branković međ' garderobom.
Gde god krenuli, šta god uradili, on će i na najsitniji mogući pokret onim odvratnim zvukom u potpunosti otkriti vaš položaj, te se stoga preporučuje samo za sportske aktivnosti.
- Zdravo, Zoki.
- Zdravo, čika Kosta.
- Je li, da te pitam, što ti i onaj moj klipan ne jebete nešto u dvaespet godina nego po ceo dan gledate porniće?
- Ih, čika Kosta, ne gledamo mi pornice, mi smo to odavno prerasli.
- Jeste, kurac. Eno onaj imbecil probudio baba Savetu i to bez slušnog aparata, iz kupatila se samo čuje fsfsfsfsfsfsfs. Reci mu da idući put skine šuškavac kad ode da drka.
Bus kontrolori u civilu.
A: Matori jesi otkucao kartu, onaj debeli mi deluje kao anderkaver.
B: Ma gde, sad moraju svi da nose prsluke, nema više spavača šta ti je.
C: Ajde momci karte na pregled.
A: Jesam ti rekao, jesam rekao...
B: Pičko rekao si za onog debelog, a ovaj je sve vreme iza nas.
C: E momci drkam vas, nije kontrola, slušam šta kenjate, moradoh da vas iscimam.
A: Jedi govna.
B: Puši kurac...
Skromno, u krugu porodice.
U velikoj meri pridavati značaj određenoj stvari. Biti zagrižen za nešto ne(dostižno) i težiti ostvarivanju istog.
Mare: Znaš onu malu sa četvrtog?
Dare: Onu duševnu? Znam.
Mare: Juče kad je džogirala u parku, zamalo lanac da pokidam.
_________________________________________________
___________________________________________
Džeki: Av, av... Av, av... Av, av... Av, av...
Snupi: Av, av... AAAAAAAAAAAAAAAAAV...
Džeki: Aaaaaaauuuu, avavavavavavavavavavavavavavavavavaavavavavav...
Snupi: MIRAN!
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Priloška odredba za razočaranje. Nadomak ruke, al' tuki u poslednjem trenutku. Ža dlaku šinko.
Ciga: Umal da jebem sestrićinu sinoć. Namamio je u baraku, pustio Kebu, sipo neku rakiju, skino gaće, i taman da joj pristavim Đemala u rondulju, zove je ćale na mobilan, kaže oće on da jebe.
Nafurani kuvarski blejač koji banjava ljudima na kafanu i osoblju konstantno kenja kako sve rade pogrešno i kako se sprema po Interkontinentalima i kako su oni svi bezvredni paramecijumi, a on jedini ume da skuva pilav. I to im soli kao na finjaka, uz fabrički ugrađen pederski smajli. Sve se snima i prikazuje kao Paklena kujna.
Dakle ovaj nadobudni drkoš, obučen ko protojerej-ninđa jebeni, sedne za sto, dobro se nakusa sopstvenog ega i počne da spava u mozak, počevši od menija. Gde vam je ovo, šta vam je ono, kakav vam je ovo nož, dođite samo čas još nešto da vas pitam, jeste li vi konobar ili kelner? Previše soli – nedovoljno bibera! Gde je moj hosenfefer??
Slušam kako onim svojim drkadžijskim nazalnim glasom sipa mudrosti nesrećnim konobarima i kuvaricama, šatro da im pomogne da poboljšaju posao, a u stvari gleda da ih izjaše ko u finalu rodea, uništi im ono malo “ja”, istranžira volju za životom i natera ih da se nagutaju iste, čime se gledanost bustuje sto posto, reko piplmetar.
Snimam kako samozadovoljno drvi, keca pomoćnicu kuvarice, koja ionako neprijavljena radi od jutra do sutra za neku bednu crkavicu kojom izdržava dvoje dece i muža alkosa. “Kakva vam je ovo konkavna daska za sečenje”, “Po čemu je brrrrule dobio ime, ne znate, baš me čudi”. Pederski smajli opet. Gledam ga i slušam, mahinalno stežem pesnice i zube, i poželim da ga oplajpičim teflonskom dvajesosmicom za palačinke po ćeli, a onda mu facu nabijem u ključajući potaž od šampinjona sa teletinom, a kao prilog mu surduknem kelerabu u prkno.
Uh, što bih voleo da neko tom bradičastom gomnaru zaprži čorbu, da se tako izrazim, kupio bih takvu epizodu na DVD-ju, pa i uz prašak od 12 kila ako treba, bilo bi jače od onog kad Kojot trti Trkačicu.
- Ovo nazivate ražnjić le bon, je li?
- Pa…
- Da li uopšte znate šta je ražnjić le bon, vi? Ovo je moliću pre ražanj le bon. I gde je uopšte meso na ovom ražnjiću, molim vas?
- Evo odmah.
- Kad, moliću? Kad odmah?
- Samo dok ti ga…
- Aaaaajajaja!!!
- …Nabijem u dupe. Evo ti ga meso, majke ti ga retardirane i to svinjećo. Snimajte sve, pičke! Vo-ki Kos-tić!
Definicija je napisana za Mizantrofi 2
Neke stvari u životu su same po sebi jednostavno toliko čemerne, da u njihovom slučaju one sitnice koje život čine radosnim ne znače apsolutno ništa. Poput devojčice koja se igra međ leševima izginulih vojnika, taj tračak radosti je mrtva kurčina naspram zaslepljujućeg crnila koje je okružuje.
- Ščuo da je Džigiju umrla keva?
- Aha. I to baš sada kad mu uleteo Estudijantes iz dvojke.
- Ma da, k`o baloni na kolicima...
