Simbioza dve stondirane beogradske ribe i nekoliko oronulih alternativaca koji su shvatili da se masa jedino može privući piletinom. Vrlo korisno štivo za brucoškinje iz provincije koje žele da što pre savladaju isfolirani kvaziurbani beogradski akcenat. Ostali mogu i da preskoče....
Milena iz Sopota: Jao, jbte, jesi slušala Sajsi? Ribe, ono, odvAljuju! Dragica iz Nove Varoši: Znači, jbte, ribe su, ono, jbte, totalno kul! Pokidale su preksinoć na AkadEmiji..... Ivanka iz Ljiga: Jbte, ja sam ladno upoznala perkusiOnistu pretprošli vikend u Sob'rici....znači, ono, nE verujem!!
Moskovsko sveučilište koje dodeljuje akademsko zvanje diplomcima u oblasti maksilofacijalne hirurgije.
- Kako si zgodna, jebao bih te kurcem u pičku. - Paljba, bre, čobane, imam crni pojas, nemoj da te teleportujem na VMA sa nosnom hrskavicom u malom mozgu. ----------------------------------- - Ćale, aj da mi kupiš dvaesjednobrzinca za vrlodobar uspeh. - Kupiće tebi taja masku jednu, da budeš isti Majkl Majers, a pre toga ću nosinu da ti polomim, pička li ti materina. Uči, popravljaj te kečeve da ne radi Lomonosov ovom staklenom flašom.
Vozilo u kom je koncetracija debila gušća nego u vozilu medicinske ustanove "Laza Lazarević". Normalni putnici na jednoj stanici dobiju krcat autobus saputnika od kojih se većina ponaša kao da im je hirurškim putem odstranjena trećina mozga. Srećni zbog pobede, imaju potrebu da pretvore vozilo javnog prevoza u pokretnu tribinu.
Rulja upada u autobus i odmah počinju navijačke pesme. Debeli pubertetlija daje ritam skandiranju udaranjem u prozor ili u ono staklo kod srednjih vrata. Žene koje tu sede uzdišu i prevrću očima u znak negodovanja, jer ništa drugo ne mogu da učine. Muškarci gledaju svoja posla ili se osmehuju na idiotska skandiranja (umeju da budu smešna).
Nakon par navijačkih, kreće: "Naš-je-vo-zač pravi Šumaher, pravi Šumaher, pravi Šumaher... I da-bog-da-se svi prevrnuli, svi prevrnuli, svi prevrnuli..." Autobus zatim staje na stanicu, na kojoj su dve devojke. - BACI SISU DA SE IGRAMOOO, IGRAMOOO, IGRAMOOOOO... U slučaju da nisu u pitanju praznoglave kokoške koje bi se oduševile ovakvom vrstom serenade, devojke jednostavno iskuliraju. Odgovor je naravno spreman: "Zato što ste nafurane, zato ste i same, zato ste i same, zato ste i same..." Prolazak pored Očne kuće "Tadić" pokreće politička pitanja: "Spasi Srbiju i ubij seee, Tadićuuu Boriseeee..."
Na Slaviji se prazni autobus, tako da od pobesnele gomile ostaju samo tri musketara. Konačno je zavladala tišina. Čuje se tek poneki tihi razgovor.
Musketar 1 (glasno): Pusti ga, zove ga riba, mora da se javi papuča hahahahaha! Musketar 2 (prvom, još glasnije): Alo bre seljaku, kako to sediš, nije ti ovo Miljakovac mentolčino! (spazio saobraćajce, ustaje, gura glavu kroz prozor) AVAVAVAV AUUUU VAV AV...
Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.
Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)
I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?
Pa i nije, brate, u pravu si. Svejedno je. Svejedno je i to što oni tamo na vlasti za doručak jedu tvoju platu, za ručak tvoje zdravstveno, a za večeru tvoje penziono osiguranje. Svejedno što i nakon završenog faksa ne dobijaš posao ti, nego znaš onaj mali od onog premijerovog vozača, e pa od njegovog omiljenog mesara nećak. Malo mumla kad govori, i pričaju da je nepismen, ali je u stvari samo disleksičan. A tebi su svakako obećali da ćeš da budeš asistent, tako da svejedno. A da, u stvari će ona silikonska ličinka sa smanjenim opsegom vokabulara ali bogatom kolekcijom gestikulacionih i ko zna kakvih još spazama ipak postati asistentkinja na onom predmetu što si ga onomad rasturio. Ma nevažno.
Svejedno je i to što si dobio pasoš, i sad možeš da gledaš u njega dok se boje na onom čipu ne rastope, jer nikud nećeš ni mrdnuti, otkud ti kinta, a i zašto bi uopšte išao tamo preko, sve je svuda ionako isto, zar ne? Dosada danas, smor sutra, ništavilo u Aziji, praznina u Kolumbiji – svuda isto.
Svejedno je i što te je riba ostavila jer ti je bilo svejedno hoće li te ostaviti ili ne. I što je tvoj brat uz onaj invaliditet druge kategorije dobio i sina sa Aspergerovim sindromom. Svejedno ti je i što se sve na ovoj planeti urušava, mislim koga zaboli i za kolonizacijama novog doba, nuklearnim ispadima i ekološkim katastrofama?
Jedino je važno da ništa nije važno. Tvoj um je prazan i očišćen od trivijalnosti. Praznoumlje.
Dobrovoljno pristajanje na gašenje razuma, iz samilosti prema samom sebi, da bi se postigao lakši i bezbolniji život. Ne sprovodi se ni jednostavno ni brzo kao ona fizička, ali evo nekoliko putokaza: slušanje odgovarajuće (neka svako ubaci žanr po svom nahođenju) muzike u cilju srozavanja i aj kjua i svih moralnih standarda, druženje u kognitivnom plićaku sa dvodimenzionalnim ljudima, gudranje, osvejednavljanje, parazitiranje na roditeljskoj/prijateljskoj/društvenoj grbači i na tuđim parolama, apgrejdovanje ignorancije u ignorizaciju, zatvaranje očiju, ušiju i usta pred svim onim stvarima koje nekako ne štimaju ali neka ih neko drugi uštimava, kasapljenje emocionalnih i socijalnih obzira, sve do potpunog obogaljenja sposobnosti za promišljanje o bilo čemu.
Endemska vrsta vezana za prostore gimnazija i umetničkih škola te raznih filozofsko filoloških fakulteta, mada ni tamo nije dominantna. Najčešće uspeva u gornjoj srednjoj klasi roditelja uspešnih intelektualaca ili uspešnih privatnika neuspelih intelektualaca. Ona se ne odeva tako da bi pokazala kolko je dobra pička, ona se odeva tako da bi pokazala koliko je opičena. Nju pare ne interesuju ko ove druge normalne ženske. Nju ne zanima šta voziš, ni kolko si sladak, ni da li se sve drugarice lože na tebe, ni da li si prebio nekoga u gradu za vikend. Ona voli frajere koji ne prave belaja i ne psuju Alaha. Ona sluša džez ili trip hop ili tako ta neka alternativna rock sranja od kojih sam ja davno digao ruke kad sam rekao zbogom pameti i bacio se na alkohol i narodnjake. Takvu ženu ne možeš da odabereš, ona odabira tebe.
Radimo ja i moj dobar ortak na mešalici i cugamo pomalo kad nailazi moja obostrana simpatija iz srednje škole. Nisam je video od mature i sada izgleda lepše nego ikad. Suknjica sa razrezom, gola ramena, kosa uvezana tako da otkriva svu nežnost onog dela između uveta i vrata koju imaju samo lepe žene, usne razvučene u širok osmeh i pametne okice kao i nekad pre. (iz nekog razloga ja sam u ono vreme bio sposoban da privučem inteligentne devojke. Valjda zato što sam ćutao kad su se drugi svađali pa su mislile da sam veoma pametan, kao onaj lik u pripovetci “Vođa”) I tu krenemo onu standardnu priču ćao, ćao, jao bre nisam te video/la 100 godina, ona završava sociologiju ja stao na drugoj, nije bilo kinte pa šljakam dok ne vidim šta dalje (drugim rečima prso), si vido ovoga onoga, šta rade, ko se udao, ko ima decu, ljubavni život, bla bla bla vidimo se čujemo se ćao, ćao.
I tu moj kompa (koji je inače duša od čoveka kao i svi dobri namučeni ljudi sa kojima se ja družim) počne da balavi te: - Šta ti dođe ova riba, te daj mi njen broj. A ja mu kažem: -Man se bre ložiš ona je majndfakerka, a ja i ti da smo pametni ne bi bili ovde de jesmo. Doduše, mogli smo je tresnuti lopatom pa dok je topla, nego završavaj to pivo, neće ta kolica sama da se voze.
Naoružan domaćim sirom i kajmakom, nekoliko niskobudžetnih pašteta kupljenih na sniženju u lokalnom marketu, kesom debelih termo-čarapa, odjećom i obućom, natrpranim u putnu torbu tako da nema mjesta ni da se igla provuče, naš junak se zapućuje na put ka velikom gradu. Na rastanku majka, uz suze koje vlaže njeno lice kao izvor Save, prosipa bukal vode za njim, a ćaletu oči blistaju od ponosa.
U džepu ima para tek toliko da može fino da jede i ako mu nešto ostane da može da izvede djevojku u grad. Naravno, kao i većina seoske djece, on nije sin budžovana pa da može da se rasipa. Na nogama nosi kineske Abidas patike kupljene na obližnjoj Arizona pijaci za 20 maraka (oko 1000 dinara) od para koje je ćale zaradio prodavši sijeno. Noseći tešku torbu u, od cijepanja hrastovine, nažuljanim rukama, naš mali čovjek stiže u velelepni grad gdje studira. Stanuje na kraju grada, zabačen od svih dešavanja, jer je kirija dosta manja u odnosu na centar grada. Živi sa nekom gluhom babom s kojom voli da se slatko nasmije i koja mu, tu i tamo, ispeče svoj specijalitet - gurabije.
Marljiv je student, u indeksu je osmica najmanja ocjena, a u društvu je prava legenda. Svi ga vole, cijene i poštuju zbog njegove volje i želje za napretkom. Kod gradskih djevojaka, koje su navikle na materijalizam, slabije prolazi, ali na svu sreću, kolegice seljančice, koje namirišu njegove feromone na kilometar, hrle mu u zagrljaj. Veoma često, ljudi kao naš junak, uskoro postaju velike ličnosti, asistenti, profesori ili pak doktori.
A zna se desiti da seljak prvi put vidi grad, pa se izgubi u njemu k'o Hadžira u grahu, pa poslije pjeva onu Šabanovu: "S namerom dođoh u veliki grad".
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Čovek za koga je formula 1 nedovoljno izazovna vozačka okolina, previše ograničena pravilima i "propisima". Gde je tu uzbuđenje ako dok voziš 100 na sat ne ideš Slavijom u suprotnom smeru, ideš kroz Kneza Miloša suprotnom trakom, ili koristiš trotoar kao legitimnu treću traku za preticanje?
Kao i sam posao, proces selekcije je brz, nasilan i na granici ludila: Preliminarni test uključuje pisanje sa desna na levo, i proveru nepoznavanja saobraćajnih propisa. Poželjno je biti daltonista na dijagonali crveno-zeleno. Onda se potencijalnim kandidatima prezentuje slagalica, a prolaze oni koji zatraže pneumatski čekić da je reše. Zatim se posluži šoder za užinu, a nastavljaju oni koji traže repete, ali i oni koji odbiju da čekaju u redu već preskoče šank u menzi. Na kraju, praktični test: Trka kolima iz Batajnice do Kliničkog centra u petak uveče na kišni dan, preko Gazele na kojoj je lančani sudar. Ko uopšte pokuša, a ne odustane kod Genexa - prošao je!
Kao i svaki uspešni organizam, i vozač hitne pomoći ima svog parazita. Dok vozač razdvaja saobraćaj kao Mojsije Crno more, ovaj kandidat za prestižno mesto najmanje poželjne vrste u univerzumu napada ga sa leđa, tako što se prikači za zadnji branik i time se brže probija kroz saobraćaj. Količina mržnje generisana ovim činom dovoljna je da ispuni svaki nedeljni ručak sa taštom u Beogradu tog meseca.
Ili se klinka pravi da je ekstra riba sa pohotnim sisama, koja je okusila sve u životu, ali ne zato što je kurva, nego zato što je iskusna i mnogo zajebana (aha...), ali ne samo što je sisata kurva, nego je i načitana, pravilno usmeravana i smerna brižna i naravno toliko punjena humorom da joj curi iz leve bradavice. Ona je takođe i kompetentna da da odgovor na svako pitanje koje je u stanju da izvikipediše i da ostavi sliku uspaljene zrele ribe pune iskusnog znanja i neobuzdanog libida.
Ili je neki peder koji frustraciju apstinencije izdrkava po ovim stranicama spamčinama neviđenih razmera. Prav se da je pročitao svaku knjigu o umetnosti, video svaku sliku svakog jebenog umetnika ikada rođenog, makar on bio i samouki eks hipik koji poslednjih godina crta murale po zidovima šumadijskih pećina koristeći isključivo sopstvena govna.
Tu su i pičketine koje se zavlače u čmar jedni drugima pokušavajući da ubede sami sebe da su intereantni. Svi su probali svaku droguikada smućkanu, ikada srolanu, ikada zamišljenu. Više puta. Bili su za Šešelja, ali sada je Čeda in pa su za njega, isto kao što su bili za Čak Norisa, pa ga sada pljuju, zato što više nije in. Ispili su hektolitre piva u životu i svi do jednog jebu (ili su jebali u svoje vreme, vreme kada su bili neobuzdani pastuvi, jedini od svoje vrste, u svoje vreme, koje je kao, prošlo ili štagod). Pedofilčine koje šalju nekakve kissove i čmarove preko svojih gnojavih tastatura uspaljenim masnim klinkama koje su toliko pogubljene da im se dupe sjedinilo sa tapacirungom na stolici na kojoj sede. Međusobne ljubavi i gotivljenja, prepametne izjave, hejtovanja, antihejtovanja, lelemudarska govnjakanja nezasitih PIČKETINA, koje niko ne želi da sluša, monoplizacija i sankcionisanje slobode govora, samoproklamovanje, samoproglašavanja, samojebanje, samoheklanje. Pičkopaćeničke usamljene poruke i izjave pune vlažnih laži. Zajednički promašeni hejt za nešto što bi kao trebalo da bude ispravno hejtovati, ali potpuno izvedeno na pogrešan, sisasti način. Onda pičketine koje su tolike pičke da nemaju ništa pametnije u životu nego da prosipaju svoju mudrost, koju niko nije tražio, mudovanje oko smisla i besmisla ove linvističko-megalomansko-potencijalno-zajebane-vanserijski-dobre-(poserem se u kurac i dupe prolivom)-internet-lokacije. Onda neki kao opušteni moderatori, onda neki kao nadrkani moderatori, onda neki kao boli-me-klurac-što-sam-moderator-ali-da-se-zna-da-sam-JA-moderator. Onda neka brisanja definicija zato što su suprotna mišljenu ili poimanju kvaliteta, ili suviše egzotične, ili suviše suvoparne, ili jednostavno istineite, ili samo govna. Onda neki pokušaji jedenja govana, onda neki kao trzaji. Kurac palac. Sve pičketina do pičketine. Svaka pičketina pičkasta ima potrebu da kaže šta misli gušeći one retke koji bi zapravo ovde nešto da pročitaju, a ne da im se boravak na sajtu uslovljava količinom xxx slika okačenih na forumu ili broja redova o pičkastim uvlačenjima u dupeta pičaka na četu. A tek jebeniiskusni učitelji, savetodavaoci i jebeni bunari iskustva koji na osnovu nekih statističkih podataka pokušavaju da ti pomognu ili u pak nabiju nešto na nos. ... jebeni statistički sajt za pičketine.
Pičketine jedne, Mačkasti, pičketino jedna. Pičke na sve strane, pičketine, pičketine, pičketine. Jebala vas lažna finoća, Providni ubuđali bonton i zgražavanje na svaku psovku. idi jebite se u obdaništu a ostavite ekslicitnost na ovom sajtu. Pičketine proklete jebem vam bre sve po spisku, pičkastom. --- Jel ima neke pičetine? Jeli pičketine?
Dvije riječi koje sagovorniku umanjuju tenziju u rečenici na takav način da kraj rečenice zvuči potpuno spokojno.
A: Pa bre, to je kurva, ej rođena ćerka mi je kurva!!! B: Ajde, Mile, spavala je sa petoricom za dva dana, bože moj, nije neka muka. ___________________________________________________________________ A: Gori nam kuća, daj onaj aparat, brzo!!! B: Polako, Srle, nema nikoga unutra, bože moj, ugasiće se...
