Način na koji moj komšija pokazuje mržnju prema muslimanima, na taj način može da tuče i maltretira Ahmeda, Aliju ili Bahrudina i da se na taj način oseća moćno i kao pobednik. Jedini problem je kada se previše zanese pa svinje stradaju ni krive ni dužne, od pomena muslimanskih imena komši udari krv na oči pa ne zna kad da stane.
-Murate ostavi Ramiza da jede! Ostavi ga kad ti kažem! (šic, šic, šic) Ti ćeš meni Srbiju da uništavaš Murate! AAAAAAAA Umri Murate!!! Dođi i ti Ramize svi ste vi isti!(šic, šic, šic) Ženo daj nož da koljemo. -Nemoj Radovane, još nisu podgojeni. -More daj nož! Šta si se sakrio tu Suade, kriješ se nesrećo! (šic, šic, šic)
Starinski izraz za golicanje. U savremenom svetu može imati, da prosti ovo dete, seksualni prizvuk.
- I tako skoči ti on na mene, počne me šašoljiti, a ja, znaš već, nisam muško videla 5 meseci, napalim se. Odradi me čovek za 5 sekundi, nisam ni osetila.
Učestala fraza kojom se pokušava dočarati kako je u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti sve bilo normalno, a sada su se vrednosti i pogledi na stvari totalno izmenile.
- Sine, zašto si se utegao u tim farmerkama, izgledaš kao pederčina raspala? Priznaj bedevijo, primaš ga u rč! - Ma jok ćale, to se sad tako nosi. - Nekada se znalo ko nosi suknju i hulahopke, a ko pantalone i dugačke gaće. --------------------------------------- - Matori, daj dve 'iljade za grad. - Dve? Jebem li ti 'leb ražani, šta će ti toliko? - Treba jebiga, moram se otvoriti pred ženskim polom. - Pu! A nekada se tačno znalo, izvedeš je u šetnju, kupiš sladoled i ona srećna kao Nova godina.
Uzvik pri pišanju po sirotinji tj. punjenju boranije. Nešto kao opaaaaa, samo što ovo ne može da se izgovori u bilo kojoj situaciji. Samo u momentima apsolutne i totalne dominacije, iživljavanja i poniženja. Može se polivati urinom ili spermom, u zavisnosti od slučaja.
gledanje NBA utakmice
- Šta rade ovi Lejkersi... Vidi ga Kobiška kol'ko se izdrkava! Ma ne daj nikom bre, ma šutni trojku iz okreta! MA DA, BRE! POLIVAJ ČOBANE IZ MAJAMIJA! POLIVAAAJ!
Neretko se može čuti negde drugog, trećeg dana svadbe kad svinje kreću da jedu pečenu prasetinu koja je srušena sa stolova kako bi poštovani gosti mogli da igraju ko ljudi po istim, pod šatrom koja je toliko izbušena od pucnjave iz raznoraznog oružja prvog dana, da rupe kroz koje prodiru sunčevi zraci rasanjuju komirane poštovane goste. Pevačica zeva na lusteru. Dva poštovana gosta koji oka nisu sklopili iz prostog razloga jer ne mogu da se dogovore gde je tačno pola puta između njihovih mesta da tu premeste muziku. Ko ljudi lepo su se dogovorili da će muzika, dok se ne utvrdi podjednako odstojanje, biti prebačena na obližnje drvo, do daljnjeg. I ima da svira. Ko navijena! Kod njih su, između ostalog, i jedina dva preostala okvira sa municijom koju su ljubomorno čuvali, predosetivši obojica, da se čarka oko muzike na početku neće samo na tome završiti. Možda jedini glas razuma na svadbi dolazi baš sa tog obližnjeg drveta, pokušava da razumnim tonom objasni situaciju da je gotovo nemoguće svirati kontrabas na grani drveta, ni ne pomišljajući da se usudi da kaže da su oni imali ugovoreno da sviraju samo tri sata, a evo već tri dana i tri noći ne prestaju da sviraju. I to još čitav poslednji dan, na drvetu. Glas sa drveta dobija jednoglasan odgovor.
Jedan od onih prelomnih trenutaka u životu. Sekunda u kojoj nesvesno postavljate to pitanje nekom nepoznatom klincu iz okoline se pretvara u momenat kada shvatate da ste doslovno matori, da vas verovatno više niko neće pitati isto i da zub vremena polako pokazuje svoje lice i vama.
10. 05. 1986. Neki lik: Mali, čiji si ti? Vi: Ja sam Kirov. Neki lik: Aaaa, ti si znači Kirovac!
10. 05. 2010. Vi, vidite nekog klinca kako trčkara po ulici. Veze nemate ko je, a znate otprilike ko bi mogao biti. Nesvesno se upuštate u konverzaciju s njim. Vi: Mali, čiji si ti? (počinje da vam se okreće kosmos oko glave, matori ste) Mali: Ja? Ja sam Milov. Vi: A, Milovac, je li... dobro, idem ja da popijem jedan trodon... ili bensedin... videću već...
Pravougaona površina na zidu nastala uklanjanjem Brozove slike nakon njenog višedecenijskog visenja tamo. Naime, slika se za vreme krečenja nije skidala sa zida zbog više misterioznih razloga. Tu je stajala 30 godina i novim krečenjem se Titovaža nije mogla prekriti pa je jedini način bio obiti ceo zid i ponovo izmalterisati.
Neki i dalje u svojoj kući drže Titovažu da ih podseća na neka lepša vremena.
