Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Zgodna djevojka, jaka u kukovima, kao strana od Lovćena. Ništa epidural, nema problema... A kad se porađa ode u šumu, i još metar drva donese, da ne ide prazna nazad!
Riječi ohrabrenja kojim jednočinke heteroseksualne tragikomedije sokole jedno drugo. Prvo on njoj pa ona njemu. Nekoliko mjeseci kasnije. Recimo devet.
- Uzmi ga u ruku slobodno, ne boj se. - Polomiću ga. - Jašta ćeš. Još ne prave kurčeve i djecu od stakla, hajd hajd.
Šaljiva konstatacija koju možeš da uputiš kada navratiš u besprekorno čist stan, gde čak i pas miriše na deterdžent.
-Uuuu, čoveče kako vam je čisto, ovo kupatilo je sterilnije od dekontaminacione komore... -Izvinite zbog nereda... -Čoveče, pa ti si izglancao i četkice za zube, koga ste ubili ovde, pa da zamećete dokaze? - ispada mu čaša iz rukekašlj, kašlj Molim?! -Samo se šalim, hahahaha! -Ahaaaa, hahahahahaha, ovaaaaj, da, stvarno ste, hahahaha, duhoviti. khm, khm
Imaš platu oko 35 soma, ćutiš, ne eksponiraš se u javnosti. Doduše tu i tamo ostaviš bakšiš, kupiš razglednicu Zvečanske... I onda ti se Zevs, Jupiter i Krom smiluju i dobiješ povišicu. Baciš brojke na papir, digitron u šake i skapiraš da si postao polu-milioner. Tvom oduševljenju nikad kraja, prebrodiš nemirnu noć, sanjaš da voziš alfu, da kupuješ ribi parfem, da možeš da imaš ribu... Ujutro skineš Djokovićev poster i staviš svoju sliku, ti si sada glavni, bre, on čak ni porez ne plaća. I tako nekoliko dana kupuješ Politiku i davidof umesto Žurnala... A onda kod konja dok čekaš Mawa91<3plazmu se setiš keve kako pakuje kese na kasi, ćaleta koji orezuje šljivik i shvatiš da si u Srbiji i da polu-milioner nije titula.
Jedan od najkvalitetnijih apoena u kojima ste mogli dobiti kusur krajem 80-ih i početkom 90-ih. Ako baš niste imali sreće, dobili biste Bazooka žvake, a ako vas kasirka pritom mrzi, mogli ste da kusur dobijete u cigaretnim žvakama. Posebna čar ovih žvaka su prelepe sličice, živih boja i motiva, na plastificiranom masnom papiru, koje su se same odmotavale čim oljuštite žućkastu ambalažu, a neretko su bile razlog odlaženja u prodavnicu po još koji komad ovog sjajnog brenda. Stoga se može reći da Čunga-Lunga nisu bile samo kusur žvake, nego i, ispostaviće se, jedna vrsta proviđenja kroz konzumerizam koje će zadugo ostati link do sećanja na krvava kolena od pada sa bicikla, masnica na cevanicam od fudbala u ulici, adrenalina u noćnim žmurkama i žandarima i lopovima, pravljenju lukova i strela, ratova aluminijumskim cevima omotanim u izolir trake raznih boja kroz koje bismo pljuckali širok spektar bobica gađajući neprijatelje u oči, vrat i ostale gole delove tela kao i bezbrižnog blejanja u kraju.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
