Rizikovao si - izgubio si. Video si privlačnu žensku osobu kako sedi sama i okarakterisao je kao potencijalni ulov. Ali svaki atak, u bilo kojoj sferi života, od vojske do kupovine subotom ujutru na pijaci, zahteva razradu strategije. Da li joj prići kao školovan, šarmantan i pristojan čovek u stilu engleskog gospodina, ili u stilu raskalašnog urbanog šmekera ograničenog rečnika i još ograničenije pristojnosti.
Naravno, kao i neretko u životu, mračniji deo ličnosti pobedi i šarmantni gospodin ostane kod kuće. Mlada dama sedi sama u moru pretencioznih pogleda i maštarija čekajući nekakvog princa. Ali, zajebao si se. Rekao si joj, direktno i indirektno, šta bi joj činio, a nisi znao da je devojka iz, što se kaže, poštene kuće i da čeka onog pravog.
Prosuo si niz masnih epiteta i u klinču si. Povoljan način da se izvučeš je da se izvadiš na dobrog starog Bukovskog. Ekscentrični i dosta čitani ali nedovoljno shvaćeni američki pisac, čiji je stil pisanja ispunjen širokom paletom vulgariteta, nažalost, shvaćen kao primarni cilj poslužiće kao dokaz pogrešne procene talasnih amplituda koja je dovela do nezavidne situacije. Uglavnom fina deca ne čitaju Bukovskog, jer, kako vele, propagira alkohol i promiskuitetan način života, ali ono sa čime su upoznati je njegov književni opus ispunjen opisima telesnih ispupčenja i udubljenja. Kad je teško - Bukovski! A sledeći put povedi finog gospodina, barem kao pratnju ovom drugom.
I tako kažeš, nemaš dečka...
- Pa, da, šta da ti kažem... obaveze oko faksa, ne izlazim, baš sam se zapustila!
I osećaš se usamljeno?
- Moram ti reći da je tako, lepa reč i znanje da se neko s tobom budi uvek ispuni svakog čoveka!
Ma, vidim ja na tebi da si usamljena...
- A, kako to?
Vidim da si nervozna, ideš stalno rukom u kosu, treseš se, nokte si izjela... a dobro bi ti došla jedna opaka jebačina, pazi šta ti kažem! A kak...
- Molim?!
A kako bih sad u tebi bio, vrištala bi!
- Kakva si prostačka stoka! Nisam ni trebala doći ovamo, idiote!
'Ej, Jelena, he-he, izvini, nisam tako mislio, mislio sam da čitaš Bukovskog, pa ćeš znati...
Najtipičniji i najpoznatiji predstavnik pojave koja se može opisati kao "J'ooo, vidi onaj R.A.T.M. š'o je dobar, 'ajmo i mi tako, iako nemamo ni ideju, a ni koncept, pa čak ni kontekst, a kamoli filozofiju ili iskrenost, talenat ili izgled, a o mozkgu da i ne govorimo...'.
Koncept pesama Linkin Parka je sledeči: jedan lik se krajnje iritantno dernja u pokusaju da peva i glumi valjda neke melodik pank pevače, a kada se umori od toliko naprezanja, u pomoc uskače drugi lik koji smiruje situaciju nekim, kao, repovanjem. U stvari je njegova uloga izuzetno korisna posto služi kao prevođenje vrištanja koje je usledilo pre njegove deonice.
Primer: lik 1: - KAKO SAM SE SMORIOOOOO, AL' SAM SE SMORIOOOOO!!!!11ONE lik 2: - on se smorio, al' se smorio...
Ovaj primer takođe predstavlja interesantan metaforicki pristup pisanju tekstova Linkin Parka. Ovde se radi o svojevrsnoj socijalnoj kritici, alegoriji koja odiše jednostavnošću i iskrenošću (al' sam se smorioooo).
Što se tiče muzičke podloge u umetnickom radu Linkin Parka, ona uključuje gitare koje moraju da pište i vrište bez nekog preteranog smisla, a ako smisla ima, obično se radi o gitarskoj izvedbi popularne melodije "Na kraj sela, žuta kuća" ili pak "Danas nam je divan dan". U obzir dolazi korišćenje pragova samo preko 12-og (ukljucujuci i 12.) jer gitara u muzici "Linkin Parka" ima svojevrsnu ulogu, a to je da se takmiči u iritantnosti sa glasom lika 1, što ipak ne uspeva.
On ne hoda - njegovo telo pulsira u ritmu prašnjavih, ali nadrealno živih gradskih noći. On ne pije - on se lišava stega popodnevne uglađenosti. Umesto zenica, u očima mu lebde ploče pionira elektro-hausa, obrćući se frekvencijom pouzdane nemačke cirkularne brusilice. On ne živi, već proživljava muzički spot, okružen mladom ženskadijom na halucogenima, hipnostisan prodornim laserima koji pucaju sa plafona kluba. On pliva kroz more ultraljubičaste prašine, halogenih natpisa i strobo-svetla. On je klaber. Ti želiš da budeš on, simbol postmoderne pozitivne ludnice, zaštitno lice nedosanjanog urbanluka. Al jedno zaboravljaš:
On je go kurac.
Lokalna lobanja ispodprosečnih ambicija, zarobljena u, tako tesnoj i konvencionalnoj, porodičnoj kući. Dnevna rutina? Juriti nezainteresovanu dečurliju i sličnu nesazrelu masu, prodati im priču iz prvog pasusa, uzeti ime i prezime i simboličnu kintu za rezervaciju. O, klaberu moj, da! Oplemenio si socijalnu srž jedne mlade duše, dao joj šansu da se poistoveti sa preterano našminkanom verzijom noćnog života, da ispuni dušu atmosferom repetitivne elektronske progresije i prijemčivošću digitalnih sintova. Dao si toj mladoj jedinki, uz krajnje nisku nadoknadu, šifru ka svetu gde je slave poput totema. Da li si, klaber-promoteru, ispunio obećanje? Bajato pivo, neatraktivna lokacija i nakaradna armija slepaca štancanih po istom kalupu? Batine od dvojice grmalja iz obezbeđenja, ponosnih vlasnika pasoša neke od zemalja bivše Jugoslavije? Nisu to očekivali? Nek pišu žalbu, samo ne znam kome.
A klaber-promoter zadovoljno broji parice, spreman da ih utroši na kvalitetnu “60% pamuk, 40% kamena vuna” majicu sa urbanim pastelnim printom, ubeđen da je trud isplaćen i da uzvišeniji i ispravniji akt od te kupovine ne postoji. Majica nije samo odevni predmet, ona je simbol selindžerovske borbe kroz nepreglednost gradske džungle, kamen temeljac za buduće prezentacije, i magnetni pol prema kome će orijentisati svoju primitivnu njuškicu. Vrhunac jedne večeri našeg junaka? Zvezda u povoju, ranga Ivana Gavrilovića devedeset pete, pitala ga je koji je separe za njenu malenkost namenjen. "Svevišnji, uzmite me! Moj cilj je ispunjen na ovoj, sada tako beznačajnoj, planeti! Nisam li ja Aleksandar Makedonski koji promoterskim umećem pokorava mnoštvo domaćih objekata zatvorenog tipa? Nisu li slatki ti papirnati plodovi koji klijaju u džepovima maminih i tatinih sinova, takozvane hiljadarke? Ne nameće li se zaključak sam od sebe: ja sam neko zajebano mudo."
-Zdravo, zdravo, momci i devojke. Ne biste verovali koja ludara se sprema. Pršti božanstveni grom, ključa Atlantik, zemljina kora puca po šavovima i u vidu gejzira rađa karte za sredu veče u klubu “Jatagan”. Bolje vi je da ne propustite, a ako se svi ovdepristuni priklonite ovom nesvakidašnjem iventu, daću vam za džabe flašu banatskog rizlinga. I pistaće.
Kaže se za čoveka koji u krevetu provodi više od 13 sati, posle ceo dan provede dremajući, večito je neispavan i umoran, a u cik zore računa vreme oko 11 ujutru.
1. Nikako ga ne gledajte u oči, zato jer ga nećete pročitati po pogledu 2. Nikako ga ne prozivajte pored bilijarskog stola. 3. Ukoliko Vam se ipak omakne, sami slomite nekoliko štapova, da ih on ne bi slomio o Vas. Kugle brzo potrpajte u rupe. 4. Nikako ga ne udarajte prvi rukama, zato jer će Vam 100% uvrnuti ruku. 5. Nikako ga ne udarajte prvi nogama, zato jer će Vam polomiti obe. 6. Ukoliko imate pištolj, ne vredi Vam - sigurno nije napunjen. 7. Ukoliko kojim slučajem je pištolj napunjen - Stiven će Vam ga sigurno izbiti iz ruke crnom bilijarskom kuglom koju ste zaboravili da ubacite u rupu. 8. Nikako ne uzimajte njegovu ćerku ili sestričinu u taoce - to će Vas skupo koštati. 9. Bolje iskočite prvi iz voza, nego da Vas on baci kad voz bude prolazio preko visokog mosta. 10. Pokušajte da molite za milost - možda se samo okrene i ostavi Vas poniženog.
Marakana. Specijalno je za tu priliku renovirana 3 dana pre roka. Bata Mrka, naravno! Sve metalne i za beton zavarene stolice na broju, preživele poslednji derbi. Režija: Gorčin. A ko će? Spektakl vizuelno, preko tvitera, prenosi Karleuša zato što ima 12 milijardi pratilaca. Prate je i dupli nalozi. Koristi samo pola dozvoljenih karaktera.
Predstava počinje. Dobroćudni brka sa šajkačom, praćen snopom svetla, gura roštilj sa leskovačkim specijaltitetima ka centralnoj bini. Opojan miris pleni pristunu masu i dopire u svaki kutak planete. Četvrta dimenzija! U Njujorku neverica.
Na prve taktove muzike, na scenu izlazi Ceca i peva ''Lepe li su nano Gružanke devojke'' na melodiju albanske narodne pesme ''Roka mandoljina''. Željko Lane je prati na harmonici, dairama, bendžu i ćemanima. Ceca ima lepe obrve, i to je otprilike sve što se vidi na njenom, poprsjem zatrpanom, licu. Velja Ilić nudi Putina domaćom prepečenicom. Barak dobija meku. Boris hladi Tačija lepezom. Čeda nudi lajne na srebrnom poslužavniku. Pipa Midlton se femka. Improvizovana bara privlači horde komaraca i pušta krv svim pristunima, kao simbol vekovne krvave borbe Srba za slobodu. U Londonu muk, u Parizu suze. Dačićeve specijalne jedinice katapultiraju princa Acu iz improvizovane praćke. Aca se na tečnom engleskom obraća svetu: ''Velkam tu Serbia!''. Posle kraće stanke, zapoveda: ''Aplauz, stoko!''. Planeta pljeska! U Pjongjangu delirijum. Zatim na binu izlaze Kusta i Džoni Dep vidno odvaljeni od skanka i drže antiglobalistički govor dok u pauzama neobavezno cugaju Zaječarsko pivo. U Rusiji destilerije vodke počinju da rade u 4 smene. Negde u to vreme nestaje struja i prenos se prekida. Aber kaže da je Đerdap poslao plenitelje imovine zbog neplaćenog duga. Mišković piše ček jer ''Šou mast gou on'', veli. Milka Forcan puca od muke. Roman Abramovič vraća buđelar na mesto. Tek tada publika primećuje omalenog starca sa petrolejskim fenjerom u ruci, skvrčenog od duga i teška penzionerska života. To je čika-Krka, učesnik prvih savremenih Olimpijskih igara ''Atina1894'', doduše kao sudija, jer je bio prestareo za takmičenje u golfu. On konačno stiže do mesta predviđenog za olimpijski plamen, ali uviđa da je gorionik ukraden, a i da je Bajatović zavrnuo gas, pogađete zbog čega. Kusta i Džoni zdušno prilažu po zipo upaljač i to sve fercera. U Grčkoj počinje sednica vlade sa novim idejama o dodatnim uštedama. Struja ponovo nestaje jer je pripiti Velja u sevdahu tresnuo punu flašu domaće o razvodnu tablu sa glavnim osiguračima.
Na kraju ceremonije svi zajedno u mraku pevaju srpsku himnu. Princ Aca ne peva, jer ne vidi da pročita reči. Ni Ljajić. Adem. Rasim peva, naravski. Novi Pazar ne veruje.
Nenadjebivi nivo poštenja. Nikad nije pomislio da zajebe nekog, a kamoli da ukrade ili nešto gore. Naime, Mihael Laudrup, legenda danskog fudbala, nije želeo da nastupa na Evropskom prvenstvu 1992. koje je njegova reprezentacija osvojila, jer je smatrao da tamo ne treba da se nađe Danska, već reprezentacija tadašnje Jugoslavije, koja ga je ispušila zbog sankcija. Time je sebi zacementirao mesto na vrhu liste poštenjačina. Alal mu kurac i svaka mu dala.
Kriza modernog doba. Počne kao bezazleno isprobavanje šest dobro poznatih igara. Zatim partije sa prijateljem. Kad padnu dve ili tri pobede postaje zanimljivo. Vremenom se navučete i treba vam više, ali cvrc Milojka, nema tokena. Počinjete da budete nervozni, čekate sutrašnji dan k'o ozebli sunce, a oni vam kao prosijaku udele 40 tokena, taman za jednu partiju. Ako ste kurate sreće, a jeste, ima baš tu jednu da izgubite od nekog sa maksimalno 3 poena razlike. Šta sad raditi, smarate prijatelje, uvlačite ih u to, pravite nove profile, igrate svaki dan iz dana u dan. Agonija se nastavlja. Dodje prvi u mesecu i rang lista kreće od nule a vama ostaje pohvala da ste jajara najvišeg reda.
